29 Jun 2010

Asaruto gâruzu (Mamoru Oshii, 2009)

Idući stopama kratkometražnih segmenata u okviru eksperimentalnih omnibusa Shin onna tachiguishi retsuden (2007) i Kiru (2008), Oshii odlučuje da nas počasti nekom vrstom objašnjenja (ovih visokostilizovanih vinjeta), koje istovremeno funkcioniše kao duhovni, ali veseliji naslednik njegove filozofske SF drame Avalon (2001).


U dalekoj budućnosti, ljudi i dalje tragaju za pribežištem od haotične stvarnosti, a pronalaze ga u inovativnoj virtuelnoj igri Avalon, čiji su programeri osmislili dodatne multiplayer arene za iskusne igrače. Četvoro class-A gejmera pokušava da osvoji Avalon(f), postapokaliptičnu pustoš kojom haraju divovska crvolika stvorenja, peščani kitovi. Jedan (bukvalno) prljavi Japanac (Yoshikazu Fujiki kao Jäger, aka 0538) i tri preslatke Japanke (Meisa Kuroku kao Gray aka 0251, Hinako Saeki kao Colonel aka 0266 i Rinko Kikuchi kao Lucifer aka 0666) moraće da udruže snage, kako bi porazili bossa, jer uviđaju (najviše zahvaljujući dosadnom game masteru) da nemaju šanse, ako nastave da igraju samostalno.


Tokom kvazi-dokumentarnog uvoda (podsetnika/vizit-karte, u zavisnosti od toga da li ste ili niste gledali Avalon), narator (gospodar virtuelnog sveta) upoznaje gledaoce sa settingom. Gradeći ga uglavnom od statičnih slika, autor nas podseća na jedan od svojih uzora, foto-roman La jetée, ali i na činjenicu da spada u grupu reditelja koji vole da stalno priređuju iznenađenja, na radost vernih fanova. Kao što se od njega i očekuje, ono što posle surprise-starta sledi jesu fan-servicing akcione scene isprepletene sa dugim, "tarkovskijevskim" šetnjama po sivilu (f)-a. Iako film traje tek koji minut duže od sat vremena, Oshiiju se uopšte ne žuri, pa u sudaru estetike kompjuterskih animacija i svojevrsne (donekle iskrivljene) poetike, uspeva da umetne kontemplativne kadrove sa pužem (!), misterioznom statuom i psom (koji, gle čuda, nije baset), časteći nas uvrnutim smislom za humor, naročito u završnici. Likovi se služe engReskim  jezikom, uz prstohvat dijaloga na (još uvek neprevedenom) japanskom, što ponekad ume da zasmeta, s obzirom na to da im glasove sputavaju maske u obliku brnjica (najverovatnije aluzija na Kerberos sagu).


Sepia tonove iz nekoliko puta spomenute cyberpunk poslastice ovde zamenjuju isprane boje, paralelne hedonističkoj praznini, lišenoj emocija, vrlo moguće (i već prisutne) budućnosti, u kojoj tehnologija čovečanstvu lagano oduzima ono malo ljudskosti što mu je preostalo. Uz odličnu fotografiju, prepoznatljiv "superlivemation" i bombastično-atmosferičan skor Kenjija Kawaia, Assault Girls isporučuje nezobaravan audio-vizuelni doživljaj. Uprkos (potpuno razumljivom) podređivanju sadržine hiperstilizaciji, Oshii ipak uspeva da isporuči atipičan sci-fi-action flick, kao stvoren za predah, poručujući da, čak i kada se šali, on to čini ozbiljno. :)

28 Jun 2010

Angelus (Lech Majewski, 2000)

"You can't see the world for women's arses, lads. You're all blind. You see an arse - paint an arse. You see a horse - paint a horse. To see the other, real, metaphysical world, to get strength from it, you need to be clean, pure..."

Posle četiri odgledana filma Lecha Majewskog (pri čemu je svaki bio pravo otkrovenje), mogu sa stoprocentnom sigurnošću da potvrdim beznadežnu zaljubljenost u njegovo delo, vrlo blisku onoj koja uključuje avangardna čudesa Maye Deren ili Shūjija Terayame.


Angelus je priča o silezijskom kultu rudara-slikara, čiji duhovni vođa, na samrtnoj postelji, predviđa kraj sveta u 3 koraka - Veliki Rat, Crvenu Kugu i Ogromnu Pečurku, kao najavu za zrak sa Saturna koji će dokrajčiti Zemlju. Pošto se prva dva proročanstva obistinjuju kroz II svetski rat i uspostavljanje komunističkog režima, članovi ove neobične grupe odlučuju da spreče treće i spasu svet, tako što će golog i nevinog mladića postaviti na krov zgrade Partije koju će, po njihovim proračunima, pogoditi smrtonosni zrak... Sažeti sinopsis, naravno, ne može ni približno da opiše vrcavu lepotu ove apsurdne drame, uvrnute komedije i fantastične misterije.


