31 Jan 2011

Devetnaest...

... je fantazmagorična slikovnica,
još jedan plod moje rasplamsale mašte. :)

(00-01-02-03)

 (04-05-06-07)

28 Jan 2011

Muzički predah uz Davida Lyncha

Bez komentara... :)

Good Day Today / režija: Arnold de Parscau


I Know / režija: Tamar Drachli

27 Jan 2011

Nadrealna struktura XLIII

~Zlatno Utočište na kraju Ludila / Golden Asylum at the End of Lunacy~

26 Jan 2011

Veredas (João César Monteiro, 1978)

Na početku filma, prilikom susreta sa bezimenim mladićem, devojka sa ogrtačem izgovara: "Dozvoli mi da vodim tvoje snove." Sklapajući nemi sporazum, njih dvoje kreću na neizvestan put...


Ni najmanje me ne bi iznenadilo da se kroz navedene reči reditelj zapravo obraća gledaocu, jer ono što sledi često prevazilazi i najburnija komešanja ljudske podsvesti. Preuzimajući ulogu ciničnog pesnika koji grozničavo prekopava po prošlosti (tj. usmenim predanjima) svoje zemlje, Monteiro stvara nekoherentnu, ali uzvišenu i simbolima krcatu poemu bez rime i bez znakova interpunkcije. Istovremeno, on uspeva da isporuči etnografski kvazi-dokumentarac o (bizarnim) narodnim običajima iz  portugalske provincije Trás-os-Montes e Alto Douro i srednjovekovnu bajku u kojoj pastir i vila Branca-Flor beže od njenog demonskog oca, da bi nas, uskačući u XX vek, pred samu završnicu suočio sa nemilosrdnim bogatašem, koji radnike tretira kao robove, i njegovim prijateljem, sveštenikom-ulizicom. A našlo se mesta i za Eshilove Eumenide. U dijalogu boginje Atene i grupe žena u narodnoj nošnji ukrštaju se tri mitologije - starogrčka, portugalska i autorova lična.  Pripovedačka nit deluje kao da ju je ispredalo nekoliko ljudi, okupljenih oko ognjišta kako bi slušali priče iskusnog starca, koga povremeno prekidaju babe-pletilje poređane negde sa strane, blizu prozora, i nevidljivi, drski posmatrač iz nekog drugog vremena. Dok je prokleta ljubav stavljena na iskušenje, stvarnost i fikcija/java i san/život i smrt postaju jedno, a višeslojni i naizgled haotični narativ klizi napred i nazad u okviru tog jedinstva.


Šaroliki predeli spomenutih oblasti Portugalije (planine, pašnjaci, padine, zaravni, trošne kuće i obilje ovaca i koza) oslikani su maestralno (Acácio de Almeida), tako da je gotovo svaki nasumice odabrani kadar umetničko delo koje oduzima dah. Dvodimenzionalne, "paradžanovljevske" vinjete ispunjene su raskošnim bojama pulsirajuće prirode, a oživljene cvrkutom ptica, žuborom reke, pucketanjem vatre, šapatom vetra, egzotičnim folklornim pesmama i ponekom bajalicom. Rustična lepota Staza, prožeta eksperimentalnim duhom, pruža jedinstven i nezaboravan filmski doživljaj, i savršena je za gledanje u paketu sa Abuladzeovim Drvetom želja.

24 Jan 2011

Dupla (P) doza

Iskoristio bih ovu priliku da zahvalim Mileni koja pre svih trpi moje priče i ispravlja gramatičke greške, prijateljima sa foruma i autorima blogova koje pratim, a zahvaljujući kojima sam proširio svoje filmofilske vidike, kao i svim (vernim i slučajnim) čitaocima NGboo Arta. :)

