26 May 2010

Heartless (Philip Ridley, 2009)

"The beauty is nothing but the beginning of terror..."
Reiner Maria Rilke

Dosadašnje filmofilsko iskustvo mi govori da se među najboljim rediteljima skrivaju oni koji snimaju retko, ali kad god se prihvate novog projekta, oni iznedre delo koje se dugo pamti i koje vas čini ispunjenim. Jedan od takvih tvoraca je i Philip Ridley, svestrani britanski umetnik, koji je, za dvadesetak godina koliko se bavi sedmom umetnošću, režirao samo tri dugometražna filma, uspevši pritom da stekne kultni status. Iako je, u odnosu na svoju stariju braću, The Reflecting Skin i The Passion of Darkly Noon, bliži glavnotokovskim ostvarenjima, Heartless se može smatrati i svojevrsnim eksperimentom, kojim Ridley još jednom pokazuje umeće da sa gledaocem komunicira na više nivoa.


Priča o mladiću Jamieju (Jim Sturgess), koji je od rođenja obeležen flekom u obliku srca (oko levog oka), u sebi nosi mnogo više od pukog spoja porodične drame i horora, budući da reditelj smelo i lagodno prelazi iz jednog žanra u drugi, predvodeći armiju pomešanih emocija i jasno definišući svoje ciljeve, tek delimično zamagljene mističnom fantazijom. (Naivna) Potraga za ljubavlju, meditacija o večnoj borbi dobra i zla, upozorenje "da je budućnost kraljevstvo užasa", oštar društveni komentar, faustovski pakt, kao i studija duševnog i fizičkog bola uporedo sa istraživanjem ličnosti predobre za okruženje kome (ne) pripada, sastavni su i neraskidivi deo ove savremene bajke. A kao što se iz navedenog može naslutiti, ona ne počinje sa "Nekada davno...", niti se završava sa "... i živeli su srećno do kraja života." Svojom beskompromisnom okrutnošću nastoji da nas prodrma iz dubokog sna i nanese nam ranu koja ostavlja večiti ožiljak.


"The darker it gets, the more you see..."

Balansirajući na žici rastegnutoj između komercijalnog i autorskog filma, Ridley nadograđuje scenario tekstovima pesama, koje pripadaju jednoj od najupečatljivijih muzičkih podloga nastalih u poslednje vreme (a možda i ikada). Melanholični indie-rock aranžmani (u izvođenju Joea Echoa, Jima Sturgessa i Mary Leay) poslužili su kao mostovi koji povezuju scene u Jedno, kao njihov temelj i krov, pogađajući uvek u centar i obogaćujući već dovoljno raskošnu atmosferu Istočnog Kraja Londona. Za razliku od njegovih prethodnika koji su se, kako sam autor kaže u intervjuu za indielondon.co.uk, trudili da East End prikažu "sivim i monotonim", on se opredeljuje za obilje boja. Bilo da je reč o spokojnom nebu pred svitanje i u sumrak, grafitima koji prekrivaju podvožnjake, ograde i zidove objekata, toplom enterijeru porodičnog doma ili pakleno-hladnom hodniku koji vodi ka gotovo nadrealnom stanu Pape B-a, kamera Matta Graya uspeva da dočara svu lepotu urbane sredine, viđenu okom Philipa Ridleya. Škiljavo ili naglašeno, osvetljenje pruža ogroman dorpinos u prelepoj, često svedenoj, ali nikad skromnoj, vizuelizaciji.


Ispred kamera, Sturgess je neverovatno dopadljiv i briljira u tumačenju stidljivog, introvertnog Jamieja Morgana, predstavljajući masiv oko koga su raspoređene ostale, sporedne "figure", podjednako stabilne i impresivne. Od uvek sjajnog Timothya Spalla (u manjoj očinskoj ulozi), preko Josepha Mawlea (jezivi i diabolični Papa B)  i Eddiea Marsana (vulgarno-uglađeni Weapon Man) do debitantkinje Nikite Mistry (preslatka i misteriozna Belle), nemoguće je naići na suvišnog, a kamoli loše odigranog lika. Jednostavno rečeno, oseća se posvećenost kompletne glumačke postave, kojom suvereno upravlja Ridley, kako u jednostavnim (ne i banalizovanim), tako i u složenijim (ne i prekomerno komplikovanim) situacijama.


