27 Jul 2012

Stereo (David Cronenberg, 1969)


Kratkotrajni dugometražni prvenac Davida Cronenberga, majstora telesnog i veneričnog horora, usredsređuje se na eksperimente doktora Luthera Stringfellowa, predstavnika "egzistencijalno-organskog pristupa nauci", a glavnog i odgovornog na Kanadskoj akademiji za erotska istraživanja. Osmoro dobrovoljaca "kategorije A" trebalo bi da ispitivanjem sopstvene seksualnosti u izolaciji razvije telepatske sposobnosti i da kao socijalno stabilna komuna zameni zastarelu porodičnu jedinicu. Međutim, teorija i praksa se kao po običaju mimoilaze, pa tako dvoje ispitanika izvršavaju samoubistvo, a kod neimenovane plavokose devojke javlja se neki vid shizofrenije - odvajanje neverbalnog "ja" od oralno-verbalnog "ja".

Parapsihologija. Omniseksualnost. Brutalizam. Filozofično erotičan, oštro duhovit, (ne)ljudski hladan i opčinjavajuće sterilan je ovaj autentični i strpljenja vredan "arthouse featurette"; idiosinkratična SF-misterija koja je po neospornoj bizarnosti, smelosti i avangardnosti vrlo bliska filmovima francuskog i japanskog novog talasa. Uprkos svim nejasnoćama kojima se odlikuje, baš kao i podjednako progresivni i ikonoklastični duhovni nastavak Crimes of the Future (1970), ona vrlo precizno definiše ideje koje će postati Cronenbergova opsesija u njegovim kasnijim ostvarenjima. Hipnotička (čitaj: namerno suvoparna i monotona) naracija, koja prekida u(zne)mirujuću tišinu, a sadrži dovoljno (pseudo)naučnih termina i definicija da vam se zavrti u glavi, vešto je nakalemljena na monumentalne crno-bele slike. A njihova snaga leži u sledećem - one bi besprekorno funkcionisale i kao provodnik za potpuno drugačiju priču (iako ni ovoj ništa ne fali), možda čak i bez ikakvog redigovanja. Stroge geometrijske forme, odnosno grubi i dominantni betonski elementi zgrade Fakulteta Scarborough Univerziteta u Torontu jedini su mogući nosilac inteligentnog i kapricioznog scenarija, a u ogromnoj meri doprinose briljantnosti i velelepnosti vizuelizacije. Na ovaj način, arhitekturi je poverena jedna od glavnih uloga. "Kronenberg pretvara društvo u prazan institut nalik pećini. Shodno tome, turbulentno "ja" sastavljeno je od dugih hodnika, kamenih zidova i staklenih okana..." - kaže Fernando F. Croce u svojoj mini-recenziji za cinepassion.org.

24 Jul 2012

Dnevna soba 03

Počev od brodskih prozora, preko vrata sa lukom, do talasastih detalja, ova dnevna soba, dimenzija 5.1m x 4.5m, uređena je u "mornarskom" stilu, s tim što je umesto očekivane kombinacije (tamno)plave i bele primenjen spoj bež i narandžaste (nijansa kajsije), čineći je svetlom, toplom i prijatnom. U spuštenom delu plafona, paralelnom kako policama tako i "stazi" u tepisonskom podu koja spaja ulazna sa balkonskim vratima, smešteno je tačkasto osvetljenje. Komfor sedenja pružaju prostrana garnitura i dve vrećaste (bean-bag) fotelje presvučene lanom, između kojih je postavljen trougaoni kafeni stočić (sa zaobljenim uglovima) od stakla, metala i obojenog drveta. Jedini dekorativni aksesoar je apstraktna slika kružnog oblika.

(klikni na sliku za uvećanje)

17 Jul 2012

Exercices spirituels (Olivier Smolders, 1984-1999)

Tročasovnu DVD kolekciju Exercices spirituels (Duhovne vežbe) sačinjava deset kratkometražnih eksperimentalnih filmova belgijskog reditelja Oliviera Smoldersa, koji je u dosadašnjoj karijeri snimio samo jedno (ali hvale vredno) dugometražno ostvarenje - parabolu o preobražaju, "kafkijansko-linčovski" Nuit noire (2005). Autorova staloženost, estetska strogoća i odmerenost stila ogledaju se u učestalim statičnim kadrovima koje obično uokviruje hipnotišuća naracija. Njegova introspektivna, filozofska ili poetska proza podstiče na razmišljanje, a prožima vrlo precizne i pedantne vizuelne kompozicije koje, između ostalog, umeju da "šokiraju, erotski stimulišu ili vas nežno uljuljkaju do stanja sličnog snu" (Mark R. Hasan, KQEK.com).
"The moon was grieving. Seraphim in tears,
Musing in the calm of vaporous flowers,
Were drawing, bow in hand, from sad violas
Sobbing glissandos over blue corollas..."
(Apparition, Stéphane Mallarmé)

 Adoration, 1987

Opsesivna ljubav koja vodi sjedinjavanju dva ljudska bića dočarana je blažim oblikom nekrofilije i kanibalističkim ritualom u Obožavanju (Adoration, film anonyme), zasnovanom na istinitom zločinu. Po završetku prijatne večere, a tokom čitanja gorenavedenih stihova, mladić ustreljuje devojku u leđa, odseca joj desnu ruku i levu nogu (do kolena) i gosti se njenim mesom, da bi naposletku rasporio sopstveni stomak, sve pred budnim okom ručne kamere. Minimalistički mizanscen i visokokontrastna crno-bela fotografija, kakva krasi većinu minijatura, savršeno su komplementarni monstruoznosti prikazanog čina.

 
 Mort a Vignole, 1999

Krvno srodstvo, prolaznost života i mirenje sa smrtnošću teme su "usamljeničkog" i krajnje intimnog Mort a Vignole (Smrt u Vinjoli). Kroz montažu porodičnih snimaka i starih fotografija, u zagrobnoj tišini koju prekidaju setni zvuci klavira, Smolders otkriva delić svog detinjstva u Belgijskom Kongu, glasno razmišlja o mrtvorođenoj kćeri, kao najbolnijoj tragediji koja ga je zadesila, i prikazuje "uvek iste" momente porodične svakodnevnice. "Možda nikad nećemo naučiti da ukrotimo smrt." - tvrdi u određenom trenutku, a razdragane razglednice (ne računajući segment s grobovima predaka) zamenjuje svečanim uzdizanjem poluraspadnutih leševa iz kovčega napunjenih formalinom, u mrtvačnici nekog medicinskog fakulteta.