MASO JORB SKODARAP: ZA LIZALICU I DUŠU BI DAO

    Sedeli smo u sobi od tridesetak kvadrata, on na otrcanoj fotelji od zelenog pliša prekrivenoj ljubičastom jambolijom, a ja na neudobnoj drvenoj stolici koju je osmislio neki slavni dizajner. Vrata su u odnosu na pod bila izdignuta oko petnaest santimetara i ofarbana u plavo, baš kao i široki trokrilni prozor, delimično sakriven kitnjastom bordo zavesom. Niz pomodrele zidove slivala se krv i nestajala u polukružnim šerpama bez dna. Sa grubo obrađenih greda koje su nosile izljuskani plafon visili su gajtani. Na njihovim krajevima neko je prišrafio upljuvane sijalice čija svetlost je otkrivala duboki ožiljak na čelu moga sagovornika.
    Obojica smo nosili crninu – njegovoj košulji bili su istrgnuti rukavi, a na mojoj behu predugački i preuski. (Učinilo mi se da će mi svakog časa utrnuti nadlaktice.) Svoju prerano osedelu kosu vezao je u punđu nalik samurajima u feudalnom Japanu, a meni je poručio da pustim one riđe, kovrdžave vlasi, kako bih ga podsećao na rođenog brata. Znao sam da laže, ali mi njegove istine ne bi mnogo značile, budući da im je treća noga zakržljala, a oko su same sebi iskopale mistrijom.
    “Zašto si me pozvao?” – upitah ga iznerviran. “Zar se nismo dogovorili da onaj poslednji susret ostane zaista poslednji? Mislio sam da nemamo više šta da kažemo jedan drugome.”
    “I ja sam isto mislio, ali je iskrsnuo sedmi živopisni san.”
    “Je l'? Da čujem...”
    “Prvo mi obećaj da se nećeš smejati.”
    “Taman posla! Vrlo dobro me poznaješ.”
    “U redu, u redu... Ne moraš odmah da se duriš.”
    “Dakle?”
    “Počelo je ubistvom – ubila me je tvoja pakost.”
    “Već mi se sviđa...”   
    “Hm... I meni bi se dopalo, da smrt nije bila iznenadna. Iskočio si ispred mene sa zarđalim srpom i u usporenom zamahu otkinuo mi glavu. Nakon toga, naredio si nekakvim ženturačama da mi je prišiju natrag i organizuju pogreb. Pozvale su radosne rođake i još radosnije poznanike, obukle ih u beletine i naručile srebrni kovčeg ukrašen safirima i obložen mekom, čipkastom posteljom. Jedino su četvoronogom i četvorookom dečaku sa cvikerima dale crveno odelce. Dva grmalja me podigoše i postaviše u onu kičastu kutijetinu, a onda namestiše težak poklopac. Dok su me nosili do rake, Sunce je toliko peklo da su se graške znoja na njihovim licima razmnožavale poput zečeva i potpuno potopile visoke, krute kragne. Narikače su tako grozno zavijale da mi je došlo da ustanem i stavim im koju novčanicu međ' sise, ne bi li umuknule. Svud unaokolo prostirali su se uredno podšišani travnjaci iznad kojih se lelujalo narandžasto nebo. Katran-Rode, čija krila zamenjivahu ljudske ruke, kljucale su plavičaste krastače, a povremeno bi posmatrale onu patetičnu sa'ranu. Odjednom, iz zalutalog oblaka izlete žuti, ostareli zmaj i prepade sve okupljene, te baciše sanduk i rastrčaše se kud koji. Monstrum ugrabi lešinu i stade da je guta halapljivo, kao da tri dana ništa nije jeo.
    “Pokušaj da žvaćeš, biće ti ukusniji.” – posavetovaše ga sve žabe uglas, dok su im kljunovi večitih neprijatelja probijali kožu na leđima. Međutim, ovaj uopšte nije obraćao pažnju na njihovo kreketanje i zato mu peti zalogaj zastade u grlu.
    “Ako ti je, budalo! Ne jedeš jagode, nego polučoveka i to ne bilo koga!” – likovao sam zadovoljno i u tom trenutku probudila me je gola sobarica.”
    “Gola?”
    “Jes', k'o puž golać! Čula je, jadnica, da se dernjam, pa nije stigla ni kućnu haljinu da obuče.”
    “Svašta. Veću gomilu gluposti u životu nisam čuo! Misliš li ti nekad na druge ili si neizlečivi egoist?”
    “Biće da je ovo drugo.”
    “Ma nije moguće! Imaš li još nešto da dodaš?”
    “Imam. Sve ovo što sam ti ispričao dogodilo se tačno u podne. Vreme je stajalo kao vojnik na straži, a ribice su umirale u zagađenom plićaku. Vražja mater se prisećala boljih dana, kada joj se sin vratio sa dugog puta i doneo prteni džak ispunjen gusenicama i slatkišima.”
    Ustao sam revoltiran i brzim koracima izašao iz proklete prostorije. Čuo sam prigušeno cerekanje, ali je posle nekoliko minuta utihnulo. Pretpostavio sam da je prestao da diše, mada nisam ja te sreće...