Uprkos svojoj konvencionalnosti i približavanju (naizgled) istrošenim idejama, što bi kod nekih sigurno izmaklo kontroli, Bez srca je odraz Ridleyeve zrelosti, objedinitelj njegovih pređašnjih težnji i najmračnija od svih njegovih vizija. Uznemirujuće i opuštajuće, surovo i nežno, religiozno i ateistično, a povrh svega nepretenciozno, ovo ostvarenje itekako ima (veliko) srce, a ne nedostaju mu ni duša, ni pamet...

17 May 2010

Technotise - Edit i ja (Aleksa Gajić, 2009)

Ne računajući Film Noir (2007), nastao u koprodukciji sa Amerikancima (i snimljen na engleskom jeziku), "Technotise - Edit i ja" je prvi srpski dugometražni animirani film, te kao pionirski poduhvat, zaslužuje isključivo reči hvale. Iako bi se moglo krenuti u poteru za manama, kao pametnija odluka se nameće uočavanje i naglašavanje njegovih kvaliteta čiji će odjek, nadajmo se, dopreti do tvoraca i učiniti da se još jednom oprobaju u obogaćivanju domaće kinematografije.


Zaplet počiva na jednostavnoj premisi - suočena sa problematičnim ispitom, Edit, studentkinja psihologije, odlučuje da ide linijom manjeg otpora i ugrađuje memorijski čip. Kada na institutu TDR, koji se navodno bavi socijalnim istraživanjima, ugleda grafikon misteriozne (i za naučnike nerešive) matematičke formule, čip postaje svestan sebe (otud "ja" u naslovu) i razvija se u entitet koji predstavlja neku vrstu Editinog alter-egoa. Posledice bezazlenog "varanja" poprimaju sve ozbiljnije i ružnije crte lica, a priča dobija novu, složeniju dimenziju...


Svoje debitantsko ostvarenje Aleksa Gajić s punim pravom naziva autorskim, budući da potpisuje režiju i scenario, zasniva ga na sopstvenom stripu i zauzima poziciju umetničkog direktora i reditelja animacije, demonstrirajući pritom znanje stečeno dugogodišnjim interesovanjem za japansku (i francusku?) animaciju. U spoj urbane "kriške života", donekle zagonetne naučne fantastike i uzbudljive akcije, on ugrađuje i izvesnu dozu humora koji, uprkos profanim izletima, ne deluje ni previše vulgarno, niti ometa narativni tok. Gotovo svaka scena je svrsishodna, bilo da se njome prikazuje futurističko okruženje, odnosi između protagonista, sukob generacija, suprotstavljanje glavonjama ili podsvest glavne junakinje (eterični, "jesenji" san). Čak je i dedino prisećanje na prošlost (sa sjajnim nadrealnim i osmonogim preokretom) našlo svoje mesto, kao dobronamerna parodija na staračke anegdote.


Karakterizacija likova, uključijući i sporedne, izvedena je tako da u njihovim osobinama i postupcima  možemo da prepoznamo sebe, svoje poznanike/rođake/prijatelje ili ljude o kojima smo se naslušali od drugih, a čija je svakodnevnica u dalekoj budućnosti paralelna sa našom. Ovakvoj postavci u velikoj meri doprinose odličan kasting i solidna gluma, koja ne škripi kao pri sinhronizaciji inostranih crtaća novijeg datuma. Edit (a uz nju i Edija) je vrlo lako razumeti, naročito ako ste imali tu "čast" da postanete akademski građanin na nekom od ovdašnjih univerziteta, a još je lakše u liku profesora Grkinića videti otelovljenje svih onih "babaroga" koje su vam zagorčavale studije (a takvih će, nažalost, uvek biti). Finese poput uslužnih robota-ljubimaca ili mistifikovanog dečaka Abela, doprinose stvaranju simpatične i šarolike palete karaktera, u čijem ćete se društvu osetiti prijatno i rado mu se vratiti.


Primenjujući kombinaciju tradicionalne, kompjuterske i vektorske animacije, mala, ali odabrana grupa entuzijasta stvara vrhunski stilizovan i mekim bojama oslikan slatkiš za oko, u kome je ogromna pažnja posvećena facijalnim ekspresijama, pa samim tim i sinhronizaciji glasova sa pokretima usana. U realističnom i fascinantnom dizajnu likova, kostima, objekata, vozila i najrazličitijih sprava i spravica ogleda se neizmeran trud, predanost i želja za stvaranjem kompletnog dela, a ne kojekakvog poluproizvoda. Beograd 2074. iz Gajićeve vizije sačinjen je od autentičnih, prvobitno fotografisanih, a zatim ručno crtanih, lokacija, čija je arhitektura nadograđena suptilnim SF-detaljima. Adrenalinska scena u Hoverdromu jedna je od najupečatljivijih, a svojim kvalitetom zavređuje poređenje sa trkama iz Moritinog Freedom-a. Muzička podloga, počev od glavne teme Prototipa (feat. Žika Todorović @ drums), preko pop-rock poskočice Minnie Morisa, do rokačine Rapid Force-a, savršeno se uklapa u svaki pedalj Technotise-a, aludirajući na ugledne primere među uzorima sa dalekog istoka.