L'amateur, 1997

L'amateur (film en forme de poire, tj. kruškoliki film), čiji podnaslov verovatno aludira na obline ženskog tela, usredsređuje se na fotografa amatera koji objektivom fotoaparata nastoji da uhvati persone nagih modela, žena različitih godišta, statusa i zanimanja. Karakteristike njihovih ličnosti, strahovi ili odsustvo istih, ponos ili (samo)prezir, iskrenost ili patvorenost ocrtavaju se na zagonetnim, zavodljivim, odmerenim, razoružavajućim ili nepostojećim osmesima, ali i u položajima koje zauzimaju nakon svlačenja. Pored golotinje, koju glavni junak "iščitava" u cilju samospoznaje, bitnu ulogu igra i enterijer ateljea do kojeg se dolazi čeličnim spiralnim stepeništem, kao i majmun (!) u prologu i enigmatičnoj završnici.

gornji red: La Philosophie dans le boudoir, 1991
donji red: Ravissements, 1991

Bezizražajna lica i prodorni, gotovo urokljivi pogledi u zatvorskoj i salonskoj sobi, koju ispunjava stilski nameštaj, iskorišćeni su u "posthumnom" La Philosophie dans le boudoir (Filozofija u budoaru), gde se benignoj vizuelizaciji suprotstavljaju fragmenti opscenih tekstova Markiza de Sada, da bi te iste scene promenile namenu u "pobožnom" Ravissements (Zanesenost), koje počiva na pisaniju Svete Tereze Avilske. Na ovaj način, Smolders demonstrira moć izgovorene reči, izjednačava hedonizam i isposništvo i prikazuje pripadnice lepšeg pola i kao iskušenice i kao razvratnice (a da pri tom one nisu morale ni da trepnu).

Pensées et visions d'une tête coupée, 1991

Pensées et visions d'une tête coupée (Misli i vizije odrubljene glave), snimljen kao spoj nadrealne poeme i edukativnog dokumentarca, posvećen je romantičarskom slikaru Antoanu Vircu (Antoine Wiertz, 1806-1865), čija je morbidna fasciniranost agonijom i smrću zabeležena na grandioznim platnima, odrazima njegovog ega. Umetnikov socijalni komentar i filozofija kanalisani su putem grotesknih vizija čedomorstva, smrtne kazne, samoubistva i natprirodnih sila koje se iživljavaju nad ljudskim telesima. Kolosalne slike naginju se sa visokih zidova muzeja i deluju kao da će progutati posetioce, otmeno odevene patuljke, koje dočekuje ekscentrični kustos u društvu ogromnog psa. "Umetnost koja se prodaje je umetnost prostitucije." - citirajući Virca, ali i neke od Vircovih savremenika (i oštrih kritičara) reditelj kao da traga za opravdanjem svojih principa stvaralaštva. Muzejske sekvence prepliću se sa prelepim vinjetama koje simbolično odaju počast ludom geniju, uznemirujućim klanjem svinje i sirovim pornografskim materijalom.

gornji red: Point de fuite, 1987
donji red: L'art d'aimer, 1987

Komični odušak pružen je u "obrazovnom" (i obojenom) Point de fuite (Tačka nestajanja), u kome mlada profesorka pokušava da održi predavanje o perspektivi nezainteresovanim učenicima. Oni je dočekuju k'o od majke rođeni i očekuju da im se pridruži u nestašluku, a jadnica, naravno, i ne sluti da se radi o podvali. Vrcava muzička podloga kao da se ruga njenoj naivnosti i uzaludnim pokušajima da drskoj klinčuriji prenese znanje. Veštinu upotrebe boja Smolders pokazuje i u "dramatičnom" L'art d'aimer (Umetnost ljubavi). Kroz pomalo monotone monologe neimenovani muškarac opisuje zbunjenost događajima iz prošlosti i lagani pad u ludilo, izazvan materoubistvom koje se možda i nije odigralo. Kulminacija ove monodrame dešava se u gerijatrijskom centru, naglašavajući strah od starosti.

Neuvaine, 1984

U hladno-poetičnom, kontemplativnom i hermetičnom prvencu, "filmu za zabavljanje stolica" Neuvaine (Novena), mogu se uočiti dve narativne niti - prva obavija studenta bogoslovije, kažnjenog na devet dana samovanja, a druga pisca koji dolazi u bogoslovski internat, kako bi pisao u miru i tišini. Međutim, nije moguće precizno odrediti okvire ovih priča, jer su obe zamagljene neprekidnim tokom piščevih neretko turobnih misli, niti je lako ustanoviti granicu koja razdvaja stvarnost od fikcije. "Istina je da svako od nas živi u imaginarnom svetu." Najupečatljivija scena je svakako ona u trpezariji, sa zamišljenom degradacijom i mučenjem stare kuvarice (jezivo tupog pogleda), a najmučniji je epilog u kupatilu obloženom belim pločicama, gde se odvija svinjokolj (po svemu sudeći, Smoldersov fetiš) u pratnji vokalne verzije kompozicije Ave Maria.

Seuls, 1989

Dokumentarno-artistični Seuls (Sami) najdirljivi je deo kolekcije - tapiserija istkana od nevinosti i ludila, odnosno portreta dece iz psihijatrijske klinike. Mališane poremećenih umova vidimo kako se osmehuju, skaču, frenetično udaraju glavom o zid ili je klate levo-desno. Za reči ovde nema mesta, sasvim dovoljno je to što je reditelj zabeležio u saradnji sa Thierryjem Knauffom. Uz sporadične zvučne efekte, prirodno je stvorena atmosfera koja razara dušu.

Ukoliko do sada niste imali prilike da se upoznate sa radom Oliviera Smoldersa, bar neko od ovih mini-ostvarenja  moglo bi da posluži kao polazna tačka, generalna proba pre onirične Crne noći...