PARADOKS BR. 9,99999: SUMNJIVI NESPORAZUM BEZ POTPISA

    “Ne umeš ti da vrištiš.” – rekao joj je samouvereno. “Nestalo je sve ono što bi te uplašilo i zato nemoj uopšte da se trudiš. Uzaludno je!”
    “E, moj Fuego*...” – plačljivim glasom prošaputa Weiß**.
    “Molim?”
    “Ništa, ništa... Pitam se kada ćeš prestati da me mučiš i nestati već jednom.”
    “Zašto bih nestao? Lepo mi je i ovako. Sunce je proključalo i dobilo zdravo rumenilo, Mesec se ohladio i sline mu postale ledenice, a mačke zavijaju po vasceli dan, dok im brkovi ne osede. Drveće se osušilo i poplavelo, trava požutela od zavisti, a reke se izlile u Đavoljoj Dolini, pa Satančići više nemaju gde da pišaju. Milina!”
    “A šta se dogodilo sa stubovima?” – uputila mu je još jedan tugaljiv pogled.
    “Odlično pitanje! Ali ti neću dati odgovor. Odvešću te u Zemlju Našeg Prokletstva i pokazati na licu mesta njihovu uzvišenu transformaciju.”
    Za tren oka raširio je crna krila ojačana čeličnim nosačima perja, obuhvatio ju je oko struka i poleteo sa tog čemernog mesta u pravcu Goruće Zvezde. Tokom kratkotrajnog krstarenja po sumpornom vazduhu videla je svet o kome joj niko nikada nije pripovedao. Crvenokose sirene sekle su meso sa sopstvenih repova i gutale ga u suzama. Slučajne prolaznike (vratova toliko visokih da bi im i žirafe pozavidele) pratili su kojotoliki psi lutalice čija se dlaka boje smeđeg šećera jedva pomerala, jer su se vetrovi umorili na zapadu. Posmatrajući poludevojke-poluribe kako se muče, oni NeLjudi bi se počešali po bradi i podigli obrve, ali bi im se nosevi ubrzo ponovo našli u usahlim oblacima. Nosili su sive kapute do zemlje i čarobne štapiće koji su se završavali neonskim petokrakama.
    Malo dalje odatle Meduzine kćeri igrale su kolo koje je predvodio Persejev duh, glavom i srebrnim štitom, a na fruli ih je pratio mladi satir, koga su obogaljili Artemidini lovci. (Učinilo im se da je jelen.) Svirao je poput virtuoza, a igrači su lebdeli u ritmu iznad orošenog tla. Iza žbuna koji je rađao plodove slične kupinama čučao je besni ćosavi pesnik i masturbirao. Oko njega su skakutali neprodani primerci zbirki poema. Od njegovog semena cvetale su mrtve i sklupčane kišne gliste kojima su se hranili golemi mravi siromasi. (Bogatstvo su prokockali u čestim oplakadama sa lenjim, prepredenim cvrčcima.) Žedne fontane, u čijim koritima se komešalo suvo lišće i sanjarile gusenice sa viškom holesterola, podsetile su je na zapuštene samostane nedaleko od Aleje Paradajza.
    Kada su stigli na PredKonačno Odredište, spustio ju je lagano, pošto je znao da ima osetljive tabane.
    “Vidiš li da možeš da budeš nežan, ako hoćeš?” – kiselo se osmehnula i levo oko joj zasija.
    “Nadam se da si uživala u ovom izlivu nežnosti, jer se neće ponoviti.”
    “Mogla sam da pretpostavim.” – usne joj se ponovo iskriviše nadole.
    “Mogla si, a sada umukni i prati me.”
    Ućutavši po zapovesti, išla je za njim pognute glave sve do Večne Kolonade čiji kraj je skrivala tek probuđena izmaglica. Na staklenim kockastim kapitelima počivao je masivni betonski arhitrav ukrašen tankim drvenim pločama. Svaki treći stub nije imao bazis, niti donju polovinu. Gornji deo pridržavali su identični starci krhkim rukama oslikanim nerazumljivim znacima. Ogoljena rebra kljucali su im čupavi vrapci.
    “Eto...” – pokazivao je kažiprstom na propalu zaostavštinu drčnih predaka. “Dođe mi da zaplačem.”
    Po prvi put osetila je da govori istinu. Dva zelenkasta mlaza slane tečnosti slivala su mu se niz obraze koje nijednom nije poljubila. Priđoše im osedlani matori hrtovi u pratnji paževa iskopanih očiju koji paru pomogoše da se popne na zveri. Dugim i sporim koracima otpratiše ih do magle... (I da ne bude zabune, živeli su srećno, ali bez dece, pošto bi se đubrad izbezobrazila i ostavila ih da trunu zauvek.)
----------
*Vatra
**Bela