Narator i žrtveno jagnje (mesija) je stidljivo siroče Rudolf, čija gotovo bezizražajna, blago-avetinjska pojava (kad odraste) izaziva neobjašnjive simpatije i melanholiju. Sa druge strane, njegova opsednutost pranjem nogu u potpunosti odgovara ekscentričnom okruženju, u koje Majewski smešta radnike iz rudnika Wieczorek u Janowu, blizu grada Katowice. Od Helmuta koji stalno trlja svoju mešinu (valjda mu je to zamena za amajliju), preko Ewalda, nezasitog u krevetu, do Teofila koji voli da razmišlja hladne glave (pa po cičoj zimi spava pored otvorenog prozora, a knjige drži u frižideru), reditelj uspeva da stvori nezaboravne, beskrajno zanimljive likove, prema kojima ni u jednom trenutku nije snishodljiv, prepuštajući ih njihovoj luckastoj prirodi. Raskošnu karakterizaciju upotpunjuje podjednako pomerenim članovima porodica glavnih junaka, raznovrsnim glumačkim minijaturama, kao i bezobrazno kicoškim prikazima Hitlera i Staljina. Neretke narativne digresije (gde spadaju i epizode sa pomenutim istorijskim ličnostima) umetnute su tako da ne odvlače pažnju gledaoca sa glavnog toka, već da demonstriraju autorovu neporecivu pripovedačku snagu.


Majewski se i ovde opredeljuje za najčešće statičnu kameru, pa prilikom gledanja stičete utisak da prolazite kroz galeriju fascinantnih živih slika, koje obuzimaju vašu pažnju taman onoliko koliko ste spremni da im se divite. Za maestralnu fotografiju je, kao i u Sobi jelena, zaslužan Adam Sikora. U pogledu vizualizacije, ovo ostvarenje se može protumačiti kao idiosinkratični spoj naivnog slikarstva i nadrealizma ili pažljivo naslikano kolo aluzija i metafora koje, u iskrenoj razigranosti, brišu granicu između stvarnosti i fikcije. Jedinstveni mise-en-scène paralelan je tvrdoglavo-detinjastoj posvećenosti pozivu i istraživanju odnosa ljudske/komunjarske zatucanosti prema umetničkim slobodama.

Angelus je odraz impresivne kreativnosti i ne bi ga valjalo ignorisati.

27 Jun 2010

Dream #7 (David Lynch, 2009)

Kako bi izreklamirali 42Below Vodku, 42 reditelja je dobilo zadatak da snimi snoviđajni filmić u trajanju od 42 sekunde. Lynch je bio jedan od njih. Odličan izbor.


Nažalost, na youtube kanalu OneDreamRush, može se odgledati samo 8 ovih eksperimentalnih ostvarenja (uglavnom koji sekund dužih nego što je trebalo :)).

24 Jun 2010

Pokój Saren (Lech Majewski, 1997)

Gde li bi nam bio kraj kada bi svi reditelji od televizijske produkcije uspevali da izvuku maksimum, baš kao što to čini Majewski u Sobi jelena? Njegova autobiografska film-opera, kako u uvodu naglašava, predstavlja poetizovano, melanholično sećanje na period adolescencije, podeljen po godišnjim dobima, počev od (ne baš zelenog) proleća, vesnika odrastanja, do depresivne zime, sa snažnim mirisom smrti (čiji se zadah sve vreme oseća).


"When there is a fool moon, 
I can never enter my father's room...

... Only at dawn, I feel through my skin
the presence of the moon..."

Za razliku od Hamdamovljevih Vokalnih paralela, gde su iskorišćene klasične operske arije, Majewski je sam napisao libreto i komponovao muziku, pretvarajući scene iz svakodnevnog života (spremanje večere, postavljanje pribora za jelo, obedovanje, odlazak na počinak) u čudesnu svečanost. Ono što na početku podseća na ordinarnu dramu (kada se izuzme nekonvencionalan pristup), lagano prerasta u inspirativno delo magičnog realizma. Sa površine stola izvire voda, zidovi se rone, dok iz njih izbija korov ili curi krv (tamo gde je ekser za sliku raspeća), a posred stana izrasta drvo, čije korenje upija grehe iz mračne sobe ispod, da bi u onoj svetloj iznad negovalo cvetove krošnje. Pored religioznih aluzija, autor rasipa i simbole ne toliko očiglednih značenja, pričajući (tj. pevajući) o prolaznosti/ciklusu života, poput nostalgičara setnog glasa. Duboke i iracionalne senke sa reprodukcija Giorgia de Chirica (kao dekor, savršeno odabranih) podudaraju se sa mistifikovanom i tihom polutamom u kojoj otac, majka i sin provode monotone dane.


"Their moist eyes touched by darkness shine."

Majewski i ovde demonstrira neprikosnovenu snagu u komponovanju kadrova, što nimalo ne iznenađuje, s obzirom na podatak iz biografije da se, između ostalog, bavi i slikarstvom. Promišljenim i usporenim pokretima kamere on oslikava svoju artistički preinačenu prošlost nalik najvećim majstorima kičice. Iako samo u tri navrata napušta enterijer porodičnog doma, koji se (zajedno sa stanarima) predaje čvrstom i nemilosrdnom zagrljaju Majke Prirode, uspeva da se izbori sa granicama prostora, smeštajući makrokosmičke promene unutar mikrokosmosa. Uz setne, milozvučne melodije (Wielka Orkiestra Symfonyczna Polskiego Radia), prožete hipnotišućim vokalima (Chór Opery Śląskiej), pruža nam jedinstven i nezaboravan audio-vizuelni doživljaj eksperimentalnog duha, hraneći i oči i uši do sitosti.

Genijalno.

Tetsumasa Saito

Koliko je lepote stalo u samo nekoliko minuta... Jednostavne, ali uzvišene, mistične, elegantne, meditativne, nadahnjujuće i umirujuće su kratkometražne animacije ovog mladog japanskog umetnika. Poput kapi mastila u vodi.