14 Jul 2012

Silvestre (João César Monteiro, 1982)


Kćer lokalnog plemića, ljupka i nežna Sílvia (sjajan debi tada sedamnaestogodišnje Marije de Medeiros), treba da se uda za neotesanog zemljoposednika Paija De Aieresa. Uoči venčanja, njen otac odlazi u posetu kralju, nalažući joj da nikoga ne pušta u kuću. "So na mesu, stoka u oboru, a reza na vratima" - kaže pre polaska. Oglušujući se o naredbu, Sílvia i Susana, njena starija polusestra, ugošćuju misterioznog hodočasnika koji sa sobom donosi "zatrovane pomorandže, svetleću šaku, seksualno znanje i možda vučiji alter-ego" (Mark Asch, Silvestre: How Folktales Are Made). Neobično skrojena priča odatle poprima mračniji ton, što ne treba da iznenađuje budući da počiva na predanjima iz XV veka.

Crpeći inspiraciju iz folklornog nasleđa rodne zemlje, baš kao i u četiri godina starijem Veredas, i pribegavajući raznolikim stilskim "smicalicama", Monteiro isporučuje eksperimentalnu, "tihu" i bajkovitu dramu isprekidanog, ali linearnog narativa i teško dostižne estetike. Ona je poput narodne pripovetke koju autor, "perverzni pesnik" portugalske kinematografije, vešto dekonstruiše ironijom, pri čemu je njegova režija nepogrešiva, gluma na granici sa "bresonovskom", a dijalozi pronicljivi i poetični, čak i onda kada su banalni. Promišljeno izveštačena, ova živopisna slikovnica sledi sopstvenu logiku, uz povremene namerne skokove u okviru iste, golicajući tako gledaočevu maštu. Sačinjena je od svedenih tabloa koji kompozicijom podražavaju ilustracije iz srednjovekovnih manuskripta, a prema rečima kritičara Nicka Pinkertona "izgleda onako kako bi nepismeni pastir mogao da vizualizuje izlaganje pripovedača pokraj logorske vatre." Enterijeri su na tragu pozorišne scenografije, bez četvrtog zida, a eksterijeri su, uz par izuzetaka (obala reke u kojoj uživaju golišave devojke i do koje silaze pralje, napušteni zamak na jezerskom ostrvcetu), naslikane kulise ili projekcije pejzaža, koje odaju utisak nadrealnosti i dvodimenzionalnosti pojedinih sekvenci. Malobrojne akcione scene su ili krajnje uprošćene ili se odvijaju iza zamrznutog kadra, kao što je to slučaj sa savladavanjem i ubijanjem zmaja, koje nas uvodi u drugu polovinu i, ubrzo potom, Sílvijino preprušavanje u lutajućeg viteza Silvestrea. Od opojnog soprana fado pevačice u prologu, do enigmatičnog epiloga u kome se glavna junakinja stapa sa zvezdanim nebom, film ne prestaje da fascinira svojom likovnošću, pa se često zapitate stoji li iza kamere reditelj ili slikar perfekcionista...

12 Jul 2012

Sami smo...

Noć je tiha i cvrčci spavaju.
Mesec plače, a zvezde se prozevaju.
Pogrešne misli tumaraju.
Mora biti da su sišle s uma.

Dan je beskrajan i konj se budi.
Sunce umire, a oblaci ga sahranjuju.
Pogrešne misli planduju.
Mora biti da ih nije sramota.

Mrtvaci ustaju i gore im oči.
Vezuju nas lancima i piju nam krv.
Mora biti da smo sami sebi
iskopali preduboku raku.

11 Jul 2012

Blassreiter (Ichirou Itano, 2008)

"Sometimes it is more painful to hurt others
than to be hurt."
Televizijski serijal Blassreiter ("Bledi jahač", u bukvalnom prevodu sa nemačkog) nastao je u saradnji animatorskog studija Gonzo, jednog od najčuvenijih u Japanu, i softverske kompanije Nitro+ koja se pretežno bavi razvojem i izdavanjem vizuelnih novela. Sa titlovima na engleskom jeziku bio je zvanično emitovan 2008. na video-sajtovima YouTube, Crunchyroll i BOST TV.


Radnja se odigrava u neodređenoj budućnosti u Nemačkoj. Uplašeno stanovništvo suočeno je sa pojavom "Demonijaka", biomehaničkih stvorenja koja postaju od leševa i imaju sposobnost stapanja sa najrazličitijim mašinerijama i oružjem, preuzimajući kontrolu nad njima i unapređujući im performanse. Specijalni odred XAT (Xenogenesis Assault Team) nastoji da očuva red u zemlji i otkrije poreklo mecha-zombija. U međuvremenu, nekolicina živih ljudi takođe se preobražava u Demonijake (ili "Amalgame", kako ih zvaničnici nazivaju), pri čemu jedni koriste svoje moći da čine dobra dela, pomažući XATovcima, a drugi za "nestašluke"...


Iza multižanrovskog paravana krije se slojevit scenario, čiji autori pokušavaju da daju odgovore na pitanja u vezi sa vrednošću života i očuvanjem čovečnosti. Oni polaze kako od pozitivnih, tako i od negativnih aspekata hrišćanskih učenja, odnosno ispravnih i pogrešnih tumačenja istih, posledica genetskog inženjeringa i izrade biološkog oružja, destruktivne ljudske prirode i društvenih problema izazvanih ksenofobijom. Reditelj Ichirou Itano (Kujaku Ō, Gantz) otkriva deo po deo slagalice, isporučujući intrigantnu apokaliptično intoniranu priču, obojenu tugom, očajem, patnjom, nasiljem i smrću. Uprkos ponavljanju pojedinih poruka i naglašenim elementima fantazije i (malo verovatne) naučne fantastike, njemu uglavnom uspeva da stoji čvrsto na zemlji i postigne izvestan (ne previše visok) nivo uverljivosti, da ispoštuje "rule of cool", stvori emotivnu (melo)dramu i podstakne na razmišljanje. Nauka i religija idu ruku pod ruku, što deluje kao oksimoron, naročito u gorkosladunjavom epilogu, koji navodi na pretpostavku da su čistilište i carstvo nebesko umreženi nekakvim nevidljivim sistemom.