19 Jan 2011

3 x Kratkometražna animacija

怪哉 (Oddly, Seen Studio, 2009)
Naslov ne laže. Zaista neobična (i mračna) kineska fantazija, zasnovana na priči iz antologije Liaozhai Zhiyi.


Medusa (Nick DiLiberto, 2010)
Eksplozija raskošnih boja i neuhvatljivih pokreta. Nick DiLibreto nas podseća na lepotu tradicionalne 2D animacije u slobodnoj adaptaciji legende o Perseju i Meduzi.


Vampires (Nick DiLiberto, 2010)
Iskusni lovac na vampire, njegov osmogodišnji učenik i Drakula. Jezgrovito i duhovito. :))

14 Jan 2011

Paradoks br. 7

Sve je počelo tako što sam (sinoć) glavnu junakinju nazvao Srbača i poslao je na apsurdno-apstraktno putešestvije... ;)

PARADOKS BR. 7: KAD JAGANJCI PLAČU, AVETI SE NE KOLJU

    Srbača je imala dojke do zemlje i nisu joj smetale te crevaste sisurine. Skupila bi ih u korpe od pletenog pruća koje je nosila pričvršćene za široke i pomodrele kukove. Sva deca su ih toliko snažno sisala da su se, eto, vremenom izdužile i postale prozirne. Nažalost, nijedno novorođenče nije poživelo duže od šest meseci, pošto je na njeno mleko bila bačena kletva. Uporno su joj govorili da srebrnasta boja tečnosti nije sasvim normalna, ali ona nije obraćala pažnju na upozorenja.
    “Anatema je ljubav...” - prošaputala bi tokom dojenja sebi u bradu. “Smrt je ljubav. Majka je ljubav.”
    Posle trideset i prve prestala je da rađa i da stari. Ljubavnici su se ubrzo naborali, a rođacima su se gostili Crvi Nezahvalnog Podzemlja. Ujutru bi se pogledala u ogledalo uokvireno belim, plastičnim ramom i pljunula bi u glatko, nasmejano lice koje ju je posmatralo krupnim, zelenim očima.
    “Kravo jedna!” – dreknula bi, a zatim se nekoliko minuta cerekala, jer je znala da joj večnost ne gine i da Sunce ima još mnogo olovnih suza da isplače. Pre spavanja bi zurila u Mesec koji se durio više nego obično, kao da su mu zvezde popile večernju kafu.
    Kada su joj navike dosadile, odlučila je da krene u potragu za Trorukim Vampirom iz govorkanja gojaznih komšinica, čiji muževi su bili dlakaviji na grudima i leđima negoli na polupraznim glavudžama. (A nosevi su im se crveneli od loše rakije, mada njihove mangulice na to nisu ni obraćale pažnju.) Spakovala je najlepše haljine u torbu od medveđeg krzna (čula je da krvopije imaju istančan ukus), kupila kartu u jednom pravcu i sela u voz za grad nemrtvih. Putovanje je trajalo sedam dana, tokom kojih je vodila mikrodnevnik.

     Dan prvi
    Ove reči zapisujem zato što još uvek ne mogu da poverujem u beskrajni život i mislim da postoji ogromna mogućnost da njegov ugriz bude koban. Ako je šonja, pa ne ume da ujede kako valja, tako ću slatko da mu polomim kosti, da se više neće sećati ni svoga imena, niti čuti slavuje dok crvkuću Mocartovu Lacrimosu. Oči ću da mu iskopam i nateram ga da ih pojede, pa nek vidi onda šta je konačna tama!
   