Arabesque (2006)

Samsara (2007)

Nirvana (2008)

23 Jun 2010

Rycerz (Lech Majewski, 1980)

''THE KNIGHT'' is a haunting, austere parable that has been directed with assurance by Lech Majewski, whose flair for starkly poetic compositions often manages to outshine the elliptical quality of his material.
Janet Maslin, New York Times, 9. decembar, 1983


Nakon gledanja (odličnog) Jevanđelja po Heriju (Gospel According to Harry, 1994), u režiji Lecha Majewskog prepoznao sam ono što bih jednostavno nazvao "faktor x", koji je prisutan kod većine reditelja čija dela cenim, tako da su, shodno tome, moja očekivanja od Viteza bila ogromna (i ispunjena).

Iako (osim nekolicine reči) ne razumem poljski jezik, nisam mogao da odolim mračnoj i mističnoj lepoti tapiserije satkane uglavnom od crnih, bordo crvenih i belih niti, na podlozi od tamnozelenih šumaraka, sivih stenčuga, peščanih dina i plaža, a u pratnji gotsko-ambijentalne muzike. Vizuelno sočan u gotovo svakom kadru, Rycerz donekle asocira na rad Sergeija Parajanova (konkretnije, na njegovo remek-delo Sayat Nova), najviše zbog statične kamere koja stvara utisak da prisustvujete oživljavanju srednjevekovnih ilustracija i slika.

Verovatno je čak i uz prevod nemoguće dešifrovati baš svaki segment ove alegorične avanture (slatke li draži), tokom koje junak sreće leprozne starce, čudne monahe i grupicu pagana (?) sa oslobođenim libidom. Od uvrnutog buržujskog plesa, preko (očiglednog) preispitivanja vere, do razularenog kola na plaži, koje izgleda kao vrcavi avangardno-ritualni performans, Majewski kida okvire zacrtane varljivim sinopsisom - priča o potrazi za legendarnom zlatnom harfom, sa isceliteljskim svojstvima. Njegova namera je da gledaoca povede na naporno, ali prosvetljujuće duhovno putešestvije, nalik lucidnom snu (odnosno košmaru).

Eksperimentalan, neporecivo artističan, poetičan, senzualan, tmuran, prljav (a u srži čist), sa oreolom svedenog nadrealizma i teatralnosti oko glave, Rycerz je film koji se oglušuje o mnoga pravila. Rizičan, ali u ovom slučaju vrlo isplativ potez.

21 Jun 2010

Nadrealna struktura V

~Večnost za Eleanoru D / Eternity for Eleanora D~
/ prilikom izrade N.s.V iskorišćeni su kadrovi iz filmova Meshes of the Afternoon (1943), At Land (1944) i Ritual in Transfigured Time (1946), čiji je autor Maya Deren /


20 Jun 2010

Jezgro

Ranije sam spomenuo jedan od svojih zapostavljenih hobija, a ono što sledi je pokušaj objedinjavanja ljubavi prema crtanju i one prema pisanju, iz 2006. godine. Jezgro je koncept za video igru, koja bi spojila nespojivo - beat 'em up/hack & slash akciju sa potpuno nekonvencionalnom pričom, kada su spomenuti žanrovi u pitanju. :D

JEZGRO

    Šapat ludila razbio je Jezgro, u sam osvit prastarog dana…
   Oluje Ponornice obljubile su nebo i nestale u olovnoj magli, iznad glava ucveljenih smrtnika. Ispariše snovi kojima smo gradili sadašnjost; poput voska se istopiše sećanja kojima smo hranili prošlost, a reči mudrosti kojima smo dočekivali budućnost zanemeše i ogluveše za patnju. Sopstvenu bedu prigrlismo kao najdražu sestru.
    Užasni krikovi Praznine pustili su svoje lepljive pipke kroz večnost ustajalog vazduha, bezočno grabeći iscrpljenu svetlost. Truli glas beznađa odzvanjao je u ušima prestravljenih jadnika, nalik zlosutnom siktanju zmijskih careva. Zaboravljajući miris rumenih jutara, uputismo se ka Prvom Razdoru…

19 Jun 2010

Between (Tim Bollinger, 2008)

Između sna i jave, realnog i nadrealnog, svesnog i podsvesnog, tihog i zlosutnog, u šetnji po dečjim strahovima, zarobljenim u vremenu i prostoru... Jednostavan i savršen dizajn slike (Daniel Meinl) i zvuka (Michael Fakesch). Bez dijaloga, jer bi svaki bio suvišan.

17 Jun 2010

3 x (Nindže + Samuraji)

Valja se ponekad i opustiti...

~Yōma / Blood Reign: The Curse of Yoma (Takashi Anno, 1989)~


Tokom potrage za svojim nekadašnjim prijateljem, Marouom, nindža Hikage se suočava sa nekolicinom demona (Yōma), koji se bude zahvaljujući stalnim ratnim sukobima u feudalnom Japanu (XVI vek), a hrane ljudskom izopačenošću. Uz nekoliko sićušnih istorijskih detalja (čim su u igri nečastive sile, nezaobilazni Oda Nobunaga), Anno nudi za ono vreme tipičan spoj akcije i mračne (kvazi-horor) fantazije, najavljujući obilno krvoliptanje već u prvih nekoliko minuta. Samo zahvaljujući odličnom old-school crtežu, fantastičnom odabiru boja i pristojnoj (mada zastareloj) animaciji, ovaj anime uspeva da se, za jedan nestabilan stepenik, popne iznad proseka. Sa druge strane, skor zvuči suviše proračunato, dok Ashita E No Prologue u izvođenju Midori Karashime nema aspolutno nikakve veze sa setting-om (ali će se sigurno dopasti ljubiteljima pop muzike 80-ih). Uz plitku i klišeiziranu karakterizaciju, najslabija tačka Prokletstva je neuverljiv odnos Hikagea i Aye (i jedne i druge). Usled odsecanja udova i vađenja iznutrica, nije bilo dovoljno vremena da se likovima posveti više pažnje. :))


