28 Oct 2009

Kentaur

Jedna od mojih "svežijih" priča, koju bih, kao i ostale, jednog dana voleo da "oživim" kroz igrani ili animirani kratkometražni film...

KENTAUR

     Hodao je dugo, toliko dugo da se više nije sećao ni odakle je pošao, ni kuda se uputio. Nosio je staru, isprljanu belu košulju i lanene pantalone sa predugačkim nogavicama, koje su na krajevima bile poderane i teške od tvrdoglave prašine što se za njih beše vezala. Bio je bos, a talasasta, smeđa kosa, slepljena od znoja, padala mu je na lice. Oči su mu se povukle u duplje, pocrvenele od braonkastog dima koji se širio svud oko njega. Na prstima je imao tragove sasušene krvi, a ispod noktiju ostatke nečijeg mesa. Mimo njega prolazile su Jadnosive, užurbane senke koje su nekada ličile na ljude…
     Zastao je pored oronulog zida na kome je ogromnim, zelenim slovima pisalo:
     “Za njenu mrtvu siročad…”
    Pokušao je da prizove vreme u kome su nepisani običaji nametali ovako neukusne grafite, ali mu je ono uporno izmicalo, pretvarajući se da ga ne poznaje. Zabavljajući se zurenjem u bestidno delo nepoznatog uličnog umetnika, zaboravio je Očevo i ime Druge Majke i učinilo mu se da će uskoro da zaboravi i sopstveno. Zvuk sirene plavog autobusa, koji se beše zaustavio iza njega, prekinuo je miroljubivu dokolicu. Kada se okrenuo, primetio je da na mestu vozača nema nikoga, a vozilo je delovalo potpuno prazno. Međutim, na jednom od prozora počeše da se pomaljaju nečije ruke. Ubrzo, iza kišom isprskanog stakla, pojavila se albino devojčica od najviše petnaest godina, mršava i neobično povijenih trepavica. Pošto je izašla na ulicu, prišla mu je opreznim korakom, a onda mu uputila strelovit pogled.
    “Vozila sam šest dana da bih te u sedmom stigla i pogledala te pravo u oči. Možda nisi toga svestan, ali oni više ne umeju da gledaju jedni drugima u oči, jer čak i kada to čine, šire izobličenu, zaraznu stidljivost. I niko više ne veruje u stvarnost. Samo bi da sanjaju… dok mogu. Dok im ne odseku kapke.”
    Napravila je kratku pauzu, kako bi sa sivkaste spavaćice otresla ružnog, debelog skakavca.
    “Danas ćeš poći sa mnom. Uzeću te za ruku i odvesti tamo gde treba da odeš. Razumeš li me?”
      Klimnuo je glavom u znak odobravanja.
     Dok su krstarili pustarama iznad kojih su visili otkinuti i u buđ ogrezli udovi, otklopio je malu, crnu kutiju sa susednog sedišta, kako bi u njoj pronašao utehu. Umesto utehe, u kutiji je ležala mrtva rusaljkina larva.
    “Nije izdržala…” – reče devojčurak. “A tako malo je falilo da je vratim u vodu. Nadam se da nećeš i ti da mi umreš. Ne bih to mogla da podnesem.”
     Na trenutak joj se kiselo osmehnu i opet se zagleda u beživotno, krhko telo nerođenog stvorenja. Pomislio je kako mora da je opterećujuće biti smrtan. Zatvorivši kutijicu, spustio ju je na staro mesto, a onda se vratio neslućenim prizorima spoljašnjeg sveta, koji je sve više ličio na osušeno lišće nagrizeno neizlečivom bolešću. Gnušao se zelenog blata u kome su se valjale obnažene, sebične i sujetom uhranjene kurve sa loptastim sisama okovanim u zlato…
    “Čudi me da još uvek ništa nisi rekao. Ranije si umeo tako lepo da pričaš. Šta se dogodilo u međuvremenu?”
    Nije uspela da mu izvuče ni jednu jedinu reč.
    “Znaš šta? Mislim da te razumem. Da. U potpunosti razumem tvoje ćutanje. Verovatno bih i ja ućutala da sam na tvom mestu, da su se svi smejali mojim govorima i da me niko nije ozbiljno shvatao. Moraćeš da priznaš sebi – ostao si bez sledbenika. Surovo zvuči, ali tako je. Isparili su u jednom dahu. Stoka! Obična stoka!” – i tu se slatko zakikota, kao da se divi nekoj svojoj duhovitoj opaski, koju nema ko da čuje. “Ali, nikada nemoj da smetneš s uma – ti si Genije i Prvi Arhitekt. Tvoja Misao ima bezbroj pipaka i svaki se završava pomodrelom svetlošću. Tvoje Srce prestalo je da kuca, ali i dalje živi, u dubokom snu.”
    Šaljući joj još jedan stidljivi, skromni osmejak, koji nije mogla da vidi jer je sve vreme gledala na put, otvorio je prozor i pozvao desetak depresivnih svitaca u unutrašnjost autobusa. Njihovi nespretni pokreti stvarali su iluziju razigranosti, a jedva čujni jecaji preli su već dovoljno gustu, ledenu Mrežu Nestajanja. Posmatrao ih je s radoznalošću Deteta koje je ponovo rođeno, da bi umrlo istom, mučeničkom smrću.
    Po dolasku na odredište, dnevno svetlo iskašljavalo je gorku sukrvicu. Zemlja koju su sada gazili i dalje je bila ista – njenim oteklim venama lenjo se kotrljala umorna tečnost kojom su plivale punačke, prkosne žabe u društvu žutih i mekih punoglavaca. Ispred Šećerne Pećine neko je posadio četiri betonska zida, a na njih su se, dlakavim, svinjskim telima ulepljenim u mekinje, naslonili Čuvari Grehova. Nepodnošljiv smrad ispunjavao je nekoliko metara u koncentričnim krugovima oko tih stvorova. Sva četvorica nosila su ljudska lica. Jedan je imao gustu (svešteničku) bradu i nadut, krastama prekriven nos. Drugom je levo oko bilo stakleno, a desno iskopano. Treći, s jednim uvetom okrenutim naopako, plazio se dugim, poluraspadnutim jezikom, a četvrtom je na čelu bio urezan simbol koji je ličio na riblji kostur. Primetivši devojčicu, pobegoše glavom bez obzira. Jedino je onaj slepi ostao, stalno i panično ponavljajući: “Ovo je fatamorgana!”
    “Šizofrenik.” – reče samouvereno, pa pogleda u zbunjenog pratioca. “Nisi valjda pomislio da ih je četvorica? E, kad bi svi bili tako naivni kao ti… Kako god. Ja sam te dovela, ali ulaziš sam. Nisam baš u najboljim odnosima sa sestrom. A i da jesam, ne bih mogla da uđem. Zbogom.”
    Prateći nejasna uputstva koja mu majušno belo čeljade dade pre rastanka, stupio je u mračno i nesigurno. Lutao je četvrt sata, možda i manje, nailazeći na mnogobrojna Lažna Vrata, ali se nije usuđivao da zaviri kroz njihove ključaonice, jer je znao da mu se neće dopasti ono što se iza krije. Najzad je naišao na Okrugli Otvor, gde ugleda crnokosu devojku, obučenu u ljubičastu baroknu haljinu. Sedela je na podu od prozirnih pločica, vezući i mrmljajući sebi u bradu. Osetivši njegovo prisustvo, podviknu, ne želeći da ga uplaši i ne okrećući se prema njemu:
    “Prođi i priđi slobodno, to ti je ionako još jedan korak do ludila.”
    Ubrzo se, nesvestan onog što mu se dešava, našao u prostoriji sa kamenim zidovima koji su se kupolasto krivili nagore, stojeći tik pored misteriozne baronice. Bila je preokupirana vezom koji je, kako je Nemušti primetio, bio skoro završen. Na njemu je prepoznao svoj lik.
    “Gotovo!” – uskliknula je nakon što je vezala poslednji čvor. “Dozvoli mi da te vidim.”
     Ustala je, držeći majstorsku rukotvorinu, i sklonila mu kosu sa lica. Bacila je pogled na njegovo, a zatim na lice od konaca, i ponovila isto još dva-tri puta.
   “Pa, ličite.” – konstatovala je ozarena aurom usamljene žene. “Neverovatno, ali ličite. Baš mi je drago. Plašila sam se da nikada nećeš doći, a onda bi sav moj trud bio uzaludan… Zašto ćutiš? Čekaj, nemoj mi reći… Znam. Čudno je to, ali tvoje ćutanje prija – nije kao ova odurna tišina.”
    Sagnula se da dohvati makaze, kako bi ga oslobodila štrokave i znojem natopljene odeće, ali su ih Miševi Aristokrate odneli u Rupu.
    “Prokletinje goldarske!” – mahnula je pesnicom prema ulazu u njihovu raskošnu jazbinu. “Izvini. Uvek mi ih odnesu kad neko dođe.”
    Izvadivši novi par iz plišane torbice koja joj je bila vezana oko struka, isekla mu je one prnje. Uhvativši ga za desnu ruku, privukla ga je do kade, postavljene pored pozlaćenog mermernog stuba na sredini sobe. Voda je bila topla, a njeni nežni prsti vodili su ljubav s mladićevom izmučenom, očvrslom kožom… Odenula ga je u prtenu togu sa srebrnom šnalom i očešljala tako da mu je sveto, koščato lice progledalo mirom koji odavno nije imalo. Potom ga je odvela u Hol Božjih Suza, na čijem je drugom kraju, pod kristalnim zvonom, bio zarobljen njegov krilati dvojnik. Dočekala ih je grupa od stotinak do zuba naoružanih muškaraca i žena, sa kapuljačama koje su na krajevima bile ukrašene dijamantima različitih oblika. Otvorio je usta i spalio ih sve do jednog – veseli, žuti plamen topio je ljuto meso, ližući savršeno izrezbarene kićanke. Kavez, kao oni u kojima su nekada čuvali Arhanđele, a odnedavno i njihovu decu, rasprštao se u paramparčad. Onaj Koji Mu Je Uzeo Lik doleteo je do prolaza, kraj kojeg je ovaj stajao. Prislonivši mu šake, prekrivene mekim perjem, na ramena, nagnuo se ka njemu i šapnuo:
    “Možda je trebalo i mene da spališ.”
    Odmaknuvši se, okrenuo mu je leđa, poleteo prema šestougaonoj rupi na plafonu i nestao negde u pustom nebu.
    Obgrlivši ga tanušnim rukama, Plemenita ga je poljubila u obraz i rekla:
    “Nema veze. Njih ionako nikada nije ni bilo. Oduvek smo bili samo ti i ja. A za njega ne moraš da brineš, on bar ima krila.”
     U slatkoj agoniji pao je na hladan pod i, obliven crvljivom sumnjom, odbacio je ljudske noge. Dok je kasao Bezimenim Prostranstvom, sa usnulom gospom na svojim leđima, setio se svih prethodnih života i radovao se što je napokon postao Kentaur.
     I glad beše zadovoljena.

