25 Nov 2012

Vrata ka Nepovratu

 Usamljenost. Halucinacija? Nada. Smrt?

(klikni na sliku za uvećanje)

19 Nov 2012

Hua Pi Er (Wuershan, 2012)


Talentovana glumica i pevačica umirujućeg glasa Xun Zhou vraća se i briljira u ulozi prepredene demonke (drevnog duha lisice) Xiaowei, koja se nakon petstogodišnjeg zatočeništva pod ledom budi zahvaljujući "ptičici" Que'er (preslatka Mini Yang). Zajedno sa novostečenom prijateljicom kreće u potragu za ljudskim srcima, koja mora da proždire kako bi sačuvala formu zavodljive lepotice, priželjkujući da pronađe osobu koja će se dragocenog organa dobrovoljno odreći i tako joj omogućiti da postane smrtnica. Igrom slučaja nailazi na princezu Jing (odlična Zhao Wei), koju je u ranoj mladosti napao medved, unakazivši joj deo lica, i koja je uprkos klasnim razlikama, zaljubljena u generala Huo Xina (solidni Chen Kun). Međutim, mladi oficir uporno potiskuje emocije, okrivljujući sebe za nesreću, te Xiaowei iskorišćava priliku da na njega baci čini, nudeći faustovsku pogodbu nesrećnoj plemkinji...

Bajkovita, epska i melodramatična priča o neuzvraćenoj ljubavi, istinskoj lepoti i iskupljenju predstavljena je u formi parabole o onome što čoveka čini čovekom, posredstvom opsesija obeju glavnih junakinja. U gorenavedenom sinopsisu samo delimično je otkrivena, a sadrži i dva podzapleta. Prvi uključuje komično-simpatični odnos Que'er i trapavog lovca na demone Pang Langa (Feng Shaofeng), a drugi se usredsređuje na (imaginarno) kraljevstvo varvara Tian Lang, čija surova vladarka je, uz svesrdnu pomoć plemenskog vrača (teatralni Fei Xiang), naumila da rođenog brata oženi Jing. Budući da je Wuershanu ovo tek drugo dugometražno ostvarenje (a sa prvencem se, sudeći po kritikama, nije proslavio), sasvim solidno se snalazi sa sporadično neuravnoteženim scenarijom. Uglavnom je siguran u organizaciji narativa, uspevajući da uz neznatne oscilacije održi pažnju gledaoca sve do katarzične završnice, pa mu se može oprostiti što ponekad pribegava slow-motion-u tamo gde za istim nema potrebe.

Za razliku od kolega-zemljaka koji nas svojim istorijskim spektaklima (kao što je, recimo, Curse of the Golden Flower Yimoua Zhanga) vraćaju u alternativnu prošlost, on odlučuje da, za potrebe eskapističke fantazije, stvori fiktivan svet koji počiva na sopstvenim pravilima. Oslobođeni prostorno-vremenskih ograničenja, članovi kreativnog tima puštaju maštu sa lanca i, kombinujući uticaje kineske, japanske, hunske, turske, indijske i tibetanske kulture, donose inovativna dizajnerska rešenja. Raskošna vizuelizacija podržana je kompjuterskom animacijom, a inspirisana eteričnim ilustracijama čuvenog Yoshitake Amana. Melanholične poglede Amanovih likova glumci uverljivo "skidaju", mada se odlike njegovog idiosinkratičnog stila ogledaju i u ekstravagantnim kostimima zasićenih boja i podjednako upečatljivoj scenografiji kojom dominiraju prirodni tonovi. Gotovo svaki kadar slatkiš je za oko, a velika pažnja posvećena je čak i uvodnoj špici u kojoj kao da oživljava neki mastilom oslikani svitak. Wuershan fetišizuje podvodne snimke, a kao neočekivani začin koristi malo groteske i erotike, čineći scene zamene kože između Xiaowei i Jing nezaboravnim. Očaravajuće slike suptilno su prožete klasičnim orkestracijama sa elementima tradicionalne muzike Kine.

Uprkos izlizanosti obrađenih tema i zanemarljivim nedostacima, multižanrovski Hua Pi Er (Painted Skin II, aka Painted Skin: Resurrection) jedan je od retkih slučajeva superiornijih nastavaka. Ukoliko mu se u potpunosti prepustite i dozvolite da vas odvede daleko od ružne stvarnosti, užitak je zagarantovan.