~Ninja Ryūkenden / Ninja Gaiden (Mamoru Kanbe, 1991)~

Za razliku od precenjenog, "wannabe intelligent" serijala Elfen Lied, istog reditelja, Ninja Gaiden je bar iskren u svom balansiranju između jednostavnog akcionog animea sa elemetnima fantastike 90-ih i američkog action-flick-a sa, recimo, Michael Dudikoffom ili J.C. Van Dammeom u glavnoj ulozi, iz istog (ili ranijeg) perioda. (Više od ovog i ne može, budući da je zasnovan na istoimenoj beat 'em up video igri.) U nešto manje od sat vremena, Kanbe ostvaruje svoju nameru, a to je da zabavi gledaoca. S obzirom na to da je (i ovde) glavni lik nindža, velika (možda čak i prevelika) pažnja posvećena je senkama, a paleta boja se pretežno sastoji od vrlo mračnih tonova. Old-school animacija i isto takva muzička pratnja, koliko god bili "sirasti", u sebi nose nešto prljavo, što u potpunosti odgovara ovom ostvarenjcetu. Likovi se mogu klasifikovati na sledeći način:

- Ryu - misteriozni i ćutljivi heroj
- Irene - dama u nevolji
- Dr. Ned Friedman - ludi naučnik, koji je navodno pronašao lek protiv raka ('oće to), a u stvari se bavi biotehnološkim eksperimentisanjem na ljudima, želeći da stekne moć Zlih Bogova poraženih u prošlosti (pogodite ko ih je porazio :D)
- Robert - cool & macho private detective type
- Sara - novinarka u lovu na eksluzivne vesti
- Jeff - bivši plaćeni ubica koji pokušava da vodi normalan život

Međutim, takvi kakvi jesu, nisu mogli biti bolje uklopljeni i međusobno povezani.  Ovde se ipak sve svodi na sec-sec, puc-puc i predvidljivu završnicu.


~Samurai Spirits 2 - Asura Zenmaden (Kazuhiro Sasaki, 1999)~


Samurai Spirits, odnosno Samurai Shodown (na zapadu), je jedan od najpoznatijih serijala 2D i 3D borilačkih igara, kompanije SNK, začet još 1993. godine. Iako mnogi od boraca nisu samuraji, japanska verzija naslova naglašava "duh samuraja" koji je, navodno, u njima prisutan. Asura Zenmaden je nastavak filma Samurai Spirits (dostupnog samo sa sinhronizacijom na engleskom jeziku), tako da priča više deluje kao dopuna, nego kao celina, što stvara brojne praznine, dok su izvesni likovi obavijeni velom misterije. Igra mačevima, crna magija, "grudges from the past" i prstohvat slapstick-a je, u najkraćim crtama, ono što ispunjava dve polučasovne epizode. Povremeno, crtež je malo traljav, a ni animacija nije  konstantno na zavidnom nivou. Spoj tradicionalnog i modernog zvuka, u kome ovaj prvi preovladava, najbolji je aspekt OVA-e, uz solidno izvedene scene tabanja. Nalik većini "fighting game-to-anime" ostvarenja, i Samurai Spirits 2 pati od "fans only" sindroma (a čak je i to pod znakom pitanja).


"There's nothing better than good wine after killing people."

14 Jun 2010

Vera (Francisco Athié, 2003)

"... According to writer-editor-director Athié, Vera "means trust and faith in Cyrillic (Russian), the truth in Italian, the side of the road in Spanish, and it is a very beautiful feminine name. Therefore, in a way, it points to the faith and trust you need to follow a path that is true to your own perception of the otherworldly" ..."
iz recenzije Roberta Kesera za BrightLightsFilm.com

Iako do sada nisam imao prilike da vidim ijedan Athiéev film, pretpostavljam da, na duhovnom nivou, Vera za njega predstavlja otprilike isto što i The Holy Mountain za Jodorowskog, Tenshi no Tamago za Oshiija ili Ascension za Hussaina. Takvu pretpostavku nije teško izvesti, s obzirom na to da vas, nalik pomenutim ostvarenjima, i ovo (ako mu se u potpunosti prepustite) vodi u nadahnjujuću nadrealnu avanturu, pružajući prosvetljujuć doživljaj.


Nakon konvencionalnog uvoda, koji počiva na jednostavnom "zapletu", Vera se lagano pretvara u metafizičku fantaziju, koja bi mogla biti snoviđajno putešestvije starca Juana, njegova halucinacija o onome što prethodi nastanku života ili, što je najverovatnije, meditacija o smrti i prelasku na onu stranu. Crpeći inspiraciju iz religije plemena Maja i hrišćanstva, Athié se ne ustručava da ovo dvoje stopi u Jedno, pri čemu ih istovremeno suprotstavlja i pokušava da ostvari simbiotičku vezu između paganskih i hrišćanskih verovanja. Pepelna pustinjska oluja, kazan sa kipećom vodom (u koji Juan mokri i prosipa krv sa svog spolovila!), rađanje Boginje, njegovog vodiča, iz kosmičke skrame, njen ritualni ples sa kosturčetom, kao i penjanje uz koren ogromnog drveta neki su od znakova na putu spoznaje večnog mraka, odnosno svetlosti. Na gledaocu je da odluči da li će prihvatiti autorovu nenametljivu viziju, prepoznajući u njoj svoja razmišljanja, ili je posmatrati sa distance, kao svojevrstan "mind-trip".