Glavni (arhetipski i tragični) junak ovog animea jeste Joseph Jobson, zaštitnik slabijih, krotak i pravdoljubiv mladić koji je rano ostao bez roditelja, a kasnije i bez starije sestre, i koji je u sirotištu stomakom osetio siromaštvo, a na koži mržnju prema strancima, zahvaljujući razmaženim bogatunima siledžijama. Njegova požrtvovanost je nadljudska i beskompromisna, pa se često stiče utisak da želi da preuzme sav teret ovog sveta na svoja pleća. S obzirom na raskošnu galeriju likova, gledaočeva empatija nije rezervisana samo za njega, tako da čak i antagonisti, zastrašujuće smiren Magwald Xargin i njegova desna ruka, zavodljiva Beatrice, dobijaju dovoljno prostora i zaslužuju poneku simpatiju. Među članovima XAT-a ističu se brižljiva i psihički stabilna Amanda Werner i njen partner, temperamentni i brzopleti Hermann Salza.


Estetski posmatrano, Blassreiter je poput niskobudžetne verzije OVA-e Karas. Kombinacija standardno dobre tradicionalne i "plastične" kompjuterske animacije ume da zasmeta, ali se mora naglasti da je CGI optimalno iskorišćen, što posebno dolazi do izražaja u vrhunski izvedenim, tečnim i eksplozivnim akcionim sekvencama, od kojih zastaje dah. Iako (u dubokim "rascepima" na odeći) nosi predznak fan-service, trebalo bi pohvaliti i nepogrešiv, polurealističan dizajn aktera Naoyukija Onde (Parasite Dolls, Animatrix, Gantz, Ergo Proxy), kao i izvanredan odabir boja i ekstravagantan izgled Amalgama, vozila i letelica. Pozadine su oslikane tako da zaista podsećaju na planski urbanizovane evropske gradove, u kojima je savremena arhitektura pažljivo integrisana u onu iz prošlosti. U tom pogledu izuzetak nije ni srednjovekovni zamak u koji je smešteno postrojenje tajne organizacije Zwölf, opremljeno visokom tehnologijom. Eklektičan skor Hibina Norihika, koji prvi put stupa na teren japanimacije, spaja teatralne i melanholične orkestracije sa elektronikom, pop muzikom i tvrđim rokerskim zvukom, i gotovo svaki put pogađa u samu srž scene.

Za razliku od većine "henshin" ostvarenja, vizuelno atraktivan i tematski raznovrstan, Blassreiter je namenjen nešto starijoj publici, budući da nudi više od večite borbe dobra i zla...

10 Jul 2012

Бриллианты. Воровство (aka Бриллианты. Похищение, Рустам Хамдамов, 2010)


Snimljen pet godina nakon Vokalnih paralela i premijerno prikazan na Venecijanskom festivalu 2010-e (u okviru programa Horizonti), dvadesetpetominutni Бриллианты. Воровство (Dijamanti. Krađa) označava povratak Hamdamova neodoljivoj estetici nemog filma, a predstavlja još jedan u nizu hiperstilizovanih eksperimenata koji oživljavaju njegove vizije ženstvenosti. Začetak je trilogije Драгоценности (Nakit), koja bi trebalo da bude zaokružena sa Изумруды. Убийство (Smaragdi. Ubistvo) i Без цены (Bez cene).

Radnja se odvija u Lenjingradu krajem dvadesetih prošlog veka. Devojka (Диана Вишнёва) stoji ispred izloga juvelirnice, a potom ulazi u radnju sa namerom da ukrade dijamantski broš. Praveći diverziju sa presecanjem biserne ogrlice slučajne mušterije, uspeva da sprovede zločin u delo. Nakon izlaska odatle, vidimo je ispred oronulog zida na koji su zalepljena dva postera Langovog Metropolisa. Približava joj se crni balon (griža savesti?) i počinje da je prati. Na različite načine pokušava da ga se otarasi (ili uhvati?), da bi kasnije učestvovala u baletskoj predstavi (snimljenoj u pozorištu Mihajlovski), poklanjajući ukradeni predmet koleginici. Intenziviranju začudnosti priče doprinosi scena koja aludira na Repas de bébé (1895) braće Lumière i u kojoj majka (Рената Литвинова) sa papirnim fišekom na glavi (a potom i na nosu) hrani svoju devojčicu, dovodeći je do suza, i sluša muziku sa skalamerije koja izgleda kao nadgrađeni radio aparat.

"Ono što nazivamo ružom, slatko bi mirisalo i s drugim imenom." - citirajući Šekspira, autor je izjavio da ovo ostvarenje govori o dobroti, ljubavi i toplini. Služeći se univerzalnim jezikom crno-belih slika, onako kako se to radilo nekada, Hamdamov je vešto skrojio simboličnu, nadahnjujuću, prefinjenu, nežnu, i snoviđajnu poemu, čiji su stihovi akcentovani dominantnim, tanušnim i milozvučnim glasom violine i koja vas odvodi u romantizovanu prošlost neke druge stvarnosti. Njena artificijelnost i rigidnost samo su privid, a vrednost i snaga joj leže u besprekornoj režiji, razigranosti glumaca, nekonvencionalnom narativu i izbezumljujuće lepim, maestralno naslikanim kadrovima, koji se poput dragocenih perli nižu jedan za drugim, sijajući punim sjajem...

8 Jul 2012

Tri bajata limuna...

Mitologija, vrućina i trivijalnost kakva je leptir koji se sasvim slučajno našao u toaletu poslužili su, između ostalog (a to "ostalo" nek ostane tajna), kao inspiracija za ovu priču čiji je naslov teži od nje same...

TRI BAJATA LIMUNA UMESTO SREDNJEG PRSTA
ZA LJIGAVCE KOJI SVAKODNEVNO MENJAJU NALIČJE,
ZATO ŠTO SU LICE (I MOZAK) IZGUBILI NAD BEZDANOM 