    Dan drugi
    Prošli smo pored prastarog hrasta čija krošnja odavno nije listala. Na dugim, debelim granama primetila sam nešto oblo i svetlucavo. Zaklela bih se da su to plodovi Jarčevih Jabuka, iako ne bi trebalo da rastu u tom kraju... Oko stabla, dečica su igrala kolo, gola golcata, punačka i rumena, sa zmijskim repićima i crnim oreolima oko majušnih glava.

    Dan treći
    Stigli smo do Tunela Posrnulih Sinjih Duša i Žednih Belih Golubica. Pored ulaza stoji tabla, a na tabli jedva čitljiv natpis. Uopšte mi nije jasno zašto su onu krivudavu rupetinu baš tako nazvali. Ptice su odavno izumrle, a ljudska anima je ionako apstraktan pojam. Doduše, učinilo mi se da sam u mraku spazila sivkastu paru...

    Dan četvrti
    Stali smo u Selu Bez Oblaka. Nebo cmizdri, a lokalno stanovništvo se valja u blatu, i to samo odrasli. Reče mi baba koja sedi preko puta da im je to običaj. Prvo se pošteno usvinje, a potom jedni drugima isecaju prste, usne, bradavice, jagodice – šta god stignu! U početku ih malo boli, ali im u nedelju ponovo izraste, jer navodno vode poreklo od Dugonogih Guštera. Idioti...

     Dan peti
    Upravo sam shvatila da mesto pored mene nije prazno, već ga zauzima duh pokojnog grofa. Sad mi nekako žao što sam se tokom prošle noći meškoljila. Možda se jadničak uznemirio. Kakva umem da budem u zagrljaju besnog košmara, mora da sam ga dobro išutirala.

    Dan šesti
    Ne volim da psujem, ali ću učiniti izuzetak. Onaj plavokosi kondukter je pička! Izbacio je mog nevidljivog saputnika samo zato što je pokušao da se švercuje. Kao da mu nije dovoljno teško! Uhvati ga, đubre, za kragnu i istrese kroz prozor! Ma, nije sačekao ni do sledeće stanice. Međutim, morala sam da prećutim, budući da sam konačno zacrtala cilj i, ukoliko ga ne ostvarim, kajaću se gorko i uzaludno. E, Srbačo, za šta li se ti žrtvuješ?!
   
     Dan sedmi
    Jedan sat do ponoći. Kapija Nekrograda se otvorila uz nesnosno škripanje. Vozilo se zaustavilo, te nam dojaviše iz susednog vagona da je mašinovođa gorila. Što se mene tiče, mogao je da bude i orangutan. Je l' ima dozvolu? Ima. Je l' zna da vozi? Zna. Je l' smo doživeli nesreću? Nismo. Nego, narodu je teško ugoditi...

    Po izlasku, uputila se ka Vili Šišmišili, gde je tobože živeo Potencijalni Spasitelj. Visoki zidovi od uglačanog mermera završavali su se cik-cak gredama, pa je pretpostavila da je i krov najverovatnije slično oblikovan. Osim ulaznih vrata nije bilo drugih otvora. Pokucala je pomoću pohromljenog zvekira, ali niko joj ne otvori.
    “Tražite nekog?” – dobaci ćelavi dečačić sa ulice.
    “Da, tražim vlasnika ove kuće.”
   “Nećete ga naći, gospođo. Moja mama je jednom spomenula da je otputovao pre nego što sam se ja rodio.”
    “A koliko godina imaš, mali?”
    Preokrenuvši buljave okice na žuto naličje i kriveći neprirodno ispucale usne, brecnu se:
    “Zini da ti kažem, glupačo!”
    U tom trenutku zadrhta joj tlo pod nogama, otvori se pločnik i uvuče je do guše. S obzirom na to da nije imala šta da izgubi, pregrizla je sopstveni jezik i progutala ga, a unutrašnji glas se pobuni i opomenu je:
    “Od ovog semena ni muda ne rastu.”

12 Jan 2011

Jahaću te, nosorože!

... ili - kako me je inspirisalo jedno porodično okupljanje i uzburkane misli koje s istim nemaju nikakvih dodirnih tačaka. :)

JAHAĆU TE, NOSOROŽE!