Uloga Boginje poverena je Urari Kusanagi, japanskoj Butō plesačici, koja, već prvom pojavom, hiptnotiše neprikosnovenom gracioznošću i eteričnošću, uveravajući vas da (uz odgovarajuću šminku, naravno) poseduje sve kvalitete nad-bića, dok svaka scena u kojoj se pojavljuje opčinjava nezemaljskom lepotom. Sa druge strane, Marco Antonio Arzate u ulozi Juana, prikazan je kao očinska figura, običan čovek koji je, u prvoj polovini, prepušten sam sebi i koji u svojoj neizbežnoj smrtnosti, otelovljuje čitav ljudski rod. Budući da je dijalog sveden na minimum, od velike važnosti je nemušti jezik pokreta kojima dvoje protagonista bez smetnje komuniciraju.


Snimljen u planinama i podzemnim pećinama Yucatána, ovaj film je vizuelno besprekoran i gotovo da nema kadra koji ne impresionira. Čak ni retki, neupeglani specijalni efekti ne uspevaju da pokvare magiju koju Athié kreira upotrebom fascinantnih prirodnih lokacija. Naprotiv, oni su samo dopuna, a ne i nosilac slika kojima vam se Vera obraća (nalik skorašnjem Refnovom remek-delu Valhalla Rising). U određenim segmentima, čini vam se da ulazite u kakav uzvišeni um kojim nesmetano plutaju simboli drevne civilizacije - sličan efekat postiže i jedan od Matsumotoovih kratkometražnih eksperimenata, Enigma: Nazo. Mračna, ambijentalno-folklorna muzička podloga, isprekidana propovedima šamana na majanskom, savršeno se upija u mističnu atmosferu, koja obuzima do poslednjeg minuta (uključujući i "credits").

Vera je stanje svesti...

13 Jun 2010

Nadrealna struktura IV

~Pod užarenim nebom, Njegova Fotelja, 
četiri Puta, a nijedan pravi~


11 Jun 2010

4 x NGboo na Popboksu

Kratko podsećanje na moje poslednje 4 recenzije na popboksu:

Kad Beatriče pozove / Dante's Inferno (2010) - makljaža, makljaža, makljaža... i poneka mrva Danteovog pisanija u animiranoj formi.
(Ne) podseća na svemir / Astro Boy (2009) - ne sećam se kada sam prema nekoj animaciji bio ovoliko strog.
Psihijatrija na tufne / Kūchū Buranko (2009) - Irabuov osmeh mi još uvek odzvanja u glavi. Jedan od onih neobičnih animea koje ne bi trebalo zaobilaziti. U rangu Yuasinih i Morimotoovih eksperimentalnih radova.
Borbeni bibliotekari / Tatakau Shisho: The Book of Bantorra (2010) - tekst je nešto kraći u odnosu na blogovski.

Nadrealna struktura III

Uzburkanom moru ukrali su vodu, oholom nebu posrnule zvezde, a umornoj zemlji  izgladnele crve. Slušajući poj ogluvelih molitvi, zgrabiše blato u svoje nevešte ruke i podigoše... 

~Spomenik Zaboravljenoj Boginji~

9 Jun 2010

Mila

    Sve je u toj ogromnoj prostoriji bilo opijeno snežnom belinom, počev od maske pod kojom je skrivao gornji deo lica, preko trapezoidnog šešira, uz telo pripijene odeće i dubokih cipela sa pertlama, do ogrtača na kome je sedeo i koji se pružao skoro do portala. Beleli su se zidovi, prizmatični pilastri sa ukrasima u obliku šaka, kasetirani plafon i nosači sveća koji su visili sa njega, kao i glatko brušeni pod i stepenište od mermera. Nagnut na jednu stranu kožne fotelje sa visokim naslonom razmišljao je o onome što je rekao Mili kada mu je saopštila da odlazi tamo gde se cveće rađa mrtvo, a umire puno života.
    Zagledan u svoje usahle misli, nije primetio kada su stražari, odeveni u crvene toge, sa srebrnim šlemovima i kopljima ukrašenim obručima od žada, uveli jedno smušeno stvorenje, mladog i drskog sveštenika iz obližnje naseobine. Pošto je primetio da Čovek U Belom ne obraća pažnju na njegovo prisustvo, mladić se nakašljao i prozborio:
    “Došao sam po Vašem naređenju. Ovi klovnovi su suvišni.”
    “Nisam ti dozvolio da pričaš, niti da moje čuvare nazivaš pogrdnim imenima. Zar vas u toj vašoj školi nisu naučili lepom ponašanju?”
    “Šta hoćeš od mene?”
    “O, što smo smeli! Hoću da ti kažem (i tu napravi kratku pauzu, kako bi se osmehnuo) da ti nisi Božji čovek. Obmanjuješ i sebe i druge.”
    Sa onog mesta na kome je pop stajao uzdigoše se dve nage lepotice blede kože čije kose je zamenjivalo golublje perje i povukoše ga nazad sa sobom. Glasni vrisak na kratko je slomio tišinu, a onda je opet postalo tiho. Kada su se vratile, lica im je na kratko krasio zlobni smešak.
    “Anđeli moji!” – uskliknuo je čim ih je ugledao. “Kako ste lepe! Poput Zaboravljenih Boginja. Priđite.”
   “Iscedile smo ga…” – reče Vasilija Leva, ona koja je oduvek bila pomalo zbunjena.
    “Do poslednje kapi krvi.” – dopuni je Vasilija Desna, ona koja se dičila drskošću.
    Vijoreći lavovskim repovima i ljubeći zmajolikim tabanima meko platno rasuto po sobetini, približiše mu se i sedoše u krilo, okrenuvši jedna drugoj leđa.
    “I, kakvog je ukusa? Ne! Nemojte mi reći. Pogađaću. Jagoda?” (Odmahnule su glavom u znak negiranja.) “Pelin?” (Klimnule su potvrdno i namrgođene zatvorile oči.) “Žao mi je. Obećavam da ih neće biti još mnogo. Valjda će ovi što su ostali, rasuti po smradnim rupčagama, imati slađe meso.”
    “Nismo više gladne.” – rekoše u jedan glas. “Zasitile smo se još pre bezbroj vekova.”
    “Znam, ali ovo je važno. Ne smemo da stanemo kada smo tako blizu samom kraju.”
    “Zašto ih onda ti ne proždireš?!” – brecnu se Desna, pustivši jednu crnu suzu. “Ti nas uopšte ne razumeš… Imamo i mi dušu.”
    Pokunjene i pokolebane njegovom svetom strogoćom i olovnim ćutanjem, vratiše se u Podzemlje, ograničeno večnim kristalima i ispunjeno staklastim tvorevinama nastalim od kostiju žrtvovanih.
    “Kaži mi, sestro, hoćemo li se ikad vratiti kući?” – pitala je mlađa i ćutljivija Leva. “Ovde je postalo hladno. Plašim se…”
  “Čega? Usamljenosti? Nevernika? Besmrtnosti? Tvoj strah je neopravdan, iako mu i sama katkad pribegavam. Drago mi je što nisam jedina kojoj su neophodni odgovori, ali tvoje pitanje je suvišno. Već smo kod kuće.”
    “Mislila sam na onaj drugi dom…” – promrmljala je sebi u bradu, pokrila se krilima i zaspala.
    “Uskoro će biti gotovo. Budi strpljiva.” – tešila ju je starija Vasilija, milujući je po glavi.
   