14 Nov 2012

Momo e no Tegami (Hiroyuki Okiura, 2011)


Iako je tokom skoro tri decenije duge karijere samo dva puta seo u rediteljsku stolicu, Hiroyuki Okiura se kao animator i dizajner likova može pohvaliti impresivnim rezimeom koji, između ostalih, sadrži naslove kakvi su Akira, Record of Lodoss War, Hashire, Melos!, Magnetic Rose (iz omnibusa Memories), Ghost in the Shell, Blood: The Last Vampire i Paprika. U anime industriju ušao je bez akademskog obrazovanja, a cenjen je zato što ogromnu pažnju posvećuje detaljima. Njegov prvenac, izvanredni Jin-Roh: The Wolf Brigade, osvojio je nekoliko nagrada, ali ga slava nije usmerila ka hiperprodukciji. Svoje drugo dugometražno ostvarenje planirao je čitavih sedam godina, želeći da oko sebe okupi najtalentovanije kolege, a uloženo vreme i trud dali su sjajne rezultate.

U Pismu za Momo Okiura se udaljava od mračnog distopijskog okruženja i, stupajući na teren Hayaa Miyazakija, isporučuje vrhunsku dramediju sa izraženim elementima fantazije i avanture. Pronicljiva, slojevita i emotivna priča o odrastanju i sazrevanju usredsređuje se na introvertnu jedanaestogodišnjakinju Momo koja se, nakon očeve pogibije u brodolomu, seli iz Tokija u porodičnu kuću na udaljenom japanskom ostrvcetu Shio, gde je njena majka odrasla. Sve što joj je od oca ostalo jeste list papira na kome piše "Draga Momo". Razmišljajući o tome šta je hteo da joj poruči i preturajući po glavi gorko sećanje na njihovu poslednju raspravu, duge letnje dane provodi u usamljenosti, sve do susreta sa trojicom đavolaka koji oživljavaju sa ilustracija iz stare knjige, pronađene na tavanu...

Istražujući poljuljan odnos glavne junakinje prema majci, vršnjacima i samoj sebi, poteškoće u prilagođavanju novoj sredini i suočavanje sa gubitkom jednog od roditelja, autor pokazuje da čak i izlizane teme, obrađene temeljno i sa ljubavlju, umeju da deluju sveže. I kao pripovedač i kao reditelj, on je staložen, prefinjen, pedantan i precizan, te ispreda promišljen narativ i donosi uverljive i simpatične likove, vraćajući gledaoca u period detinjstva. Veštim umetanjem natprirodnih sila iz raskošne japanske mitologije u mirnu svakodnevnicu običnih ljudi, pridružuje se najistaknutijim tvorcima u oblasti magijskog realizma. Osim što nestašnim i prijateljski nastrojenim "demonima" dodeljuje uloge dežurnih šaljivdžija, Okiura ih, čini se, predstavlja i kao otelovljenje pritajenih aspekata Momoine ličnosti. Uz njihovu pomoć, devojčica se budi iz učmalosti, uviđajući neprocenjivu vrednost porodice i prijatelja. Značajan doprinos besprekornoj karakterizaciji i životnosti protagonista (uključujući i brojne sporedne) pruža realističnost njihovih pokreta i grimasa, kao i iskrena gluma angažovanih seiyūa, na čelu sa mlađanom Karen Miyamom koja tumači naizgled razmaženu, a zapravo ljupku Momo.

Kvalitet vizuelizacije na zavidnom je nivou, što se i dalo očekivati od čuvenog animatorskog studija Production I.G. U apsolutno svakoj sceni uočljive su velelepnost, fluidnost i superiornost tradicionalne, ručno rađene animacije, neokrnjene minimalnim prisustvom kompjuterski generisanih slika. Nadgledanje iste povereno je Masashiju Andu, koji je u prošlosti sarađivao sa Konom (Tokyo Godfathers, Paprika), i Miazakijem (Princess Mononoke, Spirited Away), dok umetnička režiju potpisuje Hiroshi Ohno (Hashire, Melos!, Spring and Chaos, Le chevalier D'Eon, Hells Angels). Bilo da je reč o talasanju nečije kose, dijalogu tokom večere, kupovine ili okopavanja bašte, jurnjavi izazvanoj otmicom divljih prasića ili kupanju lokalnih klinaca ispod mosta, Momo e no Tegami je prava milina gledati. Okiurin minuciozan dizajn i meke pastelne boje, u pratnji nežnih i nenametljivih instrumentala Mine Kubote, stvaraju toplu, opuštajuću i umirujuću atmosferu.