    Pričali bi oni tako satima, gotovo bez prestanka. Povremeno bi jedni drugima upadali u reč, ali ne zlonamerno, već da se nadovežu na neko osedelo sećanje i izborane uspomene. I nije bilo nikog da ih prekine i prekori, jer ćutalice samo ćute, a njihovo ćutanje je ultracrno. Tim mutavcima bi trebalo staviti vatru na jezik. Možda bi onda imali šta da kažu, bar da se buncanjem oglase, da promrmljaju nešto nerazumljivo. Ako su njihovi najrođeniji zaboravili na kentaure i decu drevnih bogova, to ne znači da i oni treba da pođu istim, utabanim i monotono ravnim, puteljcima. Tamo neće pronaći Istinu. Dočekaće ih gusta magla, sva u ranama iz kojih ispadaju debeljuškaste, bele larve. Čim dotaknu zemlju, pretvaraju se u mikroanđele sa buljavim okicama. A uopšte ne shvataju koliko su prokleto glupe i kako im malo fali da poljube ogoljeno mesečevo srce, užeglo i krvavo.
    U kuhinji koju opsedaju gigantski crveni mravi videli smo golu kuvaricu – punačku ženu srednjih godina sa rupom na stomaku. Kada smo zavirili u nju, pozdravio nas je zeleni fetus podizanjem malog, cilindričnog šešira. Iznenadan prasak ga je uplašio, pa se pokrio komadom istucane piletine koju je njegova domaćica držala u levoj ruci. Kroz prozor uleteše leptiri sa vojnim šlemovima i počeše da nas bičuju mekim zmijskim košuljicama. Vikali su nešto na latinskom, ali sa tako lošim akcentom, da je zvučalo kao da pričaju japanski sa vrućim krompirom u ustima. Morali smo da napustimo prostoriju i izađemo napolje, kroz predsoblje sa tapetima na pruge. Ispred ulaznih vrata dočekala nas je dvonoga mačka koja se toliko cerekala da nismo znali kako da reagujemo. Ponudismo je plavim mlekom, ali je kučka odbila uz obrazloženje da je obilno doručkovala. Na devetnaest koraka odatle zasadili smo drvo koje je rađalo staklene jabuke. Međutim, umesto njega je izrastao pozlaćeni trnožbun. Probasmo njegovo lišće i, zaključivši da je jestivo, zaspali smo kao zaklani.
    Idućeg jutra bejasmo uzrujani, pošto su nam pčele pljunule med u čaj od kamilice, a hteli smo da stavimo dve kašičice šećera. Najmudriji među nama presekao je vene i, pre nego što se skamenio, uskliknuo je: “Jahaću te, nosorože, pa makar mi to bilo poslednje!”

11 Jan 2011

Vermilion Souls (Masaki Iwana, 2007)

"If I die nameless, 
perhaps I'll become a star, 
sacrificially among others, 
in a glittering sky."
Shūji Terayama

Kada sam naišao na Vermilion Souls, bio sam ubeđen da se iza neodoljivo poetičnog naslova krije vanserijski film. Znam da je ovakvo procenjivanje pogrešno, kao što je i suđenje o knjizi po koricama, ali mi je nešto govorilo da sigurno neću biti razočaran... i neizmerno mi je drago što je razočaranje izostalo.


U osnovi, zaplet Rumenih duša je krajnje jednostavan. Radnja se odvija u posleratnom Japanu 1952. godine. Sedmogodišnji dečak u školskoj uniformi izlazi iz kuće i kreće u poteru za flajerom ispuštenim iz aviona. Po ulasku na privatni posed u vlasništvu carske porodice, stiže u oronuli zamak, čiji stanovnici boluju od prekomerne osetljivosti na sunčevu svetlost i čekaju da vlada odobri eutanaziju. Nean je prostitutka koja nosi ožiljke od neuspelog pokušaja samoubistva. Maria je misteriozna, gluvonema i nepokretna devojka koja je već dvaput preživela trovanje gasom. Hizume je starac sa slepljenim prstima na šakama koji je naučio da barata četkicom pomoću usta, te je kao kaligraf nastupao u predstavi nakaza. Hinomaru je njihov stražar, pilot-kamikaza koji je podbacio tokom rata, pa zato priželjkuje da umre, mučen krivicom što je nadživeo kolege i iz sažaljenja prema "zatvorenicima".