***
    “Kaži mi, Mila, koliko će trajati?”
    “Šta?”
    “Tvoj odlazak.”
    “Moj odlazak će trajati kratko, a moj ostanak u Zemlji Bez Duhova duže nego što možeš da pretpostaviš. Možda bi trebalo da ti izbrišem sećanja.”
    “Nemoj. Hoću da te se sećam. Hoću da mi sećanja uvrću creva.”
   “Gnev. Prava reč za takvo stanje je gnev. Ko bi rekao? A tek je nedelju dana prošlo od tvog ubistva.”
    “Meni se čini da je prošlo bar sedamdeset i sedam dana, ali kom se mrtvacu broji?”
    “Ne stoji ti pesimizam…”
    “Ni tebi ovo jutro.”
    “Šta bi to trebalo da znači? Zašto me toliko mrziš?”
    “Moja opaska ne znači ništa. Mržnju si ti spomenula, iako je nikad nisi poznavala. Baš kao ni ja. Nema razloga da ponovo prolazimo kroz ovaj neprijatan razgovor.”
    “U redu… Želiš li da ti nešto donesem, kada se budem vratila?”
    “Ako se budeš vratila.” – i tu podiže kažiprst, ne bi li naglasio ono “ako”.
    “Dobro… Ako se budem vratila.”
    “Želim. Jednu zlatnu jabuku.”
    “Samo jednu?”
    “Tako je. Jedna će biti dovoljna da im usta budu začepljena. Šestina za svakog.”
    “I, naravno, nećeš mi reći ko su oni?”
    “Nikad. Zato što već znaš, ali glumiš neznanje. Ne valja ti to.”
    “Ne valja ni tebi što veruješ paucima.”
    “Pauci su bar iskreni.”
    “Zar ja nisam?! Kaži mi koliko sam te puta slagala?”
    “Nijednom… Volim da te naljutim. Oči ti onda zasvetle.”
    “Je l’ da? Bezobrazniče…”
    “Donesi ti meni jabuku, a bezobrazno ćemo ostaviti za kasnije. I ne zaboravi da mu daš ime. Ono ime, oko kojeg smo se dogovorili.”

***
    Pošto je napustio svoje utočište bez prozora, nebo je već dobilo trulocrvenu boju, a polje plavih bulki prostiralo se u nedogled, prebacujući horizontu za neistine. Trinaestogodišnji dečak, dve namrgođene starice i tri sredovečna gospodina u sivkastim odelima piljili su pravo u njega. Balavac se drznuo da baci prvi kamen, ali mu nije pošlo za rukom da ga pogodi. Nikom od njih nije. Prišao im je na par koraka i tada im se obratio:
    “Mila je mrtva. Ovo naše nadmudrivanje više nema smisla.”
    Osetivši peckanje u stomaku, oslobodio je svoje pipke. Svih šest. Međutim, neko im je već isisao ono malo duše što se skupilo pod pazuhom, ne ostavivši ni mrvu za njega. Razočaran i umoran, legao je na hladan betonski plato, obrglivši svoje noge, i zaspao, sanjajući Drugi Milin Dolazak. Liktori skinuše ogrtače i pokriše mu telo koje je, onako sklupčano, delovalo manje i krhkije nego ranije. Šestoro Izobličenih otvorilo je usta i pustilo demonsku maglu u svet. Anđeoske Sestre otkinule su sopstvena krila, radujući se ludilu koje im je lizalo butine. Iz zemlje se uzdigoše polulučne rešetkaste strukture, noseći skamenjenu decu na krajevima. Vrištala su Njegovo ime.