24 Oct 2009

Goemon (Kazuaki Kiriya, 2009)

Kazuaki Kiriya, nekadašnji reditelj muzičkih spotova, uspeo je već sa prvim ostvarenjem, Casshern (2004),  da stvori multižanrovsko čudo, za sumu koja je višestruko manja od honorara nekih preplaćenih holivudskih zvezda, dokazujući da, uprkos mišljenju većine, "stil iznad sadržine" ne mora da nosi loš predznak. Ruku na srce, sa onakvim i onolikim "eye-candy" kadrovima, Casshern nije ni morao da ima sadržinu... U Goemonu, reditelj je zreliji i umereniji u konstruisanju svog filma, pokazujući (izvesnim američkim pokušajima, kao što je skorašnji debakl, Blood: The Last Vampire) još jednom kako treba da izgleda "igrani anime (and beyond!)".

O Ishikawi Goemonu, "japanskom Robinu Hoodu", nije sačuvano mnogo podataka, tako da je njegov lik prešao u legendu, pa je Kiriya odlučio da se poigra istorijom svoje zemlje i izmeni odnose između određenih ličnosti, menjajući pri tom i njihovu reputaciju. Za razliku od Cassherna, priča o Goemonu je "linearnija" (pokrenuta otvaranjem naizgled prazne kutije), a (odlično odglumenjeni) likovi nešto složeniji, mada je, u onoj gomili, ostalo i nekoliko nedorečenih (ali ne i suvišnih). Uprkos obilnoj upotrebi CGI efekata, film ni u jednom trenutku ne izmiče kontroli, niti se njima maskira autorova poruka gledaocu, poslata po glavnom junaku, čije je ime s punim pravom u naslovu. Kako po slici, tako i po zvuku, Goemon je osavremenjeni, buntovnički spoj tradicionalnog japanskog stila i gotike. Impresivni kostimi i snoviđajna scenografija, sa opčinjavajućim ornamentima, oživljavaju alternativnu prošlost Japana, koja u određenim detaljima prevazilazi fantaziju i poprima elemente naučne fantastike.

Ukratko, Goemon bi se mogao okarakterisati kao upečatljiva akciona bajka (upečatljiva, jer u azijskoj kinematografiji nije jedina), u kojoj se prepliću politička spletkarenja, romansa i potraga za ličnom i kolektivnom slobodom, dok reditelju i po drugi put polazi za rukom da priredi nezaboravnu vizuelnu gozbu...


22 Oct 2009

Genius Party Beyond (2008)

Godinu dana nakon prve žurke, Studio 4°C odlučuje da organizuje još jednu, stavljajući nam do znanja da "beyond" iz naslova nje tu samo radi reda, u vidu puke oznake "nastavka", već da s punim pravom stoji umesto upozorenja: "Oprez! Divlji kreativci na pomolu. Ulazite na sopstvenu odgovornost." Vođeni svojom pobesnelom maštom, petorica autora se usuđuju da pređu preko granica koje obeležavaju njihovi prethodnici, pokazujući da i od najsmelijih postoje smeliji. Naravno, i ovde su izuzeci bili neizbežni, ali ne i nenadahnuti. Energija kojom zrače kao da se sastoji od mističnih supstanci poteklih sa neke druge planete. 

Gala

Od pozicije ključnog animatora Ghiblijevih klasika Tenkū no Shiro Rapyuta (Laputa: Castle in the Sky, 1986) i Kurenai no Buta (Porco Rosso, 1992), do reditelja Gonzovih Ao no Roku-gō (Blue Submarine No. 6, 1998), Final Fantasy: Unlimited (2001) i Gankutsuō (The Count of Monte Cristo, 2004), kao i saradnje sa braćom Wachowski na Animatrix-u (Second Renaissance, 2003), Mahiro Maeda je sebi obezbedio mesto jednog od najistaknutijih tvoraca animea. Rad na eksperimentalnoj animaciji njemu nije stran, s obzirom na to da se neka od pomenutih ostvarenja i sama mogu svrstati u tu kategoriju, dok mu u prilog ide i projekat Ani*Kuri15 (2007), u kome je, kao jedan od petnaestorice izabranih, dobio zadatak da se izrazi u samo 60 sekundi.

Uprkos sladunjavom ukusu i pojednostavljenoj likovnosti, na nivou (najkvalitetnijih) niskobudžetnih anime-serijala, Gala od samog početka naglašava svoju različitost, bacajući nepripremljenog gledaoca u šumu koju ispunjavaju bića inspirisana japanskim mitovima. Nadomak njihovog sela, obrušava se divovski jajojliki objekat i prekida im san. Ne gubeći vreme, seljani stupaju u akciju otvaranja te ogromne mase, ne bi li otkrili šta se u njoj krije i tako zadovoljili svoju radoznalost. Međutim, dečak Ko-oni i devojčica Aporabou osećaju probuđeni život u "oblutku", pa uz pomoć Aporabouinog dede (vrača?) i mačora (veličine konja!) odlaze da ga smire svojom muzikom. Ubrzo im se pridružuju i ostali, da bi učestvovali u vrhuncu opčinjavajuće fantazije smeštene u nepunih 15 minuta orijentalnih zvukova i slika, okupanih svetlošću. Maedi polazi za rukom ono što Watanabeu u Baby Blue nije - da od naizgled običnog (u ovom slučaju, shōnen/shōjo) animea stvori nešto spektakularno, sa simpatičnim obrtom na kraju, koji mami osmeh na lice. U poređenju sa Galom, Disneyjeva Fantasia i nije toliko fantastična...