Poletan, iskren, nepretenciozan, ispunjen optimizmom i vedrom atmosferom, Edit i ja spada u red onih filmova koje bi trebalo posmatrati bez cinizma, udišući ih punim plućima...

11 May 2010

Codehunters (Ben Hibon, 2006)

Kada bih se bavio rangiranjem kratkometražnih kompjuterskih animacija čiji je cilj da demonstriraju mogućnosti svog tvorca, fasciniraju svojim eye-candy kvalitetima i budu ultra-cool, Codehunters bi sigurno zauzeo jednu od najviših pozicija. U prljavosmeđim, sivim i bež tonovima, uz sjajno uklopljenu muzičku pratnju i bez ijednog dijaloga, Hibon isporučuje odličnu šestominutnu SF-akciju (+ credits od 180sec.), smeštenu u prelepo osmišljeno postapokaliptično okruženje. Ovaj animator je i autor hiperstilizovanog (a-must-see!) prequel-a za PS3 igru Heavenly Sword. Jedva čekam da vidim kako će se snaći u feature-length formi, tj. u predstojećem zombi-crtaću, A.D.

Oficijelni sajt Codehunters-a

9 May 2010

Tatakau Shisho: The Book of Bantorra (Toshiya Shinohara, 2010)

"That which goes does not go. That which comes does not come. The moon is the Sun. The birds are the fish. The living are the dead. Steel becomes brittle. Reality becomes a dream. All fantasy becomes reality..."


Ideja tvorca originalnog dela, Ishija Yamagate, o pretvaranju ljudi (odnosno njihovih sećanja i duša) u knjige nakon smrti, najverovatnije počiva na izreci "život piše romane" ili kakvoj japanskoj mudrosti sa sličnim značenjem. Jednostavan, ali jedinstven koncept, temelj je intrigantne fantazije, sa "bibliotekarima" kao protagonistima, čija dužnost je da skladište ove "knjige", predstavljene prozirnim kamenim pločama, u biblioteci Bantorra, istovremeno ih čuvajući od sledbenika Shindeki crkve (The Church of Drowning in God's Grace), koji nastoje da dostignu prosvetljenje udovoljavajući svojim željama i vođeni verovanjem da su čovek i bog jedno.


Višeslojna, kompleksna priča, začeta enigmatičnim početkom, a zaokružena spektakularnim krajem koji daje novi smisao čitavom serijalu, istkana je od prefinjenih niti misterije, a vođena je logikom gorenavedenog "magijskog promišljenja", pri čemu je jedina konstanta iracionalnost. Sastavljanje jedne slagalice obično se završava (ili čak prekida) pojavljivanjem delića neke druge i tako u krug. Nakon prvih nekoliko epizoda, autori uzimaju sebi za slobodu da gledaoca odvedu na neočekivana, skrovita mesta, zbunjujući ga takvom odlukom i istovremeno ga podsećajući na sve ono što su mu prethodno obećali. Ovakvim postupkom rizikuju da publiku podele na dvoje - one koji će ih veličati zbog briljantnog pripovedanja i one koji će ih osuditi zbog nekoherentnosti u izražavanju. Ogromnu ulogu na tom vrtoglavom putešestviju igra preplitanje prošlosti i sadašnjosti, u kome se ogleda maksimalno iskorišćavanje osnovnog koncepta i u kome su sadržani odgovori na izvesna pitanja. I skoro ništa nije onakvo kakvim se na prvi pogled čini, a nepredvidivost je prisutna na svakom koraku.