Ri-teun (Kim Byeong-woo, 2008)

While watching the film, like we recognize as if the film were real, the characters will be recognized as they were real.
The characters are not the writer's creatures but organisms and are autonomous in the story. Therefore, the earnest feeling of the characters is same as ours.
I ask the characters a question: "Do you want to be written in the story or to write the story?"
Kim Byeong-woo

Oronulo, prljavo kupatilo. "A" se budi u kadi i shvata da mu je izvađen desni bubreg. U potrazi za nestalim organom, "A" nailazi na scenaristkinju od koje saznaje da je on zapravo lik nedovršenog scenarija, da se film trenutno snima i da će uskoro sresti glumca koji ga tumači. Kad ona nestane, "A" kreće u poteru za završnicom priče, zajedno sa ekipom na setu.


Podeljen u četiri sekvence (Character, Writer, Actor & Director, Ending), niskobudžetni  i nezavisni Ri-teun nas svom silinom uvlači u uvrnuto, košmarno, donekle "linčovsko" okruženje, izgrađeno na izvitoperenom preklapanju stvarnosti i fikcije, iz čijih je kandži teško izvući se, kada se nađete u njihovom zagrljaju. Ove dve krajnosti nemilosrdno gaze jedna preko druge, u nepravilnim ciklusima razmene uloga, tako da nikad niste sigurni koja je od njih dve dominantnija. I taman kada pomislite da je tom zbunjujućem nadmudrivanju došao kraj, one vas iznenade nekim novim prljavim potezom.


Istovremeno nadmen i samokritičan, Byeong-woo maestralno otelovljuje gorenavedenu zamisao o filmskom liku, kao živom organizmu, koji pokušava da se izbori sa bolom i krvari, uprkos činjenici da je samo plod nečije mašte, dok neretko nervoznim pokretima kamere podražava njegovu rastrojenost. Deleći svoju ličnost na dvoje suprotstavljenih, tj. na reditelja i scenaristkinju, autor u pozadini vodi glasan razgovor sa samim sobom, i pritom čvrsto drži upravljačke konce u rukama. Snažnim kontrastom između naglašenih, "bučnih" boja (tamnoplava, kao dominantna) u scenama koje pripadaju fantaziji, odnosno ispranim, gotovo monohromatskim tonovima za svet iza kulisa, ostvaruje hiperstilizovanu vizuelizaciju, karakterističnu za južnokorejsku kinematografiju, a paralelnu osnovnoj ideji. Pažljivim odabirom ambijentalne muzike, uz dva klasična dela (Liszt i Chopin), doprinosi čeličenju bezizlazne atmosfere koja već od prvog kadra u potpunosti obuzima gledaoca. Byeong-wooova vizija ne bi bila zaokružena, da nije bilo glumaca koji su ozbiljno prihvatili svoje zadatke, možda i nesvesni da postaju učesnici jedinstvene igre, kojom on gospodari.

Ri-teun je glasna meditacija o stvaralaštvu, dobronamerna lekcija za buduće filmadžije i ostvarenje koje me je podsetilo na jedan deo pesme Push It benda Garbage:

"This is the noise that keeps me awake,
my head explodes and my body aches..."

Kamo sreće da je više ovakvih eksplozija.

7 Jun 2010

Nadrealna struktura II

Čekali smo kišu, ali nam je nebo slalo krvave suze. Crne šume gorele su nemilim plamenom, sve dok ga ptice ne ugasiše otrovnom pljuvačkom. Skrivajući se od zalutalih i zlobnih pogleda, bežali smo od sopstvene radosti. Brišući siva, iskrivljena sećanja, ukrcasmo se na...

~Brod za Poslednju Večnost~


5 Jun 2010

Mōryō no Hako (Ryosuke Nakamura, 2008)

"Attaining happiness is quite simple. All you have to do is cast away your humanity."

Zasnovan na istoimenom romanu iz 1995-e, književnika Natsuhika Kyōgokua, Mōryō no Hako (u najpribližnijem prevodu, "kutija duhova") spada u red onih animea koji već od samog početka, poput pauka, oko gledaoca pletu gustu, lepljivu mrežu, ne dozvoljavajući mu da se iz iste iskobelja tek tako. A kada mu konačno pođe za rukom da pokida teške, onesposobljavajuće niti, ostaje bar jedna, nevidljiva, zauvek netaknuta... 


Priča počinje in medias res, sa živom glavom devojke u cvećem ukrašenoj kutiji, da bi postepeno prerasla u yuri dramu, a zatim u višeslojnu detektivsku misteriju, začinjenu istočnjačkim okultizmom, odnosno suptilno-uznemirujućim horor elementima. Krećući se neuobičajenim putanjama, i prevazilazeći okvire klasičnih "pronađi ubicu" trilera za jednokratnu upotrebu, Nakamura se, u naraciji, oslanja na duge dijaloge koji, negde oko polovine, dostižu vrhunac. 


Obilje retrospektivnih scena, obimna objašnjenja koja (možda) deluju  monotono i neretki uplivi košmarno-nadrealnih vizija, u intrigantnoj završnici dolaze na svoje mesto, ostavljajući dovoljno prostora za razmišljanje, uprkos ponuđenim rešenjima. Ogromna zasluga za adaptirani scenario pripada Sadayukiju Muraiju, iza koga stoje ostvarenja kao što su filozofski nastrojen Reign: The Conqueror, dementni Boogiepop Phantom, duhovita drama Millenium Actress (u saradnji sa Satoshiem Konom) i depresivno-gotski Gilgamesh. Pored ovakvog scenariste, Nakamuri sigurno nije bilo teško da po prvi put prihvati rediteljsku palicu.