Moondrive

Autor ovog segmenta, Kazuto Nakazawa, iza sebe ima pozamašnu listu žanrovski šarolikih animea, u čijoj izradi je učestvovao. Reditelj animacije u akcionom Garō Densetsu (Fatal Fury): The Motion Picture (1994) i avanturističkoj fantaziji Rōdosu-tō Senki (Record of Lodoss War, 1998), ključni animator u cyberpunk serijalu Ergo Proxy (2006) i reditelj gotično-poetičnog filmića Kigeki (Comedy, 2000) i SF OVA-e Parasite Dolls (2003) neke su od njegovih dosadašnjih "uloga". Dodajući Moondrive svojoj "animeografiji", Nakazawa je dokazao da nije sasvim slučajno dospeo na spisak gostiju ove bučne zabave.

Grupica od četvoro protuva, predvođena krhkim Jeekom (sa glasom kakvog rmpalije) dolazi u posed mape Ostrva Divova, na kome se navodno krije blago o kakvom su do tada samo sanjali. Pošto ne razumeju simbole sa mape, odlaze kod starog antikvara na tumačenje i odatle počinju njihove ludorije. Skicuozan crtež, uvrnuti likovi (koje kao da je poplava izbacila), namerno nedovršene kvazi-futurističke pozadine (koje otkrivaju "tajne" animatorskog zanata), napadne teksture i prljavi humor (što je nekako i logično, kada se svi aspekti prezentacije uzmu u obzir) glavne su odlike Moondrive-a, najvatrenijeg među Beyond genijalcima. Prefinjenost Gale zamenjena je obešenjačkim, pomalo vulgarnim delom, najverovatnije podstaknutim uličnom umetnošću, a može se opisati kao mladunče Dead Leaves-a i Kemonozume-a koje su krstili Takashi Miike i Chan-wook Park.


Tojin Kit

Tatsuyaki Tanaka, po prvi put kao reditelj (ne računajući poluminutni istoimeni trailer u okviru kratkometražnog omnibusa Digital Juice iz 2002), odlučuje da znatno uspori ritam i prikaže neku vrstu "cyberpunk/steampunk-noir"-a, u distopijskom gradu budućnosti. Priču o devojci koja ilegalno gaji vanzemaljce i švercuje ih skrivene u plišanim igračkama, Tanaka prezentuje originalnim i realističnim crtežom, u turobnim sivkastim, maslinastozelenim i braonkastim tonovima, praćenih svedenim, ambijentalnim zvučnim efektima i akcentovanih neočekivanim ("light-fantasy") elementima. Kontrast između strogih službenika "Administracije" (namrgođeni muškarac sa naočarima, šeširom i kaputom u stilu 50-ih prošlog veka + dvojica robota sa cilindričnim glavama ispunjenim tečnošću) i živahnih tuđina sačinjenjenih od misteriozne želatinozne mase neraskidivi je deo sivila kojim Tanaka oslikava zlokobnu, klaustrofobičnu atmosferu neslobodnog sveta, osmišljavajući svaki kadar do maksimuma. Fascinantno je koliko stila je sadržano u tako malom i skromnom pakovanju... Tojin Kit je vrhunski anime i potvrda poslovice: "Tiha voda breg roni."


Wanwa the Puppy

U svojoj prošlosti, Shinya Ohira je radio za nekoliko studija, uglavnom kao ključni animator. Akira (1988), Spirited Away (2001), Kill Bill Chapter 3: The Origin of O-Ren (2003) (za Tarantinov Kill Bill vol. 1), Howl's Moving Castle (2004), Ghost in the Shell 2: Innocence (2004) i Tekkonkinkreet (2006) su neki od najznačajnijih animea, u čijim "credits" se spominje njegovo ime. Treća epizoda neprevedene horor OVA-e Yumemakura Baku Twilight Gekijou bila je njegov rediteljski debi. Sa Kučencetom, Ohira pokazuje da je itekako spreman za alternativni, ekstremni pristup animeu. U vidu oživljenih (i detaljnih) dečjih škrabotina, idilična porodična slika u sobi porodilišta (dečak se igra/mama čeka bebu/otac razgovara sa doktorom) pretvara se u bizarni san/košmar (mada je vrlo diskutabilno da li se zaista radi o sanjanju), u kome se prepliću strahovi, nada i radost deteta i koji na trenutke podseća na poludele Picassove slike. Kada istekne poslednji minut, niste baš sasvim sigurni šta vas je snašlo...


Dimension Bomb

"For example, let's say that there was a butterfly flying over a meadow. I think I'd want to catch that butterfly."

"An eccentric young girl summons boy from another dimension provoking by this her own dimension to explode later." - kaže kratki opis na AnimeNewsNetwork-u, ali je ono što se tamo (negde) dešava  kilometrima daleko od ovog uvredljivo pojednostavljenog sinopsisa. Kōji Morimoto, jedan od osnivača 4°C grupe i veteran kada su antologije i krajnje neobični animei u pitanju, završava Beyond sa nadmoćnim praskom, što se od ovog čudaka i dalo očekivati. Dimension Bomb je zaista "bomba", postavljena na marginama fantazije, naučne fantastike i misterije, prkoseći svakom pokušaju da se definiše/deaktivira i tempirana da eksplodira (i implodira) X puta, a da za sobom ne ostavi pustoš, već čestice inspiracije.

Jedan za drugim, smenjuju se impresivni halucinogeni prizori, od meditacije gigantskog robota i dvoje staraca, preko ritualnog plesa "ekscentrične devojčice", lova na leptira i plutajućeg tela koje stalno varira u svojoj veličini, do neobjašnjivih pojava kojima se zatvara magični krug. Minimalistički dijalog više sakriva nego što otkriva, a dopunjen je savršeno uklopljenim electro-soundtrackom Juno Reactor-a. Ovo neosporno remek-delo apstraktne umetnosti ume da bude opuštajuće i uznemirujuće, ali je iznad svega Enigmatično i Inspirativno. Odvija se poput lucidnog, nekoherentnog sna, čija je jedna kosmička dimenzija višestruko veća od drugih, a završava se tihom apokalipsom u kojoj suprotnosti postaju Jedno, otpočinjući novi ciklus.

Kada se njegova dela hronološki poređaju, čini se da Morimoto teži da sa svakim novim unosom u svoj opus strefi gledaoca još većim izazovom. Iako je gotovo nemoguće proniknuti u briljantnost njegovih vaseljenskih ideja, zahvaljujući izvanrednoj kombinaciji tradicionalne i kompjuterske animacije (sa dosta svetla, nalik Gali), užitak (kako za oči, tako i za sive ćelije) uz Dimension Bomb je zagarantovan.


Beyond nije izneverio, ali zato jeste prevazišao (monstruozno) velika očekivanja nakon Genius Party-a iz 2007. Komentar i nepokretne slike ne mogu ni približno da opišu njegove delove. Treba ih videti u pokretu, jer samo na taj način je u potpunosti saglediva kreativnost njihovih autora.

19 Oct 2009

Genius Party (2007)

Genius Party je antologija kratkometražnih anime filmova koji imaju samo jednu zajedničku crtu - skoro beskompromisno su, svaki na svoj način, drugačiji od animea na kakve su fanovi (ali i oni koji gaje predrasude prema japanskoj animaciji) navikli. Čak i u izuzecima, koji se mogu okarakterisati kao "normalni", u poređenju sa ostatkom bande, uočava se dodir kreativne slobode, koju je Studio 4°C podario talentovanim animatorima (kako veteranima, tako i početnicima), u nameri da se još jednom demonstrira očaravajuća Magija Eksperimentalnog Duha.