Uprkos činjenici da počiva na oprobanoj formuli i da je namenjen široj publici, ovo je jedan od najboljih animiranih filmova u poslednjih nekoliko godina, što zbog ravnoteže ostvarene na relaciji stil-sadržina, a što zbog jednostavne, ali efektne magije kojom zrači.

12 Nov 2012

Dyret (Malene Choi Jensen, 2011)

Yin Yin je mladi crni mačor, čija majka gubi život u nesreći tokom bekstva iz uništenog velegrada. Prepušten samom sebi, on kreće na neizvesno putešestvije, tokom kojeg nailazi na napušteno selo. Iako na prvi pogled deluje kao mirno mesto za odmor, pod mesečevom svetlošću ono pokazuje svoje pravo lice, sa osmehom smrti...

Prema opisu sa zvaničnog sajta producentske kuće Zentropa, Dyret (Životinja) govori "o potrazi za izgubljenom (majčinskom) ljubavlju, koja Yin Yina odvodi sve dublje u tamu, dok u njoj ne pronađe božansku svetlost". Eliminisanjem ljudskog faktora, Jensenova dobija na originalnosti priče - njen igrani prvenac pionirski je primer (poetične i emotivne) postapokaliptične fantazije u kojoj je glavna uloga poverena pripadniku mačijeg soja. Prateći svog usamljenog junaka u lutanju po ruševinama napredne civilizacije i pažljivo birajući najuverljivije među snimljenim sekvencama, ona uspeva da ga profiliše kao punokrvnog lika i verno dočara stanje u kome se nalazi, pri čemu izaziva gledaočevu empatiju. Turobnost pustoši prouzrokovane kataklizmom "uhvaćena" je prelepom monohromatskom fotografijom, koju dopunjuje odličan zvučni dizajn, stvarajući uznemirujuću, pomalo jezivu atmosferu. Iako traje svega desetak minuta, ovo ostvarenje je još jedan u nizu dokaza vitalnosti danske kinematografije.