Mōryō no Hako se može pohvaliti ne samo kvantitetom, nego i kvalitetom likova. Iako im nije ostavljeno dovoljno prostora (ipak je sve trebalo smestiti u 13 epizoda), svako od njih je, počev od  tragičnih junakinja Kanako i Yoriko, preko nadri-stručnjaka, pisaca i detektiva, do onmjođija Kyōgokudōa (koji visprenošću i britkim umom zasenjuje i Holmesa i Poirota), iznenađujuće dobro okarakterisan. Ono natprirodno  u "kutiji" poslužilo je kao alat u istraživanju ljudske (poremećene, demonizovane) psihe, pa ga ne treba uzimati zdravo za gotovo.


Dizajnom koji odiše vitkošću i elegancijom, grupa mangaki CLAMP utiskuje karakterističan pečat, izgrađujući, uz pretežno tople boje i neupadljive instrumentale, melanholično-nostalgičnu atmosferu, prožetu tihom jezom. Nažalost, j-rock iz obeju špica (bend Nightmare), koliko god zvučao dobro, jednostavno ne stoji ovakvom serijalu i donekle narušava uspostavljeni poredak. 3D modeli automobila s početka 50-ih godina prošlog veka uklopljeni su skoro neprimetno, dok animacija sporadično ispoljava slabosti, verovatno zbog neravnomerne raspodele budžeta. Međutim, prelepim kadrovima i sjajnom umetničkom režijom Hidetoshija Kaneka (Texhnolyze, Shigurui), Madhouse se iskupljuje za sitne propuste.

Za ovako ozbiljan, inteligentan i kompleksan anime uvek će biti mesta na polici sa natpisom "obavezna lektira". Izvanrednim debijem i fascinantnim segmentom (Hashire, Melos!) u okviru omnibusa Aoi Bungaku, Ryosuke Nakamura se predstavlja kao reditelj koji mnogo obećava. Da li će obećanja biti ispunjena narednim njegovim projektima, ostaje da se vidi.

1 Jun 2010

2 x Alt. Anime

Muramasa (Osamu Tezuka, 1987)

"A man with arms which can kill people like puppets is not aware that he himself has already become a puppet."

Gubeći kontrolu nad mržnjom i besom, koji je oružje upilo od svih prethodnih nosilaca, samuraj kreće u ubilački pohod. Jedini izlaz - ludilo i smrt... Inspirisan legendom o demonskom sečivu koje je iskovao Sengo Muramasa (XVI vek n.e.), Tezuka nam otkriva drugu stranu svoje ličnosti, sklonu eksperimentima. "Hendikepirana" animacija, na kakvu nailazimo u tzv. ga-nime ostvarenjima iz 2006. i 2007. godine, artističan crtež, često na nivou krokia, i zvuci tradicionalnog Japana, koji nas vraćaju natrag kroz istoriju, sačinjavaju ovaj osmominutni nebrušeni dragulj, čija se gruba estetika savršeno poklapa sa mračnim i oštrim sadržajem.


Iblard Jikan (Inoue Naohisa, 2007)

Studio Ghibli je do sada iznedrio obilje vrhunskih fantazija, uglavnom u režiji Hayaoa Miyazakia, ali nijedna od njih nije toliko lepa, poetična, kontemplativna i relaksirajuća, kao što je to rediteljski prvenac Inouea Naohise, japanskog nadrealiste koji nam otkriva mistični, snoviđajni svet Iblard iz svojih dela.

Bez dijaloga, odnosno u potpunom odsustvu priče i likova (bar u konvencionalnom smislu), ovaj atipični anime govori opojnim slikama i milozvučnim melodijama, koje se rastapaju pred vama i miluju vaša čula. Sličnu auru poseduje i Pradoov De profundis, s tim što Naohisa odbacuje čak i najmanji nagoveštaj naracije, sa željom da vas, kao posmatrača, ostavi da sami otkrijete čari Iblarda.

Svaki kadar je ogledalo umetnikove duše, njegove razbuktale mašte, ljubavi i posvećenosti stvaranju. Suptilna animacija, dobrim delom svedena na minimum (lelujanje trave na povetarcu, pokreti vodenih površina, oblaka i raznolikih imaginarnih objekata), odiše umirujućom elegancijom i izaziva osećaj koji je rečima teško opisati. Poput toplog i gotovo nestvarnog zalaska sunca, prohladnog sumraka pod vedrim, nepreglednim nebom ili pejzaža nezemaljske lepote koje je nemoguće izbrisati iz sećanja, Iblard Jikan je mnogo više od alternativnog animea - jedinstven, enigmatičan i nezaboravan umetnički doživljaj. Treba mu se prepustiti...

Lady Blue Shanghai (David Lynch, 2010)

Koliki god da je okvir njegovih filmova (a bilo je tu ramova od 2, za Apsurdu, do skoro 180 minuta, za Inland Empire), dozvolite mu svu kreativnu slobodu i on će je iskoristiti na najbolji mogući način. Uprkos činjenici da je ovaj kratkometražni film reklama za tašnu Diorove kompanije i da je ona u središtu romantične misterije, Lynch još jednom pokazuje svoje rediteljsko umeće, preuzimajući i ulogu scenariste, kamermana, montažera i kompozitora. U vizuelnoj i audio-ravni, ali i po mračnoj, klaustrofobičnoj atmosferi, Lady Blue Shanghai deluje kao produžetak Carstva, u kome autor nastavlja da istražuje mogućnosti digitalne kamere, stvarajući još jedno delo sirove lepote. Marion Cotillard je sjajna u ulozi izgubljene i uplašene junakinje, na ivici paranoje. Da li je sve manifestacija njenog ludila ili oživljavanje sećanja na prošli život?