Genius Party

Dame imaju prednost. Autor uvodnog filmića je Atsuko Fukushima, koja se 1986. našla u ulozi reditelja animacije i dizajnera likova u Rintarovom Lavirintu (u okviru vanserijskog anime-triptiha Meikyû Monogatari, aka Neo-Tokyo), kao reditelj debitovala u uvodnom i završnom segmentu Karnevala robota (Robotto Kãnibaru, 1987), a kao ključni animator sarađivala sa Katsuhirom Otomom u Akiri (1988), Hayaom Miyazakijem u Majo no Takkyūbin (Kiki's Dilivery Service, 1989) i Kōjiem Morimotom u Kanojo no Omoide (Magnetic Rose, 1995). Iako najkraći, Genius Party sa pravom nosi naslov omnibusa i savršen je izbor za njegov početak. Kroz pustinju, smeštenu u fatamorganu (ne)srećnika izgubljenog u alternativnoj dimenziji, trči mršavi šaman sa pticolikom maskom (mada je teško razlučiti da li je ono glava ili maska), u potrazi za (kako kasnije saznajemo) pulsirajućim srdašcima koje proizvode nasmejane loptaste lobanje, izrasle iz peska (!). Nakon usisavanja primamljivog energetskog slatkiša kroz kljun, sledi niz magičnih procesa koje je gotovo nemoguće verbalizovati (recimo da započinju otelotvorenjem izreke "ljubav daje krila"), ali zato pružaju neizmerni užitak i podstiču rađanje beskonačno mnogo pitanja i još toliko tumačenja. Ovaj apstraktni ritual ispraćen je "elektrolizovanim" zvucima bubnjeva i ostalih primitivnih instrumenata nekog plemena koje živi daleko od civilizacije, a Fukushima tvrdi da tako vidi nastajanje jedne ideje. Pa... zašto da ne?


Shanghai Dragon

Shōji Kawamori je ime na koje su ljubitelji mecha-animea sigurno već naišli, budući da se njegov dizajn  mašinerija i robota pojavljuje u gomili ostvarenja, počev od serijala Transformers, preko filmova Patlabor (1989), Kōkaku Kidotai (Ghost in the Shell, 1995) i Escaflowne (2000), OVA-e Ao no Roku-gō (Blue Submarine No. 6, 1998-2000) i mnogobrojnih savremenih "inkarnacija" Macross-a, sve do Sōsei no Aquarion (2005), za koji potpisuje režiju, i Basquash! (2009), zasnovan na njegovom konceptu. Kawamorijeva vizija ograničena je na upotrebu SF klišea, doduše vrlo lepo skrojenih, kroz bombastično oživljavanje bujne mašte jednog siromašnog šestogodišnjaka, kome se, sa "sistemom za materijalizovanje misli" u ruci, gledanje "tokusatsu" serija itekako isplatilo, kada se našao usred međugalaktičkog rata. Prelazeći samo nekoliko koraka preko granica standardnog animea, ovaj "mechautor"  tek na kraju ispoljava hrabrost, skidajući uzde svojoj kreativnosti. (Davno beše saradnja sa Oshiiem...) Uprkos (u kakvom je društvu, ne baš sjajnoj) tituli "crowd pleaser"-a, Šangajski zmaj se može smatrati uspešnim, optimističnim prikazom dečjeg pogleda na (izvesne) stvari i glorifikovanja mališana, nosilaca (svetlije) budućnosti.


Deathtic 4

U Gradu Nemrtvih, život teče svojim tokom. Mama-zombi budi svog sina za školu, a on folira ispadanje glave, pošto mu se još uvek spava. I dok njegova mlađa sestra sisa ivicu trpezarijskog stola (rastu joj zubići), on silazi na doručak - omlet od crva. Ubrzo potom, izlazi iz kuće, kako ne bi propustio školski autobus i usput pronalazi živu žabu, a živo biće je poslednje što jedan maloletni zombi sme da poseduje. Uz pomoć svojih nakaznih drugova, bežeći od policije (tj. malih crvenih "šta-god-da-su", na triciklima), pokušava da to jadno stvorenje vrati tamo odakle je došlo, šaljući ga kroz tornado zvan Uzu Uzu. Rediteljski prvenac Shinjija Kimure, umetničkog direktora Steamboy-a i Tekkonkinkreet-a, mogao bi se nazvati "bartonovskim", jer po dizajnu i atmosferi podseća na malo ekstremniju verziju veselo-mračnih animiranih filmova nastalih u produkciji ili režiji Tima Burtona. Groteskni likovi, gotične pozadine i uvrnuti humor glavne su odlike Deathtic-a 4 (šta god to značilo), u kome Kimura primenjuje izvanrednu kombinaciju 2D i 3D animacije, uz raskošne teksture, a njegovi likovi govore čudnim (možda izmišljenim?) jezikom koji zvuči kao spoj nemačkog, portugalskog i japanskog (kad bi se čitao otpozadi!). Uz već predstavljeni Genius Party, odnosno Limit Cycle i Happy Machine, o kojima će tek biti reči, Deathtic 4 zauzima poziciju jedne od četiri glavne atrakcije.


Doorbell

Mangaka Yoji Fukuyama, debitant kada je režija ili bilo šta u vezi sa animeima u pitanju, autor je misterije Doorbell, koja ideju o "doppelgänger"-ima koristi kao pozadinu priče o "teen-angst"-u. Po povratku iz škole, srednjoškolac nailazi na svog dvojnika u kući, pa ga zato ni majka, ni sestra ne vide, iako primećuju da su se ulazna vrata otvorila. Od trenutka kada se obrati svom najboljem drugu, počinje trka sa odvojenim ličnostima za preuzimanje kontrole nad stvarnošću/životom. Bez izlišnih objašnjenja, reditelj postavlja zagonetku koja može da ima bezbroj, jedno ili nijedno rešenje, pri čemu su gledaocu odrešene (ili vezane?) ruke u otkrivanju istog. Osim što se usredsređuje na zbunjenog mladića, Fukuyama na trenutak uvodi i bakicu neobičnog izgleda, koja produbljuje misterioznost Doorbell-a i pri tom je dostojna poređenja sa (određenim) likovima iz Satoshi Konovog psihološkog horora Mōsō Dairinin (Paranoia Agent, 2004) ili nekog  Lynchovog filma. Da je Zvono stvoreno dvadeset godina ranije (i trajalo nešto duže), moglo bi se komotno smestiti uz Time Knot i Mistery File 538, kao jedna od epizoda Twilight Q serijala.


Limit Cycle

"Everything is duality. Everyone is both alive and dead. The chosen and abandoned always exist in the marvelous order."

Autor Ograničenog ciklusa, Hideki Futamura, svoju karijeru započeo je režijom akcione avanture Jojo no Kimyō na Bōken (Jojo's Bizarre Adventure, 1993), sarađivao sa Satoshi Konom na njegovom prvencu Perfect Blue (1998) i Yoshiakijem Kawajirijem na filmu Vampire Hunter D: Bloodlust (2000), a kao ključni animator/asistent reditelja pojavljuje se u tri segmenta Animatrix-a (Second Renaissance, Detective Story & Beyond, 2003). Jedina granica, uz onu u naslovu, koja je Futamuru naterala da stane, jeste vreme. Ako bi nekoga trebalo hvaliti za postizanje pravog cilja ovog projekta (i dodeliti mu medalju za hrabrost), onda je to on. Ukratko, Limit Cycle se može opisati kao tumaranje po živopisnom virtuelnom okruženju, praćeno haotičnim (na trenutke smislenim, ali neretko zbunjujućim i naglo prekinutim) razmišljanjem o ljudima, bogu i umetnosti. Put, u vidu tehno-meditacije, kroz gusto šipražje Uma više, kompjuterizovane sile, pokretača apsurdnog i kontradiktornog sveta, završava se u Panteonu Divljih Avangardnih Animea, koji svojom formom prevazilaze sve moguće definicije i zauzimaju visok položaj u savremenoj umetnosti. Limit Cycle je (R)evolucija. Hipnotišući rezultat tajnog eksperimenta začetog u laboratoriji Alhemičara Novog Doba.