Harpije

    Obnažen i krvlju isprskan, ležao je na livadi. Gladni maslačci su divljali, uvlačeći mu se pod vlažnu kožu. Njihovi sitni i oštri zubi kidali su mu komade mesa, ali on nije osećao bol. Smejao se kao sumanut, uplašivši očerupane ptičurine koje su se otimale oko debeljuškaste gliste. Par mrtvaca otvorio je oči, dozivajući njegovo ime, ali nije mogao da ih čuje, pošto mu je trava ušla u uši. U krošnji obližnjeg hrasta sedele su dve harpije, diskutujući o njegovom položaju.
    “Šta misliš, da li moći da ustane?” – upitala je Rot*.
   “Sumnjam.” – odgovorila joj je Midori**. “Telo mu je teško poput olova. Verovatno je ubeđen da sanja, ali se vara.”
    “Hm… ne bih se složila sa tobom.”
    “Zašto?!”
    “Zato što im još uvek nije uzvratio istom merom.”
    “Iju! Kako to?”
   “Eto, tako. To što ih je posekao i popišao im se u usta samo je provizorno rešenje.”
    “A šta bi po tebi bilo trajno?”
    “Ne znam, a čini mi se da ni on nema blagu predstavu. Ali u jedno sam sigurna. Kada se bude vratio kući, na dasci klozetke šolje ugledaće narandžastog leptira, a ovaj će dovoljno da naraste i odnese ga tamo gde ga niko neće naći.”
    Završivši razgovor, raširile su krila i odletele u nepoznatom pravcu…

Anubis

    Skinula je svu odeću sa sebe i bacila u korpu za prljav veš odakle je dopirao miris pokvarene ribe. Ušla je u kadu koju je prethodno napunila klupčićima najfinije vune i pokušala je da preseče vene. Nažalost, toliko su joj očvrsle da se žilet iznova i iznova lomio. Počela je da plače, a niz obraze su joj se slivali crni biseri. Oživela joj je riđa kosa, obavijajući se oko dugačkog i vitkog vrata. Ispred kupatila, na dizajnerskoj stolici od prvoklasne plastike, sedeo je Anubis, držeći njenu kćerku na krilu.
    “Hoće li mama biti dobro?” – upitala je šakaloglavog.
    “Peut-être.”
    “Ih, sad si naš'o da mi pričaš na francuskom. Zar nisi bog?”
   “Bio sam, ali više nisam. Pogledaj mi dlanove, puni su plikova.” – okrenuo je šake da joj pokaže žuljeve.
    “Plačipičko! Ništa ja ne vidim! Dlanovi su ti kao kod lenje domaćice! Zašto me lažeš?!”
    “Izbegavam da ti otkrijem sudbinu tvoje matere.”
    “Nemoj. Biće bolje za sve nas da kažeš jasno i glasno šta se kuva u toj tvojoj ružnoj tintari.”
    “U redu, sama si tražila. Sutradan izjutra otvoriće se prozor na krovu i kroz njega će veseli džin spustiti konopac. Ona koja te je rodila popeće se uz njega i čim se bude sastala sa svojim spasiteljem, pružiće mu zadovoljstva kakva nije mogao ni da zamisli…”
    “Pazi šta pričaš, ovde ima dece.” – prekinula ga je.
   “Pazim, pazim…” – osmehnuo se. “Otići će u kuhinju i skuvaće mu čorbu bez premca, od plavih krompira koje njegova žena uzgaja u bašti.”

 Tigar

    “Ovde zaudara kao u paklu. Otškrini vrata.” – rekla mu je, meškoljeći se na širokom bračnom krevetu, u bundi od vukodlakovog krzna.
    Mrdnuo je kažiprstom i vrata se otšrinuše.
    “Je l' u redu?”
    “Jeste. Može da se diše.”
    “Otkad to vampirke dišu?”
    “A otkud tebi ideja da sam vampirka?”
    “Ličiš. Bleda si i mrzovoljna, a očnjaci ti narastu svaki put kad treba da se krešemo.”
    “Svašta. To ti se samo učinilo.”
    “Baš svaki put?”
   “Baš. Uostalom, primetila sam da ti se ne diže, ako ne pokažem zube.”
    “O-ho! Ispašće da sam impotentan!”
    “Pa šta i da jesi?”
    “Ništa.”
   “Tako je - ništa… Nego, idi ti da nahraniš i napojiš tigra. Korpu sa šargarepama i kupusom ostavila sam na kredencu, a vodu u frižideru, pošto voli da pije ohlađenu. Nacedi mu i malo limuna, ali ne od onih bajatih, sveži su ispod sudopere.”
    “Je l' odskora na dijeti?”
    “Ma, jok. Ove nedelje je uobrazio da je zeka.”
-------------------------------------------------------------------------------------------
* Crvena
** Zelena

7 Jul 2012

Анна Карамазофф (Рустам Хамдамов, 1991)

"Život je najveće od svih zala."
Iako je kratkometražnim debijem В горах моё сердце (Moje srce je u brdima, 1967), poetičnom reinterpretacijom komičnog komada Williama Saroyana, privukao pažnju velikana kao što su Federico Fellini i Sergei Parajanov, Hamdamov je u daljoj karijeri stalno nailazio na prepreke i zastoje. Njegov prvi dugometražni film Нечаянные радости (Neočekivane radosti, 1974) ostao je nedovršen, usled neslaganja sa producentima, da bi se 1975. pojavio u prerađenom obliku kao melodrama Раба любви (Rob ljubavi) Nikite Mihalkova. Za oporavak od ovog niskog udarca bilo mu je potrebno više od decenije, a onda je i sa sledećim projektom prošao kroz produkcijski pakao i bio prinuđen na (na)silna redigovanja, nakon čega je usledio i skandal na premijeri u Kanu, izazvan nedoličnim ponašanjem zvezde filma i jedne od ikona francuske kinematografije Jeanne Moreau. "Merde, merde, merde!" - uzvikivala je, zahtevajući da projekcija bude zaustavljena, razjarena zbog toga što je rediteljev rez u centralnom delu sadržao sačuvanih pola sata Neočekivanih radosti. Oni koji su sačekali "конец" na platnu pozdravili su Hamdamova iskrenim aplauzom, ali je javno mišljenje već bilo formirano, tako da Анна Карамазофф nije dospela u bioskope, niti je ikada zvanično izdata, pa se smatra izgubljenom... ne računajući (relativno loš) VHS-snimak dostupan na internetu.
 