7 Nov 2012

Z kao Zbunjena Zver

   Nedelja, lenja i bezbožna kao i sve prethodne. Probudio sam se u podne i propustio zakržljalo jutro. Pridigavši se iz kreveta, petnaestak minuta zurio sam u žućkastog insekta koji je pokušavao da se iskobelja iz paukove mreže. Uzalud utrošen trud…
   Sa politirane površine radnog stola kapala je krv divljeg zeca, isečenog na šnite. Pošto sam još uvek osećao gorušicu od preobilne večere, sa gađenjem sam odmerio one komade mesa i otišao do kupatila. Očešljao sam se od glave do pete i za svaki slučaj naoštrio očnjake i oba para rogova, jer su sveznajuće svrake stalno izveštavale o pojavi bandita u Smaragdnoj Šumi Smeđih Listova. (Da, to je sasvim nelogičan naziv, ali bolji valjda nisu umeli da smisle.) Otkačivši dugi ogrtač od modroplave čoje sa čiviluka, uputio sam se ka Belinom domu.
    Njen dobroćudni, ali brzopleti otac, koji je od imućnog trgovca spao na ubogog stočara, primoranog da plaća sijaset poreza, prenoćio je na mom imanju pre nekoliko sedmica, obećavši (nevoljno) da će mi najmlađu kćer dati za ženu. Želeo sam da ga kaznim, jer je ubrao svetlucavu grimiznu ružu iz mog nagrađivanog vrta. Da me je prethodno uljudno pitao, iako sam ja zver, a ne čovek, možda bih mu pružio i kalemarske makaze, a ovako će morati da se odrekne najdražeg bića na svetu. Matori je, inače, važio za veštog pripovedača, tako da je detaljan opis njegove mezimice na mene ostavio snažan utisak.
    Blaga nervoza stvarala mi je i leptiriće i zunzare u stomaku i izazivala lažnu vrtoglavicu, te sam sa grane koja me je opaučila po čelu otkinuo nezrelu vilu i odgrizao joj batak. Jadnica je glasno vrisnula i odmah sam pomislio da će biti mnogo kisela, ali je imala prijatno prokiseli ukus. Smazao sam je celu, ostavivši krilca za kraj. Pored Bare Blatnjače, doterane krastače držale su čas pevanja utovljenim prasićima iz buržujskih porodica. U njihovom nesnosnom kreketanju i groktanju jedva sam prepoznao Himnu Iluziju.
    Po dolasku u selo Mrtvo Puvalo dočekala su me bezuba deca čiji su široki osmesi podsećali na prazninu koja me je, kao podmukla kučka, izjedala iznutra. U njihovim blistavim pogledima nije postojala ni mrvica straha. Đubrad mala! Koji li im je bezobraznik dozvolio da budu onoliko hrabra?! Mekim i nežnim šačicama uhvatila su me za kandže i odvela do kuće moje buduće neveste.
    Na kapiji su stajala njena tri brata, preobražena u kamene statue kada je na mene bačena kletva, a na uzanom tremu sedela je ona, između starijih sestara. Došle su samo da bi videle za kakvu će spodobu Bela poći i ukitile se dragim kamenjem koje su dobile od glupih muževa. Toliko su se zlobno kezile da mi je došlo da im iščupam one silikonske, neukusno našminkane usne, ali sam uspeo da se obuzdam. Zapravo, obuzdala me je skromna Belina lepota – riđi uvojci, krupne svetlozelene oči, prćasti nosić, rumene jagodice poprskane pegicama i dugi, tanušni prsti kojima će mi svirati na orguljama. Čim me je ugledala, briznula je u plač, kao što bi i svaka nevina devojka čija sudbina je zapečaćena. Uzeo sam je u naručje i upitao je hoće li da se poslednji put pozdravi sa ocem. Odgovorila mi je da su ga živog i zdravog sahranili, jer je smatrao da ne zaslužuje ni pošteno da umre. Umalo suzu nisam pustio, ali nisam smeo da dozvolim slabosti da me savlada.
    Nosio sam je do predvorja, a ona je sve vreme ćutala kao zalivena. Obletale su nas crne golubice, a jedna od njih iskoristila je priliku da mi se posere na glavu. Belu sam smestio u prostranu odaju koja je pripadala mojoj pokojnoj dadilji, pošto su sve ostale bile u haotičnom stanju. Rekao sam joj da ću je posećivati svake noći i da će me češkati iza ušiju dok ne postane punoletna (za otprilike dvanaest meseci). Tek onda ćemo moći da produbimo odnos. Prvih dana plakala je bez prestanka, a onda je iznenada zaboravila na prošlost. (Posumnjao sam na Obliviscamin, ali tim tabletama je odavno istekao rok trajanja i nijedna nije nedostajala iz kutije.) Trudio sam se da u njenom prisustvu budem neupadljiv i makar simpatičan, što je za dlakavu gromadu od dva i kusur metra predstavljalo veliki izazov. Kupovao sam joj haljine od najfinijih tkanina, ali se nije dala razmaziti. Najčešće je oblačila onu u kojoj je došla, jednostavnog kroja, od nehabajućeg pliša boje fikusa. Svakog dana donosio sam joj bademe koje bi grickala uz šolju mleka i pazio da je ne ogrebem prilikom kupanja. Obećavala je da će mi izroditi tuce krznenih loptica, a ja bih je pomilovao po kosi i liznuo po čelu.
    Do zle čarobnice, koja me je proklela zbog neuzvraćene ljubavi, stigla je vest da sam pronašao istinsku sreću, uprkos svojoj grotesknoj pojavi. Bacila se sa najvišeg tornja napuštenog zamka i pri padu slomila vrat, što je izazvalo trenutnu smrt. Sa prestankom čini ponovo sam bio onaj neugledni mršavko koga jedino rođena majka (i poneka ludača) može da voli. Preneražena mojim novim, odnosno pravim izgledom, a razočarana osetnim smanjenjem spolovila i odsustvom rogova koje bi držala tokom našeg snošaja, Bela se zaključala u podrumsku ostavu i tamo provela nekoliko sati. Nakon što je izašla odatle, banula je u spavaću sobu i, sa ciničnim osmehom na licu, procedila je kroz blistavobele zube:
    “Dabogda te ujela Azatotova mušica!”
    Koji sekund kasnije, nešto me je pecnulo po obrazu.
  Ostatak večnosti hranio sam se potmulim mrakom i crvljivim ništavilom…

5 Nov 2012

Nic (Dorota Kedzierzawska, 1998)


Mlada i lepuškasta Hela, u bravuroznom tumačenju debitantkinje Anite Kuskowske-Borkowske, oličenje je brižne majke, odane i nežne žene. Međutim, Helin nasilni, nezainteresovani i neotesani muž Antoni (solidni Janusz Panasewicz) ne ume da ceni njene "svetačke" kvalitete (često akcentovane odgovarajućim osvetljenjem), a da problem bude još veći, oni žive u siromaštvu sa troje nestašne dece.