Happy Machine

Masaaki Yuasa. Da se opis zadrži samo na ovom imenu i prezimenu, bilo bi dovoljno. Čovek iza koga stoji režija animacije u Onkyo Seimeitai Noiseman-u (1997), scenario (između ostalog) za Cat Soup (2001) i dirigovanje Misaone igre (Mind Game, 2004) i Kemonozume-a (2006), može se smatrati jednim od najistaknutijih eksperimentalista u japanimaciji. Prepoznatljiv po "detinjastom" crtežu, nenormalnim kombinacijama boja, uvođenjem modifikovanih "igranih detalja", bizarnim stvorenjima, pojavama i objektima, specifičnom (često crnom) humoru i svojevrsnoj filozofiji (ili samozadovoljavajućem "mind-fuck"-u), Yuasa se stalno nadovezuje na svoj minuli rad (i nadograđuje ga svakojakim iznenađenjima), što će učiniti i godinu dana nakon Mašine, u serijalu Kaiba. Happy Machine prati bebu u nadrealnoj avanturi, sa njene tačke gledišta, ispunjenu Yuasi svojstvenim stanovnicima, koji se i dalje migolje, pa ih je teško smestiti u kutiju sa jasno sročenim natpisom na nalepnici. Jednostavno, nadrealizam u svom najboljem izdanju!


Baby Blue

Dramu o uticaju daljine na odnose između mladih ljudi, u stilu Makoto Shinkaijevog filma Byōsoku Go Senchimētoru (5 Centimeters Per Second) iz iste godine, režirao je Shinichiro Watanabe, reditelj dva popularna animea, Cowboy Bebop (1998) i Samurai Champloo (2004). Uprkos realističnom crtežu, odličnoj animaciji i nenametljivoj muzici Yoko Kanno, Baby Blue donekle razgrađuje atmosferu u čijoj je izgradnji učestvovala većina prethodnika. Buntovnička nota koju Watanabe uvodi u svoje delo samo za koju nijansu ga izdiže iznad Shinkaijevog pristupa. Okosnica ove lepe, ali nesrećno izabrane završnice je pitanje koje on, Shō, postavlja njoj, Hazuki: "Kako bi bilo da samo danas zaboravimo na budućnost i odemo nekud?" I zaista, njih dvoje se ograđuju od ostalih, kako bi taj jedan dan proživeli onako kako im se prohte, zajedno... Ali, avaj! Ova gorkoslatka "kriška života" trebalo je da bude namazana nekim egzotičnijim džemom.


Sedmoro autora, sedam različitih stilova. Bilo je smelijih, a bilo je i umerenijih. Kada se saberu svi utisci, može se zaključiti da se rizik povezivanja međusobno suprotstavljenih senzibiliteta isplatio.
--------------------
Recenzija je objavljena 05.12.2009. na sajtu BG-anime.

16 Oct 2009

Zmija...

Još jedan, sveži izuzetak - nova priča, stara nepisana "pravila"... Iz mora morbidnih naslova (a naslove uglavnom smislim tek nakon poslednjeg ispisanog (tj. otkucanog) reda), izornio je ovaj bajkoviti. Kao što je to bio slučaj i sa prethodno objavljenom pričom, zadržavam sva autorska prava. 

ZMIJA IZ SMARAGDNE ŠUME

    “Niko me više ne poznaje. I razum mi je pomućen… Gledam, ali ništa ne vidim. Osluškujem, ali ništa ne čujem. U ustima mi je gorak ukus njihove sramne pobede, u nozdrvama miris drugog neba.” – reče Dubok Glas, očekujući je, kao i svakog prethodnog jutra sudnje sedmice.
  
***
    Ona je živela u malom stanu, sama. Nekoliko godina unazad nosila je crninu, oplakujući Vesnu i Peruna. Na zidovima koje su prekrivali otrcani tapeti sa cvetnim dezenom, visile su njihove fotografije. Ne bi prošao ni sat, a da bar triput ne obriše prašinu sa stakla i nespretno izrezbarenih ramova.
    U ormaru od hrastovine čuvala je odeću iz perioda kada su bili novorođenčad. Otvorivši ga, uzela je dve bele potkošuljice i prišla sofi od maslinastozelenog pliša. Položila ih je jednu pored druge, čučnula i prislonila dlanove na te male komade pamučne tkanine, pokušavajući da ponovo oseti meke stomačiće. Ali njih nije bilo. Učinilo joj se da se nikada nisu ni rodili i da je kratkotrajno majčinstvo bilo delić surovog, živopisnog sna. Pošto je već kucnuo čas da pođe u susret Njemu Koji Čeka, vezala je maramu oko glave i napustila svoje gnezdo. Zauvek.
    Dok je prolazila Ulicom Bezimenih, budili su se lenji, ucveljeni šapati. Posmatrala je maskembal senki na ružnim, monotonim fasadama i pitala se kada su nestali Nosioci Akustične Verzije Ludila. Protrčao bi tek poneki đavolak gologuzan, sa kozjim ušima i roščićima tamo gde se obrve susreću sa nosem, ali bi se ubrzo izgubio u umornim tragovima sumanute svetlosti. Njihova igra obmane podsetila ju je na ljude koje je davno poznavala, a koje je pojeo Majski Smak. Hodala je duže nego obično. Pomislila je da se možda predomislio i da je danas neće sačekati. Znajući da je nestrpljiv, ubrzala je hod.
    “Stani!” – uzviknuo je i ona stade. “Izvini, ako sam te uplašio.”
    “Ma, nisi. Ništa mene ne može uplašiti. A i navikla sam na to tvoje vikanje. Sada bar mogu da zaspim…”
    “Pričaj mi, jer više ne želim da te vidim. Pričaj mi neku bajku… Tako je. Bajku.”
    “U redu. Pričaću ti, zato što više neću da te preživljavam. Pričaću ti onu kojom sam hranila decu…
    Nekada davno, iznad zabačenog i pospanog sela, nadvili su se teški, crveni oblaci, umorniji od vrednih, ali siromašnih meštana. I niko nije znao otkud su došli, zašto su došli i koliki su put prevalili pošto su toliko teško disali i plakali, a da nisu ni suzu prolili. U isto vreme, seoce je pogodila neka čudna bolest, koja se ubrzo sa stoke prenela i na njene gospodare. Ljudi su venuli i umirali kao pokošeni, sve dok ne ostadoše devojčica sa lutkom bez desne ruke i ćutljivi dečkić koga je ova čuvala nakon smrti njegove babe Jarosalve.
    Kada su zakopali kosti i kožu u prošlosti bujne udovice Morane, ukaza im se baba Jaroslavin duh. Stajala je pored stabla jabuke u voćnjaku koji im je služio umesto krcatog groblja i, u osmehu od kojeg zadrhtaše i uhvatiše se za ručice pune ožiljaka, pokazala im je tri preostala i požutela zuba. Kezeći se i pridržavajući vuneni prsluk koji nije stigla da isplete do kraja, prišla im je, dunula oboma u uvo i zatim nestala, ostavljajući za sobom zadah staračke izgubljenosti.
    Zgrabivši igračku sa mrtvački crne zemlje, a još uvek držeći dečaka za ruku, prestrašeni devojčurak odjurio je prema oronuloj kućici, na čijem su se krovu skupljale vrane i druge crne ptice, sve dok ih Vetrovi Sinovi ne bi odveli u tamne odaje. Pošto im se srdašca smiriše, u sobi sa dunjama naslaganim na kredenac, i dah poprimi boju rascvetalih trešanja, oživeše vatru u krotkom ognjištu. Bili su zadihani, što od trčanja, što od svakodnevnog čupanja korova oko kuće, čiji temelji kao da su ga dojili trulim mlekom, jer je stalno izrastao iznova, deblji, uporniji i podmukliji. Kroz neveliku rupu na plavim vratima koja su se zatvarala pomoću vrpce, nekoliko trenutaka nakon njihovog ulaska, prošla je zmija. Gracioznim krivudanjem ljubičastog tela, iza koga je ostajao svetlucavi trag, opčinila je mališane. Ono što nisu znali je da gmizavca nije poslao namrgođeni i mršavi starac koji je tuda prolazio, šireći smrad laži i obmane. Dopuzala je sama, iz obližnje smaragdne šume.
    Te noći, snove su im začinili krikovi prebijenih mačaka, lavež nevidljivih pasa i zlokobni smeh patuljastih klovnova, odavno nestalih, sa nakaradnim cirkusam koji je posetio ranjenu maštu. Drhteći pod tankim, sivim ćebetom, dočekaše ustajalu zoru. Zvuk crkvenih zvona postojao je u njihovim glavama samo kao tuđe sećanje. Plašili su se te sumorne zgradurine, jer su im rođaci za života pripovedali o Vragu koji ju je posetio u varljivo proleće i u njoj zaboravio sopstveno ime, pa otad luta peščarama, tražeći ono što niko nikad ne pronalazi. Međutim, muka ih je naterala da je posećuju, jer je iz zida sa koga je nekad bdila ikona Svetog Jovana izvirala čista voda. Izašli su noseći svako po dve metalne kante i ne sanjajući da se ovaj put neće vratiti.
    Na širom otvorenoj gvozdenoj kapiji, dočekalo ih je Spasenje. U levoj šaci držalo je jaje, a u desnoj omču od zakrvavljenog konopca…
    Slušaš li ti mene?” – zastala je načas, kako bi se uverila da još uvek obraća pažnju. Odgovora nije bilo. Posegnula je za crvenom kutijicom koja se niotkuda beše stvorila pred njenim bosim stopalima. Uzevši je i razgledavši je sa svih strana, pokušala je da je otvori, ali joj iskliznu iz ruku, pade na asfalt i raspuknu se na dva jednaka dela. Iz jednog od njih prosulo se žedno i gladno ništavilo…