 
U inat tragičnoj sudbini, ovo idiosinkratično ostvarenje, alegorični, gotovo nadrealni tour de force, pleni mračnom lepotom i provocira beskompromisnom nekonvencionalnošću pri svakom koraku glavne junakinje. Krajem četrdesetih, neimenovana sredovečna žena izlazi iz logora za prinudni rad i vraća se u rodni Lenjingrad. Shvatajući da u trulom društvu za nju više nema mesta, poput večitog putnika sa koferom u ruci, obilazi oronula mesta iz prošlosti svoje majke i dolazi u susret sa bizarnim likovima - uzbekistanskim šamankama, dementnom staricom čija unuka je otrovala sopstvenog dedu, dečakom koji nosi kapu sa zečjim ušima (ništa bez zeke vodiča!) i mladog pijanistu koji je nekad okretao stranice partiture slavnom kolegi, dok je ovaj pratio pevačicu božanstvenog glasa. Sporni segment, koji je izazvao negodovanje Moreauove i koji na probu stavlja strpljenje već dovoljno zbunjenog gledaoca, usredsređuje se na sestre glumice Elenu (Елена Соловей) i Natašu (Наталья Лебле). Njih dve nabavljaju legendarni ćilim, čije se magične moći aktiviraju prolivanjem krvi nevinih na svakih sto godina... (Na sličan način, David Lynch je u Inland Empire umetnuo delove iz fantazmagoričnog "sitkoma" Rabbits.) 
 
 
Nekoherentan, ali začudo linearan narativ epizodične strukture i košmarne logike počiva na enigmatičnim, a povremeno besmislenim dijalozima, čineći ovu apsurdno-apstraktnu dramu vrlo složenom za disekciju. Ona deluje kao izvitopereni ruski klasik zaposednut umetnošću Kandinskog i Maljeviča, posmatran kroz prizmu Alaina Robbe-Grilleta i začinjen noir estetikom. Jasno uočljiv je i uticaj Alise u zemlji čuda, a iz bajke o Snežani i sedam patuljaka preuzet je motiv zatrovane jabuke, za scenu zločina. Duboke senke ili jarko osvetljenje, u pratnji disonantne ambijentalne muzike, proždiru mizanscen, bojeći lokacije mističnošću i preobražavajući protagoniste u fantome koji egzistiraju na granici između ovog i onog sveta, jave i sna. Od uvodnih kadrova, u kojima strelac prekriven blatom pokušava da pogodi ženu u vozu, preko sahrane pionira na kraju prve polovine filma, do naglog epiloga, koji se odvija u raskošnoj kućici za mačiće, Анна Карамазофф je hipnotišuća postmodernistička bajka sumorne atmosfere u kojoj će ljubitelji avangarde zasigurno uživati.

6 Jul 2012

Muzički predah - Indica

Indica je ženski gothic-pop-rock bend, u čijoj muzici su prisutni i uticaji drugih žanrova, između ostalog, folka i klasike. Pahinta tänään (Worst of Today) singl je sa pretposlednjeg studijskog albuma Valoissa (In the Lights, 2008), a pod nazivom Straight & Arrow nalazi se i na kompilaciji obrada na engleskom A Way Away (2010), koju je producirao lider Nightwish-a Tumoas Holopainen. Razlog zbog kojeg postavljam verziju pesme na finskom je taj što zvuči egzotičnije, dok me hipnotisani statisti sa karnevalskim maskama podsećaju na nezaboravnu scenu u palati iz Kubrickovog Eyes Wide Shut. Reditelj spota je Jesse Hietanen.

"Pahinta tänään on valkea valo,
Joka silmiini lyö, eikä varjoja varo..."
(Worst of today is this white light,
it hurts my eyes and and it doesn't spare the shadows...)

4 Jul 2012

After the Apocalypse (Yasuaki Nakajima, 2004)


Rediteljski prvenac Yasuakija Nakajime je, baš kao što i sam naslov nagoveštava, postapokaliptična drama, a usredsređuje se na borbu za opstanak šačice preživelih nakon III svetskog rata. Četvorica muškaraca i jedna žena izgubili su sposobnost govora i primorani su na neverbalnu komunikaciju, u čemu leži i najveća ironija ovog ostvarenja, budući da svi dolaze iz sveta u kome je nekad bilo moguće na najrazličitije, brze i efikasne načine stupiti u kontakt sa bilo kim, bilo kad i bilo gde. Vođeni primarnim instinktima i putenim nagonima, čini se da nijedno od petoro postmodernih kromanjonaca nije u stanju da se ostvari i kao individua i kao deo zajednice. To malobrojno krdo osuđeno je na propast, jer sa sobom nosi sva prokletstva ljudskog roda (na čelu sa onim o konstantno turbulentnoj koegzistenciji), mada im u osipanju, pored nerazumevanja, pomažu i ubojiti gasovi.

Kao glavni motiv u ovom futurističkom osvrtu na smrt i preporod čovečanstva izdvaja se voda. Na početku, ona mami glavnog junaka (koga tumači reditelj) iz skrovišta, u njoj (reci) zamalo se davi (da bi ga spasio budući suparnik), služi kao jedini izvor hrane (verovatno zaražene, ali ko može da bira u onako nezavidnoj situaciji), sredstvo je duhovnog pročišćenja (u kadi ukopanoj blizu hidranta) i instrument osvete iz ljubomore (spiranje crteža tročlane porodice sa zida podvožnjaka). U epilogu, umirujući zvuci talasa prigušuju plač novorođenčeta, simbolišući nadu i neizvesnost njegove sudbine.

Odsustvo dijaloga u potpunosti je nadomešćeno pokretima tela, facijalnim ekspresijama, postupcima, dahtanjem, siktanjem, cijukanjem i režanjem, čime su jasno definisani karakteri protagonista, njihove emocije i međusobni odnosi, a dopunjeno Nakajiminim hirovitim zvučnim dizajnom i ambijentalnim skorom Hiroa Ohte. Minimalističke kompozicije besprekorno su integrisane u sumorne crno-bele kadrove, pa tako, na primer, scenu pribegavanja kanibalizmu, kao jedinom spasu za trudnicu, prati disonantni, shizofreni solo na saksofonu. Opustošeni urbani krajolici, po kojima su rasuti ostaci napredne civilizacije (lutka, kante, erotski magazin, automobilske gume, komadi nameštaja itd) prelepo su uslikani kamerom Carolyn Macartney. Sveprisutno sivilo ublaženo je uvođenjem svojevrsnih "comic relief" likova, kakav je zabavljač u kariranom sakou i prugastim pantalonama (Moises Morales), ili mladi crnac sa pomerenim smislom za modu, koga poslednjeg upoznajemo (Oscar Lowe). Simpatična Jacqueline Bowman briljantna je u kombinovanju stidljivosti i senzualnosti, detinje nevinosti i slepe odanosti nabusitom i povređenom mužu (Zorikh Lequidre), a prirodnost Yasuakija Nakajime ukazuje na to da se podjednako dobro snalazi i kao glumac.