U opširnom obrazloženju scenarija, Masaki Iwana, vremešni butō plesač, kaže da je bio inspirisan tragičnom smrću bivše žene koja mu je tokom braka pružala neiscrpnu podršku. A ukoliko ste, makar kroz kakvu adaptaciju, došli u susret sa  delom Ningen Shikkaku, nije tako teško zaključiti da je ogroman uticaj na njega izvršila i kvazi-autobiografija suicidnog Osamua Dezaija - zato je i očekivan kadar koji se usredsređuje na primerak knjige. Naravno, ni navođenje Terayaminih reči nije sasvim slučajno, jer je njegov avangardni duh ovde sveprisutan.


Formirajući (nekoherentan) narativ putem kontemplativnih, višejezičnih dijaloga, nadrealnih tabloa i postmodernističkih plesnih tačaka umesto monologa, tj. pripovedajući o "veštini bitisanja koje se usuđuje da bude proživljeno kroz smrt", autor nas podseća na stradanje (Japana) tokom II svetskog rata i posledice tog užasa, govori o simbiozi duše i tela (objekta) koja nemoguće preobražava u moguće, a poput ikonoklasta razbija religijske alegorije i od njihovih delića stvara sopstveni sistem simbola. Osobenjački likovi se u taj sistem savršeno uklapaju, a svojim pseudonimima delimično otkrivaju značaj mesta koje u njemu zauzimaju. Isto važi čak i za dvoje preminulih (Kakera i Masukiyo) koje su preduhitrili sapatnike u čekanju poslednjeg dana. Tako je, recimo, Nean (od francuskog "neant", odnosno japanskog "nehan") ništavilo (nirvana), bezimeni klinac otelovljuje nadu (koja, čak i posrnula, ume da zablista u depresivnom okruženju), dok je (devici?) Mariji dodeljena dvostruka uloga molitve i kletve (inori & noroi), "eksplicitnih mehanizama za vraćanje podarenog života". Halucinantna scena na plaži u kojoj hendikepirana lepotica, zahvaljujući moći iluzije (ili ne?), po prvi put progovara (na italijanskom), zapravo je okosnica priče.

"In this world we live in, the soul keeps the form away, and the form betrays the soul. But true life means... (water, light, colors, sounds...)"

U istraživanju začudne tapiserije sa neuhvatljivim ornamentima, ispletene od niti egzistencijalizma i nihilizma, Iwana je spreman da rizikuje, pozitivno šokirajući kratkotrajnim, ali vrlo grafičkim uplivima (naizgled) nesimuliranog oralnog seksa i penetracije šakom, kao i izbezumljujućim momentima čiste strave, koji vas pogađaju kao grom iz vedra neba. Međutim, ti idiosinkratični "prepadi" nisu nimalo besmisleni, budući da sačinjavaju samu srž butō-filozofije, utemeljene na tabu temama, grotesknom, apsurdnom i esktremnom. Gledalac mora da bude spreman da prihvati potpuno drugačiji svet koji počiva na tek uspostavljenim pravilima (i donekle na logici snova), kako bi po rasplinjavanju istog bio nagrađen nezaboravnim iskustvom.


Sa tehničke tačke gledišta, ovo nesvakidašnje ostvarenje je briljantno skrojeno. Ono što u startu fascinira jeste odabir raskošno skromnih lokacija  (negde u Normandiji) - ogoljeno drveće okruženo visokom, osušenom travom, trošni enterijeri palate sa jezivim reljefima, merdevinama i bizarnim detaljima (skulptura od mistrija) i tesni pećinski tuneli koji vode do stenovite obale mora. Prelapa, zrnasta crno-bela fotografija (izvesni Pascale Marin), prožeta sepijastim flešbekovima (koji podsećaju na kakve arhivske snimke), opčinjava neprestanom igrom svetlosti i senke, a muzička podloga kombinuje duhovno, turobno i eterično sa muklom tišinom u jedinstvenu rapsodiju zvukova. Jedna od najupečatljivijih pokretnih slika je svakako Hizumeov performans pokraj zaleđenog jezera.


Iako mu je Vermilion Souls prvenac, reditelj ne pokazuje nedostatak iskustva i vešto barata vodećom i "potpornim" idejama, ugrađujući deo sebe i (prošlosti) svoje rodne zemlje u njihovo mračno tkivo. Punokrvni Umetnički film (pa još nastao u XXI veku) uvek je prijatno iznenađenje.