14 Oct 2009

Twilight Q (1987)

Twilight Q je bio zamišljen kao anime-odgovor na popularnu američku seriju The Twilight Zone (otud i očigledna asocijacija u naslovu), odnosno OVA serijal u kome bi tada mladi reditelji pokazali svoje umeće (u izazivanju pulsirajućeg znaka pitanja iznad glave gledaoca, kada istekne poslednji minut). Na ogromnu (kolosalnu!) žalost, snimljene su samo dve polučasovne epizode koje stavljaju veliko "m" u Misteriju, dajući ovoj reči novo značenje.

Time Knot: Reflection (Toki no Musubime: Rifurekshon)

Avgust, 1987. Prilikom ronjenja, blizu jednog od japanskih ostrva, sedamnaestogodišnja Mayumi pronalazi stari fotoaparat, a u njemu, dobro očuvan film. Posle razvijanja filma, na jedinoj uspeloj slici, prepoznaje sebe pored potpuno nepoznatog mladića. Međutim, još neverovatnije je otkriće da takav model tek treba da bude proizveden iduće godine. Tokom razgovora sa podjednako iznenađenim predstavnikom budućeg proizvođača, fotoaparat iščezava u bljesku munje. Ubrzo potom, Mayumi gubi kontrolu nad vremenom (ili vreme nad njom?), pojavljujući se na kratko marta 2039. blizu sopstvenog groba i februara 1936. usred revolucije, koje se ne seća iz udžbenika istorije...


Koncept na kome je Kazunori Ito (Ghost in the Shell) zasnovao svoj uvrnuti scenario može se protumačiti kao poigravanje sa "efektom leptira", koje nelinearna režija Tomomija Mochizukija savršeno prati. Zajedno sa glavnom junakinjom, gledalac je, poput misteriozne devojčice čijim bezbrižnim ljuljanjem počinje Reflection, postavljen na ljuljašku sa koje nema silaska ni kada dođe kraj, jer većina odgovora i dalje ostaje izvan dohvata ruke. Umesto standardne karakterizacije, kakvu prosečan obožavalac animea očekuje, autori sprovode svojevrsni eksperiment, u kome su likovi robovi situacije, zamorčići koja lutaju po bezizlaznom lavirintu. A kada na sočnu, zagonetnu sadržinu dodate odličnu prezentaciju, počev od crteža Akemi Takade (Urusei Yatsura, Patlabor), preko animacije na nivou najreprezentativnijih iz tog doba, do muzike Kenjija Kawaija (koja u završnici igra važnu ulogu u upotpunjavanju slagalice), postaje kao dan jasno da je ovaj anime nepravedno zaboravljen.

Mystery Article File 538 (Meikyū Bukken Fairu Go San Hachi)

"From this point onward, there is no turning back."

I zaista je tako. Dok se avioni JAL-a pretvaraju u divovske šarane, tokom nepodnošljivo toplog leta, detektiv koji je na ivici egzistencije dobija zadatak da prati sredovečnog muškarca i njegovu slinavu ćerkicu, nastanjene u staroj, napuštenoj zgradi sirotinjskog kvarta, u predgrađu nekog velegrada (Tokija?). Devojčica je opsednuta ribama i kad god vidi čeličnu pticu na nebu usklikne: "Riba!" a onda, kao što se da pretpostaviti iz gorenavedenog, sledi čudesna transformacija.


Iako je debitovao osrednjim (ali vrlo gledljivim) naučno-fantastičnim ostvarenjem, Dallos, Mamoru Oshii je svojim kasnijim delima dokazao da teži ka postavljanju izazova na kakve se retko kada nailazi kod drugih autora. Tako i u Dosijeu 538, koji po atmosferi i hrišćanskim simbolima podseća na njegov Tenshi no tamago (1985), Oshii testira gledaočevu i percepciju naratora (detektiva), koji, obraćajući se svom sledbeniku,  pokušava da odvoji stvarnost od košmara, u dugom, filozofskom monologu. Uprkos komičnom dizajnu likova Katsuye Kondōa (koji je često sarađivao sa Miyazakijem), File 538 je svojevrsni psihološki horor, izgrađen u klaustrofobičnom okruženju i na temeljima stanja očaja, i zahteva mnogo strpljenja. Animacija je svedena na minimum, tako da se stvara osećaj da prelistavate album apsurdno-nadrealnih fotografija, bespomoćno tražeći rešenje složenog zadatka uporedo sa glavnim likom. Čak i kada na scenu stupi otkrovenje, niste baš sasvim sigurni da se u njemu ogleda istina za kojom ste tragali.

12 Oct 2009

Первый отряд (aka First Squad: The Moment of Truth, 2009)

Studio 4°C je, proteklih godina, iznedrio nekoliko visoko stilizovanih animea i dokazao da su animatori koji tamo rade spremni na svakojake (najčešće uspešne) eksperimente (Mind Game) i, koliko god to zvučalo politički, međunarodnu saradnju (Animatrix, Batman: Gotham Knight). Osim toga, treba im zahvaliti što su "artističniji anime" približili široj publici, ma koliko ona negodovala, izobličujući estetiku glavnotokovskih ostvarenja i prilagođavajući je svojim potrebama.


Godina je 1942. Na Istočnom frontu, Crvena armija pruža otpor nemačkim osvajačima. Okultisti SS-a, okupljeni u sekti "Ahnenerbe", odlučuju da prizovu duh moćnog barona von Wolffa, poraženog 1242. u "bici na ledu", kako bi tok rata preokrenuli u svoju korist. Na suparničkoj strani, šesta divizija ruske obaveštajne službe odlučuje da oživi pripadnike Prvog odreda, nadarene pionire stradale početkom rata. U tome će im pomoći "necro-portal" Sputnik 01 i jedina preživela pionirka, četrnaestogodišnja Nadya, koja poseduje moć da predvidi "Momente Istine", najkritičnije trenutke u budućim okršajima, tokom kojih akcije jedne osobe mogu odlučiti ishod borbe...