Iako počiva na premisi koja je u prošlosti bila obrađivana ko zna koliko puta, sedamdesetominutni After the Apocalypse se od sličnih filmova izdvaja zahvaljujući specifičnom senzibilitetu i efektnoj "oskudnosti", u kojoj se ogleda razoreno okruženje...

Dnevna soba 02

Stroga geometrija sobe (dimenzija u osnovi 4.8m x 4.8m), stolarije, ugaone garniture i niskog stola za kafu, koji zauzima središnji deo prostorije, razbijena je uvođenjem kružnog stočića od stakla i metala, visoke podne lampe, eliptičnog ogledala i jednostavne simetrične dekoracije od drveta koja "oživljava" dva susedna prazna zida. Kombinacija tamnožute i ljubičaste, kao dominantnih u paleti boja, paralelna je kontrastu formi.




II varijanta: "Eccentric Brown, Sweet as Chocolate"



3 Jul 2012

I, Pet Goat II (Louis Lefebvre, 2012)

 
Prema zvaničnom opisu, prvenac kanadskog animatorskog studija Heliofant predstavlja "kritički osvrt na događaje iz protekle decenije koji su oblikovali naš svet". Visoko estetizovana kompjuterska animacija ispraćena je pulsirajućim, melanholičnim i opominjućim skorom Tanuki Project-a, a iskorišćena je zarad izvođenja nadrealnog kinetičkog performansa - moćnog, smelog, turobnog, hipnotišućeg, sarkastičnog i satiričnog, a iznad svega iskrenog. Uprkos odsustvu jasno sročenog narativa, Lefebvre maestralno oslikava ogorčenost pojedinim pripadnicima ljudskog roda, koji poput sumanutih dvorskih budala sa povezom preko očiju igraju na ivici ambisa, povlačeći ostale za sobom. Njegova farsična, ikonoklastična i fantazmagorična instalacija pripada nekoj novoj mitologiji, nastaloj remodelovanjem pop kulture, a ukazuje na razne oblike kancera savremenog društva, od militarizma, preko globalizma, do religijskog ekstremizma. Čak i onda kada niste sasvim sigurni kakvo je pravo značenje simbola kojima je ova minijatura krcatija od nekih dugometražnih ostvarenja, ono što možete da razumete jeste umetnikovo (i vaše) razočaranje putem kojim se, hteli to ili ne, krećemo...

1 Jul 2012

Argento Soma (Kazuyoshi Katayama, 2000-2001)

(Još jedna neznatno dorađena recenzija pisana za BG-Anime.)


Neon Genesis Evangelion je, složiće se većina ljubitelja animea, već stekao kultni status, a inspirisao je najmanje dva serijala. Jedan je briljantni RahXephon iz 2002-e, koji svojom nadrealnošću uspeva da se uzdigne iznad "starijeg brata", a drugi je solidni Argento Soma (aka AΠHENTO ΣOMA, "Srebrno telo") iz 2000-e, o kome će ovde biti reči i koji, uprkos činjenici da ostaje u senci Evangeliona,  pokazuje relativno visok stepen originalnosti, naročito kada na scenu stupe "otkrovenja".


Godina je 2059-a. Dr. Noguchi sa univerziteta "Universal", potpomognut grupom odmetnutnih naučnika, među kojima je i dvoje studenata, stidljiva Maki Agata i njen momak Takuto Kaneshiro, pokušava da oživi telo vanzemaljca, pogodno imenovanog Frank (skraćeno od naslova čuvenog romana književnice Mary Shelley), a sve u cilju spoznaje posetilaca naše planete. Eksperiment se odvija u skrivenoj laboratoriji "Morgue", koja se, nakon revitalizacije bio-mehaničke telesine, urušava, a Takuto jedini preživljava. Dok Frank luta divljim predelima multinacionalne Amerike, nailazi na trinaestogodišnju devojčicu Hattie (pravo ime Harriet), čiji su roditelji stradali pre pet godina u prvom "bliskom susretu". Nekim čudom, ona uspeva da komunicira sa stvorenjem i njih dvoje se ubrzo sprijateljuju, a zatim postaju štićenici tajne organizacije "Funeral". U međuvremenu, Takuto je, uništenog lica i pomućenih misli, vezan za bolnički krevet. Podstaknut željom za osvetom zbog izgubljene ljubavi, prihvata ponudu misterioznog Mr. X-a i dobija identitet poručnika Ryua Some i svoje mesto u "Funeral"-u.


Tamo gde Argento Soma prestaje da liči na Frankenštajna, javljaju se sličnosti sa Evangelionom. Međutim, ispod déjà vu površine krije se sasvim drugačija zverka. Možda narativ klizi sporije nego što se dalo očekivati posle dinamičnog prologa i tek u sićušnim detaljima nagoveštava ideju koja iza njega stoji, ali kada dođe do iznenađujućeg preokreta, koji ne izneverava vaša očekivanja, pitate se: "Da li je moguće da je onako počelo?" Posredi je ozbiljna psihološka igra, isprepletena sa egzistencijalističkim pitanjima, političkim i vojnim mahinacijama, kao i istraživanjem makro- i mikrokosmosa, na ivici sa alhemijom. Sa jedne strane je akciona naučna fantastika, a sa druge dirljiva drama, obavijena velom misterije. Iako ovakav opis možda deluje opterećujuće i prezasićeno, prikazana sadržina to sigurno nije. Istina je da svojim ambicioznim projektom Kazuyoshi Katayama ne dostiže neslućene visine, niti pokreće revoluciju zalazeći u sve one silne oblasti, ali svejedno uspeva da stvori više od zanemarljivog plagijata.