Radnja se odvija u okruženju koje ima svoju istoriju, religiju, uređeno multikulturno društvo, a osmišljeno je kao alternativna verzija Evrope dvadesetih godina prošlog veka, sa sjajno prikazanim nasleđem u arhitekturi. U odnosu tehnološkog napretka i magije, ovom drugom je data prednost, ali uprkos tome, svet "borbenih bibliotekara" nije lišen ni bolesti ("dragon pneumonia"), niti ratova. Njegovi stanovnici, bilo da poseduju ili ne poseduju spiritističke moći, imaju jednu zajedničku crtu - faličnu ljudskost. Niko nije savršen i niko nije imun na smrt. Kao i u stvarnosti, za mnoge je lako vezati se, ali je teško prihvatiti njihov odlazak. Snažna, talentovana, pametna i naizgled bezosećajna Hamyuts Meseta, naivna i uvek vedra Noloty Malche, svojeglavi idealista Volken Macmani, nesigurna i poslušna Mirepoc Finedel, stroga Ireia Kitty, hedonist Mattalast Balory i mistični Lascall Othello samo su neki od "eksponata" iz raskošne galerije uvek sebi doslednih i neretko ekscentričnih likova. Naravno, nije bilo dovoljno prostora da se svima posveti podjednaka pažnja, ali gotovo da nema onih koji ne ostavljaju nikakav utisak.


Iako je ovo tek treće ostvarenje animatorske kuće David Production (Ristorante Paradiso, DOGS: Stray Dogs Howling in the Dark), vizuelizacija Tatakau Shisho-a ne zaostaje za ostalim savremenim animeima. Odabir boja je odličan, animacija tečna, dizajn likova (Masaki Yamada), od seoske princeze do engleskog džentlmena, solidan i negenerički, dok su pozadine detaljno iscrtane, bilo da je reč o rudarskom gradiću Toattu, utvrđenju Bantorra ili prirodnim predelima. Epski skor Yoshihise Hiranoa (Meine Liebe, Death Note), pretežno izgrađen od melanholičnih klavirskih melodija i kompozicija sa horovima u goth-maniru, toliko je dobro iskomponovan da često dodaje snagu "emocionalnom udaru" i savršeno se uklapa u svaku scenu, pa u poređenju s njim, J-pop pesme iz uvodne i završne špice deluju bledunjavo (što ne znači da su loše).


Obilje vešto implementiranih maštovitih elemenata i podzapleta, kidanje granica između krajnosti kakve su dobro i zlo, kritika religioznog fanatizma, nenametljivo iznošenje stavova o smislu života i mudro izbegavanje motiva "izabranog spasitelja" (između svega ostalog) povezani su neraskidivim sponama, začinjenim česticama ironije. The Book of Bantorra je poput predstave iluzioniste koji u svakom rukavu ima i više kečeva, a pod šeširom bezbroj belih zečeva...

7 May 2010

Põhja konn (Riho Unt, 2007)

Pretpostavljam da dva međutitla i minimalan dijalog ne govore mnogo više od slike, mada ponekad i nije potrebno razumeti jezik, da biste uočili lepotu nekog dela. Põhja konn (The Northern Frog) je kombinacija izvanredne stop-motion animacije, kojom se Riho Unt već godinama bavi, i igrane forme, za koju je angažovano dvoje mladih glumaca, čiji pokreti odišu prefinjenošću i elegancijom, svojstvenim plesačima. Halapljivi kraljevi, dvorska luda, dve ptičurine, vojnik i vila (?) akteri su eterične, prljavobele fantazije, u kojoj je gotovo svaki kadar vredan divljenja. Snoviđajno, nadrealno i mistično su ključni epiteti za opisivanje ovog petnaestominutnog ostvarenja. Estonska kinematografija je, izgleda, puna prijatnih izenađenja...

3 May 2010

Twilight (Tengai Amano, 1994)


Iako je nastao deset godina nakon smrti Shūjija Terayame, Twilight u velikoj meri podseća na njegova dela, što me navodi na pretpostavku da je reditelj, Tengai Amano, najverovatnije jedan od Terayaminih poštovalaca. Priču o dečaku koji odbija da prihvati činjenicu da je mrtav (samoubistvo ili nesrećni slučaj?) Amano nam prikazuje kroz mešavinu komedije iz ere nemog filma i avangardne poetike, svojstvene njegovom starijem kolegi. Časovnik čije su kazaljke zaglavljene na 3 sata, beli slameni šeširi i pruga samo su neki od putokaza u dečakovoj nadrealnoj avanturi, koja je, začudo, obeležena vedrom atmosferom, uprkos pretežno mračnoj paleti boja, i koja se završava dugim maršom opraštanja od života. (Ili je to samo privid, odnosno začetak ponovne vožnje začaranim krugom?) Ovo ekscentrično polučasovno ostvarenje je jedini Amanov izlet u svet sedme umetnosti, nagrađen Grand Prix-em na međunarodnom festivalu kratkometražnog filma u Oberhauzenu i na internacionalnom filmskom festivalu u Melburnu.