Zasnovan na konceptu dvojice ruskih umetnika, Aljoshe Klimova i Mishe Shpritsa, inspirisanih, između ostalog, i delom Mamorua Oshiija i Andreya Tarkovskog, a nastao u saradnji sa rediteljem Yoshiharuom Ashinom, ovaj anime gotovo neprimetno objedinjuje ruski i japanski senzibilitet, četiri različita, ali izbalansirana žanra (akcija + istorijska fikcija + drama + lažni dokumentarac) i kao najveće iznenađenje (i najrizičniji potez), animiranu i igranu formu. Uloga "live-action" sekvenci ne može biti zanemarena (iako će možda zasmetati anime-puristima), jer su sve one umetnute na pravim mestima,  poput "ključnih čvorišta" i brisača granica između stvarnosti i fantastike. Stručnjaci različitih profila pokušavaju da daju svoje viđenje određenih događaja, pa tako general-major Aleksandr Pogodin tvrdi da Rusi nikada nisu bili umešani u "takve gluposti", psihoanalitičar Vladimir Ptushko racionalizuje Nadyine vidovnjačke sposobnosti i "retrospektivne vizije", a istoričar Igor Domanov kaže da je "sveti rat dobijen zahvaljujući snazi duha ruskih boraca, a ne oružju". Sergei Zharkov, ratni veteran, seća se devojčice na belom konju, dok autor knjige "The Sword of Vengeance", novinar Karl-Heinz Benz, potvrđuje zainteresovanost mnogih SS oficira za kultove predaka.


U jednom intervjuu, Klimov i Shprits su izjavili da su ideju dobili iz stripa "Pioneer Heroes", koji je opisivao suprotstavljanje mladih pionira nacistima tokom II svetskog rata i bio jedini način da se zadovolji potražnja za  "herojskom akcijom" u Sovjetskom Savezu 80-ih, s obzirom na to da su zapadnjački filmovi i literatura bili zabranjeni i većini nedostupni. Njihova težnja bila je usmerena ka tome da sećanja na sovjetsku kulturu implementiraju u savremenu umetnost, odnosno u sve popularniji fenomen - anime. Već u uvodnoj špici, jednoj od najprivlačnijih u japanimaciji, a u stilu propagadnih komunističkih postera,  postaje očigledno da su postigli svoj cilj. Rezultati temeljnog istraživanja sprovedenog pre nastanka Prvog odreda ogledaju se u oživljavanju autentičnih kostima, vozila, dokumenata, planova i arhitekture, čime je stvoreno realistično okruženje. (Ko bi rekao da ćemo u jednom animeu moći da vidimo remek-delo ruskog konstruktivizma, Lenjinov mauzolej?) Čak je i dizajn Sputnika 01 osmišljen kao mašinerija koja je u ono kobno vreme mogla da bude konstruisana baš tako kako su je vešte japanske ruke iscrtale.


Osim sveta živih, u kome dominiraju nijanse braon i sive (pri čemu se, uz njih, belina snega i crveni detalji podrazumevaju), prikazan je i svet mrtvih, ispunjen ne samo avetima, već i ostacima statua i objekata (verovatno uništenih tokom ratova), a obojen u ljubičasto, što se pokazalo kao zanimljiv (logičan?) izbor. Iako se po paleti boja razlikuju, atmosfera koja vlada jednim slična je onoj u drugom, jer pali borci nastavljaju tamo gde su za života stali, a zaokružena je odgovarajućom zvučnom podlogom ili, neretko, tišinom, kada je muzika suvišna. Posebnu pažnju treba obratiti na prelaznu zonu između ovih krajnosti, gde maštovitost crtača  i animatora dolazi do izražaja, ne ispuštajući "ruski duh" iz svojih šaka.


Prepoznatljiv i za oko uvek prijatan vizuelni identitet dela sa oznakom 4°C opravdava (uglavom zanemarljive) slabosti koje Prvi odred, na žalost, poseduje u pogledu sadržine. "Cliffhanger" na samom kraju pruža nadu da će jednostavna, "mitolika" priča poprimiti novu dimenziju u nastavku (serijalu?), a likovi postati još kompletniji. To, međutim, ne znači da ćete u njima videti strance - naprotiv, spontanost u razvoju protagonista i njihovih međusobnih odnosa (Nadya i njeni drugovi, naročito) tokom vrlo ograničenog roka, učiniće da se u tom  malom, ali odabranom društvu osećate prijatno. Glasove im pozajmljuju ruski glumci, čime se dosta dobilo na egzotičnosti, uprkos činjenici da Rusima nedostaje prstohvat onog žara koji poseduju japanski seiyūi - ipak je to potpuno drugačiji mentalitet.


Ako možete da pređete preko toga da je stil za koji (kilo)gram (kako za koga) teži od sadržaja, First Squad će vam pružiti nezaboravni doživljaj. Bilo bi šteta ignorisati entuzijazam Klimova i Shpritsa, kao početnike u anime-mediju, jer sudeći po konačnom rezultatu saradnje sa kolegama iz Japana, predstoji im svetla budućnost. Njihov prvenac se lagodno može smestiti među najatraktivnje osvrte na II svetski rat u okviru sedme umetnosti, pa zato zaslužuje naslednika.

8 Oct 2009

Winterstilte (Sonja Wyss, 2008)

Belina snega, ispresecana crnom i nijansama smeđe (zemlja/drvo/tkanina), i tišina, koju povremeno "narušavaju" umirujući jecaji gudačkih instrumentala, negde u brdima Švajcarske. Nakon očeve smrti, četiri odrasle sestre ostaju sa bogobojažljivom majkom u brvnari. Religija i legende deo su njihove svakodnevnice. Winterstilte je poput melanholične bajke istkane od stvarnosti. Minimalizam u punom sjaju.


Svaka scena ima dvostruku ulogu - da vas hipnotiše svojom jednostavnom lepotom i da govori umesto reči. Ono što junakinje ne kažu, rečeno je njihovim uzdasima, suzama, smeškanjem, šapatima, pogledima. Njihovi harmonični, gotovo ritualni, pokreti usled uobičajenih radnji poput obedovanja, češljanja kose, pletenja, veženja stolnjaka, namotavanja vune, molitve pred spavanje... kao da sadrže odgovore na sve misterije ovog sveta u sebi. Danas je prava retkost naići na ovoliko staloženosti i (veličanstvene) skromnosti u jednom ostvarenju sedme umetnosti. Ovom zimskom poemom Sonya Wyss podseća na neka velika imena... I odaje im počast svojim delom. Pažljivo i precizno odmeren, njen dugometražni prvenac je besprekoran u svakom pogledu.


Kao da se iz kakve činije mir prosuo i razlio svud po filmu...

Darkside Blues (1994)

"If justice is order in the world, destruction cannot exist. But if order demands thoughtlessness and submission, destruction will appear from another world."

Ako vas put koji vodi ka animeima iz prošlosti ikada navede na Darkside Blues, a pritom ste od onih koji očekuju čvrst zaplet i još čvršći rasplet priče, okrenite se i bežite koliko vas noge nose, jer u ovom blagom retro-šoku nećete ispuniti vaša očekivanja.


U dalekoj budućnosti, korporacija "Persona Century" kontroliše 90% Zemlje, dok u onih 10% spadaju Himalaji, gde se navodno nalazi sedište "terorista" koji joj pružaju otpor, i opasni, ali slobodni Kabuki-cho, poznat i kao "mračna strana Tokija", u kome deluje grupa odmetnutih mladih ljudi, pod nazivom "Mesija". Zvuči poznato, zar ne? Međutim, od svih mogućih smerova koje je one-hit wonder reditelj (samo bez "hit"-a i bez "wonder"-a), Yoshimichi Furukawa, mogao da izabere i od svih mogućih razrešenja koje je gledalac mogao da predvidi, desilo se ono nemoguće. Na vrhu piramide pitanja koja ćete postaviti sebi, gledajući Darkside Blues, stoji još jedno, kao ruglo – pokušava li autor nešto da vam saopšti ili se i sam davi u sopstvenom moru ideja (ili bezidejnosti)?