Svoju snagu ovo ostvarenje prevashodno crpe iz glavnih likova, Harriet (Hattie) Bartholomew i Takuta Kaneshira (aka Ryua Somu), koji, svako na svoj način, pokušavaju da se izbore sa traumom i da, nagrđeni emocionalnim ožiljcima, sačuvaju zdrav razum. Zahvaljujući sporednim protagonistima (kao što je petoro oficira "Sahrane" – Dan, Guenevere, Sue, Michael i Lana), kojima je posvećeno onoliko pažnje koliko je bilo potrebno da izađu iz okvira arhetipova i približe se gledaocu, ovo dvoje prolaze kroz preobražaj. Osim toga, valjalo bi spomenuti i simpatičan odnos između Hattie i Franka, koga ona vidi kao vilenjaka i čija uloga je značajnija nego što se na prvi pogled čini, i flešbekove iz Takutove prošlosti, iz kojih bolje upoznajemo tragično nastradalu Maki, ali i dvoličnog antiheroja, Ryua. Ne sme se zaobići ni uloga Mr. X-a, koji retkim, ali uvek teatralnim pojavljivanjem i citiranjem Šekspira, zauzima uočljivo mesto u galeriji najupečatljivijih aktera japanimacija.


Za specifičan, neobičan dizajn protagonista, kome treba uputiti sitnu zamerku na nedovršenosti nosa u određenim uglovima, bio je zadužen Shukou Murase (reditelj Witch Hunter Robin i Ergo Proxy), a za dizajn "Sarg"-ova (sarg (ger.) = kovčeg) i "Tod"-ova (tod (ger.) = smrt) zaslužan je Kimitoshi Yamane (mecha dizajn za Escaflowne, Cowboy Bebop, Gundam). Skoro neprimetne razlike u fizičkom izgledu vanzemaljaca (takođe sa Yamaneovim potpisom) verovatno će razočarati/odbiti one koji očekuju raznovrsnost kakva je prisutna među "anđelima" iz Evangliona, ali njihova generičnost dobija smisao, čim se sve kockice u priči sklope. Animacija je standardno dobra i konzistentna, a muzička podloga je raznolika i nemoguće ju je ne primetiti, jer svaku scenu upotpunjuje onako kako joj dolikuje. Obeležena je retro prizvukom, koji posebno dolazi do izražaja u veseloj kompoziciji "Horizon" sa odjavne špice, neodoljivo podsećajući na sedamdesete.

Čak i da niste ljubitelj mecha animea, postoji velika verovatnoća da ćete u ovom ipak pronaći nešto za sebe...

Michiko to Hatchin (Sayo Yamamoto, 2008-2009)

(Neznatno doterana verzija recenzije objavljene na sajtu BG-Anime pre par godina.)


U gradiću Laranja živi krotka i slatka Hana Morenos, devetogodišnja devojčica koja je, zahvaljujući svojoj strogoj katoličkoj hraniteljskoj porodici, u poziciji nalik Pepeljuginoj. Impulsivna i energična Michiko Malandro beži iz zatvora Diamandra (odakle je navodno nemoguće pobeći), jednog jutra na motociklu upada kroz prozor trpezarije doma Belenbauzinih, predstavlja se kao Hanina majka i odvodi je sa sobom. Od tog trenutka, Hana postaje Hatchin, i zajedno sa Michiko, kreće na put koji bi trebalo da se završi pronalaženjem Hiroshija Morenosa, Haninog oca i Michikoine ljubavi iz prošlosti.


Ono po čemu se Michiko to Hatchin izdvaja od svih ostalih animea jeste setting. Po prvi put u japanimaciji, radnja je smeštena u Južnu Ameriku, odnosno u zemlju koja predstavlja nekakvu altenativnu, fiktivnu verziju Brazila. Simpatičnu, krajnje pojednostavljenu, ali stalno u pravom smeru vođenu priču režira Sayo Yamamoto, kojoj je ovo (za ne poverovati) rediteljski debi. Kombinujući old-school akciju, fino oblikovanu dramu, napeti krimić, neusiljenu komediju i avanturu sa odlikama roud muvija, ona uspeva da sve što je donekle već viđeno predstavi u osveženom ruhu i u potpunosti pridobije gledaočevu pažnju od prvih minuta prve do poslednjih minuta poslednje epizode. Organizovani kriminal, džeparoši, prodavci magle (i dece), cirkusanti, striptizete, nesposobni, korumpirani policajci, ali i nekoliko individua koje u trulom društvu pokušavaju da vode pošten i pristojan život, sačinjavaju prebogat svet MtH. Mnogi sporedni likovi su tu da, u kontaktu sa protagonistima, učestvuju u (pre)oblikovanju njihovih karaktera, kao neka vrsta prekretnica. Michiko i Hatchin su jasno definisane, i toliko uverljive i jedinstvene, da je nemoguće zamisliti ih drugačijim. Kako se serijal bliži kraju, one se menjaju, ali uprkos promenama, obe ostaju prepoznatljive.


Fantastičan crtež i animacija konstantnog kvaliteta glavni su aduti izvanredne prezentacije. Hiroshi Shimizu, po prvi put u ulozi dizajnera likova, demonstrira izuzetan talenat, što ne treba da čudi, s obzirom na minuli rad u ostvarenjima poput Princess Mononoke, Jin Roh: The Wolf Brigade, Millennium Actress i Fullmetal Alchemist, iz kojih najverovatnije i crpi inspiraciju. Anatomski sklop i crte lica jedan su od ključnih, a za pojedince i odlučni faktor u karakterizaciji, dok su facijalne ekspresije od neprocenjive vrednosti u dočaravanju emocija. Vizuelna autentičnost serijala dopunjena je odličnim izborom boja, sjajnim dizajnom garderobe (posebno one koju nosi fatalno privlačna Michiko), kao i detaljnim pozadinama, gde do izražaja dolaze teksture oštećenih zidova, ali i predivno oslikana džungla i pustinja. Ukratko, ovo je delo koje zrači stilom, možda i previše za njegovo dobro, pa čak ni intermeco, uvodna i odjavna špica nisu prepušteni slučaju, te i njih prate "geto vibracije". Muziku je komponovao brazilski muzičar Kassin, upotpunjavajući doživljaj Južne Amerike, tako da će ljubitelji latino-ritmova sigurno uživati u zvučnoj podlozi. Yoko Maki (The Grudge) i Suzuka Ohgo (Memoirs of a Geisha) svojim glasovima udahnjuju život naslovnim junakinjama, dok za njima nimalo ne zaostaju ni ostali seiyūi.

Michiko to Hatchin je lagana, pitka i relaksirajuća petparačka saga o slobodi, prekrivena prozirnim velom optimizma i lišena suvišnog moralisanja. Lepo.