Lepo je i u igranom i u animiranom ostvarenju dobiti slagalicu kojoj će faliti makar jedan delić kako biste mogli da je sagledate u potpunosti. Enigmatičnost ume itekako da začini delo i uzdigne ga iznad ostalih. Na žalost, počev od časovnika sa trinaesticom na brojčaniku koji mehanički pauk obmotava crvenim nitima, preko starice sa mačkom koja kao da poznaje sve tajne kosmosa, stranca Darksidea u letećoj kočiji kojom dolazi na Zemlju, prolazeći kroz "Ambis Ogledala", Personinih ubica, mutanata i kiborga, pa sve do zlobnog (?) osmejka mršavog (čitaj: kost i koža) Kataria u završnici, zagonetka se polako pretvara u farsu.


Odakle je Darkside izmileo, zašto je došao na ovaj svet i kakvu svrhu ima ono njegovo "obnavljanje" (?!), odnosno "lečenje snova" tamom? Kako je Persona preuzela svet i zašto porodica Hozuki, kao vlasnik tako moćne organizacije, živi u tvrđavi koja pluta zemljinom orbitom? Šta je to u Africi donelo "psycho-powers" jednom od dvojice nenormalnih sinova starog Hozukia, pa sve što je živo pretvara u kamen i koja je uopšte njegova uloga u celoj priči? Kakve veze ima iznenadno i površno pojavljivanje jedne od Hozukievih ćerki, dok stoji pored klavira i posmatra površinu naše planete kroz veliki prozor svoje sobe? Čemu onoliko glavnih likova, kad se pažnja posvećuje samo nekolicini? Kakva je veza između Mai, liderke "Mesije", i Gurena, naslednika korporacije i od kakvog je ona značaja, kad o njoj ne saznajemo ništa, osim činjenice da se zbila nekada davno (ili ne)? Furukawa počinje jedno, pa stane da bi započeo drugo, pa opet stane da bi započeo treće, zatim se malo vrati onom prvom, te se odjednom koncentriše na nešto šesto i tako u nedogled... Kada dođe kraj, imate osećaj da ste sanjali besmisleni san, pa se, kao kroz maglu, sećate nekih detalja. U određenim slučajevima, vođenim sposobnim tvorcem, nedorečenost je vrlina, ali ovde je bolna, skoro neoprostiva mana, jer reditelj jednostavno ne ume da se sabere.


Na sreću po DB, nije ni sve baš tako crno, jer se, pre svega uspelo se u stvaranju zanimljive, "guste" atmosfere – možda je za ne poverovati, ali stvarno je tako (a kako, ko zna?). Za ono vreme odlični su dizajn likova (čak i onih suvišnih) i pozadina, animacija, a donekle i muzika, koja je (očekivano, s obzirom na naslov) inspirisana bluzom, mada se ne uzdiže bog-zna-koliko iznad zvučne podloge većine animea devedesetih.


Konačna presuda – atmosferična kaobajagi-mind-fuck fantastika, sa elementima drame i (često izlišne) akcije, nespretno izvedena i po brojnim rupama pogubljena. Šteta, jer je početak mnogo (i previše) obećavao…
--------------------
Recenzija je objavljena na sajtu BG-anime, 21.10.2009., kao i u četvrtom broju ToonZine-a sajta crtaći.info, novembra 2009.

6 Oct 2009

Den-en ni shisu (Shūji Terayama, 1974)

"We've got Carpenter Street, Temple Street, Rice Street, Buddha Street. But hey, swallow bird, isn't there a street where they would buy old mothers?"

Den-en ni shisu (odnosno Pastoral: To Die in the Country) predstavlja svojevrsnu, autobiografsku nadrealnu dramu Shūjija Terayame, zasnovanu na njegovoj zbirci haiku poezije. Već u prvim minutima sasvim je jasno da je on, jedan od najvećih Autora Avangarde svih vremena, na rediteljskoj stolici, oko Tatsua Suzukija iza kamere, a kada čujete dečji hor u neobičnom aranžmanu sa uvodne špice, znate da je J.A. Seazer i za ovaj film komponovao muziku. Odgledavši Pastoralu, stekao sam izoštreniju sliku o Terayaminom opusu i shvatio da nikada neću naći dovoljno lepih reči, kako bih opisao njegovu genijalnost. Manji od zrna maka u poređenju sa ostvarenjem koje izaziva na nekoliko nivoa, pokušaću da saberem svoje utiske.

Starinski sat u kući njegove majke, koji stalno kuca, pa mora da bude vezan, kako vreme ne bi pobeglo. (U jednom od razgovora sa sinom koji želi da nosi mali džepni časovnik svuda sa sobom, majka izgovara: "Vreme je da se čuva u kući, u velikom satu.") Lepuškasta komšinica privlači petnaestogodišnjeg Terayamu (motiv "posesivna majka-sin-žena iz susedstva" pojavljuje se i u Kusa-meikyū-u iz 1983). On želi da se obreže, jer je o tome čitao u majčinim časopisima, a majka ga prekoreva, govoreći mu da su za njega samo stripovi koje mu ona kupuje. Rasprava između njih dvoje završava se, kao i uvek, Shūjijevim odlaskom do proroka, kako bi preko njega, razgovarao sa već nekoliko godina mrtvim ocem. Bizarni stanovnici sela - trudnica sa kučencetom, koja će uskoro roditi kopile, babe-tračare u crnini, sa povezom preko oka, poluunuformisani vojnik koji zabavlja dečicu, žena u crvenom koja vas vodi kroz pustoš Strašne Planine... i cirkus. Svi su oni prepoznatljivi, "terajamovski". I ne samo likovi, već i detalji, poput zakrpljenih fotografija i vrata koja ne vode nikud (?). Čini se da reditelj hoće (i uspeva!) da zaustavi vreme i izobliči ga zajedno sa prostorom, onako kako samo njemu odgovora, a zatim ih prenese u neki novi, paralelni svet.


Nakon prvih četrdesetak minuta, film se prekida. U projekcionoj sali, nekolicina kritičara videla je prvi deo i Terayama im saopštava da ostatak još uvek nije montiran. Odlazi u bar sa jednim od njih i priznaje kako mu je teško da objektivno pristupi svom detinjstvu - ima osećaj da ga eksploatiše i stvara jeftini spektakl. (Zavarava samog sebe...) Kaže još da su mu snovi postali stvarnost, na šta mu sagovornik odgovara: "...All the same, if you can't control your dreams or edit your memories, you're still not a true creator." (Ma, gde nije, baš takvi su Tvorci i po!) Po povratku kući, pred vratima ga čeka petnaestogodišnji Shūji, koji je pre dvadeset godina pobegao od kuće. Sa svojom prošlošću vraća se u film i emotivno se svlači pred gledaocem. Ne samo kroz ovu dvojicu koja ga tumače (Hiroyuki Takano, kao dečak i Kantarô Suga, kao odrasli Terayama), već i kroz sve one čudake, reditelj priča o sebi - o buđenju seksualnosti, odnosu sa majkom (koju toliko voli, da želi da je ubije) i još jednom (prvi put je to bilo u Tomato Kechappu Kōtei-u) izražava gađenje prema ratovima, onako kako samo on to ume. Druga polovina filma ima istovremeno mračniji i dirljiviji ton, ali ni u jednom trenutku ne postaje patetična, niti prestaje da fascinira svojom nadrealnošću. Terayama se bori sa samim sobom i razuzdanom kreativnošću, a iz te borbe, kako god uzmete, izlazi kao pobednik.


Pastoral: To Die in the Country je igra, poput žmurki, kojima i počinje. Pruža kompletni užitak,  pre svega  za one koji film gledaju, a onda i za one koji više vole da sedmu umetnost čitaju, a onda je krvnički analiziraju. Dobronamerna poruka drugoj grupi: "Imaćete mnogo posla, a posao će uvek ostati nedovršen." Shūji Terayama je, sudeći po prikazanom, bio izuzetna, kompleksna ličnost i ne treba da čudi što se u nazivu dva njegova ostvarenja pojavljuje "meikyū", jer je i sam bio nalik lavirintu, onom iz koga se ne može izaći. Lepota Terayaminog dela je od vrste koja ne bledi nikad - inspirativna, mistična, zbunjujuća, iskrena, neuhvatljiva...