Saznavši da je po četvrti put zatrudnela, ona čini sve da to sakrije od Antonija, bojeći se da će je napustiti, i pokušava da se otarasi još uvek nerođenog čeljadeta, uprkos zakonskoj zabrani. U potrazi za osobom koja će je makar saslušati, stalno nailazi na nerazumevanje, da bi na kraju pribegla najdrastičnijem mogućem rešenju...

Iako priču zasniva na nemilom istinitom događaju, Kedzierzawska ulaže ogroman napor da tešku tragediju preobrazi u prefinjenu poemu, a svoju junakinju u žrtvu, odnosno mučenicu, koja će pridobiti gledaočeve simpatije. Rezultat tog smelog i uspešnog alhemičarskog procesa jeste idiosinkratična metadrama, koja se usredsređuje na vrlo krhku, društveno izopštenu i emotivno razorenu individuu. Insistirajući na prividnoj isprekidanosti narativa, svedenosti dijaloga, krupnom planu i sporadično iskrivljenim uglovima kamere, autorka pruža uvid u Helino poremećeno stanje psihe, dok su u zamišljenim pogledima glavne glumice jasno čitljivi izgubljenost, usamljenost i odsutnost, neizlečiva tuga, beskrajni očaj i podmukla bol.

Nepristupačan svet zastarelih vrednosti (nepokolebljivog patrijarhata), u kome je Hela zatočena delimično zahvaljujući i sopstvenoj pasivnosti, vešto je predstavljen oronulim stambenom blokom iz XIX veka, čiji atrijum je sav u rupama ispunjenim kišnicom, i klaustrofobičnim enterijerima koje, pored starog nameštaja, krase polumrak i prašnjavi vazduh. Blagi šok nastupa kada na osnovu određenih referenci shvatite da se film odvija u ne tako dalekoj prošlosti.

Promišljena kompozicija kadrova i upotreba prljavih nijansi zlatnosmeđe za oslikavanje okrutnosti života, Nic (Ništa) svrstavaju među vizuelno najmoćnija ostvarenja sedme umetnosti. Arthur Reinhart, direktor fotografije, čak i najbanalnije prizore iz svakodnevnice pretvara u velelepne tabloe, koji neretko poseduju simboličku vrednost. Jedna za drugom nižu se očaravajuće turobne slike, uokvirene avetinjskom tišinom ili melanholičnim skorom Michala Lorenca. Postignuta atmosfera istovremeno je eterična, opuštajuća i opterećujuća, poput lucidnog sna koji vas izjeda iznutra, ali svejedno ne želite da prestane...

3 Nov 2012

Jedan dan z'animacije

U maloj sali Niškog kulturnog centra, u okviru ciklusa Dani z'animacije Francuskog filmskog karavana, 1. novembra prikazano je pet nagrađivanih kratkometražnih i jedna dugometražna animacija. Njihov vrhunski kvalitet je, uz nesputanu kreativnost i neosporan talenat autora, došao do izražaja uprkos minornim tehničkim problemima, koji su bili najavljeni pre početka programa.

Čast da otvori manifestaciju pripala je vickastoj Logorami grupe H5. Imaginarni Los Anđeles poprište je akcionog krimića koji se preobražava u film katastrofe, skrećući na taj način pažnju na alarmantno stanje konzumerističkog društva. Kao što naslov nagoveštava, svi likovi i objekti predstavljeni su logotipovima čuvenih svetskih kompanija, aludirajući na našu svakodnevnicu, preopterećenu reklamama. Uloga negativca, krijumčara oružja, pripala je Ronaldu McDonaldu, dok dva Mišelinka (Bibenduma) tumače protagoniste, policajce na opasnom zadatku. Plastični cel-shading, koji u poređenju sa ostalim ostvarenjima iz selekcije deluje rogobatno, komplementaran je parodičnoj viziji trojice animatora - Alauxa, Crécyja i Houplaina.


Osmominutni Malban, nastao u saradnji Élodie Bouédec sa Arnaudom Demuynckom (Signes de vie), usredsređuje se na devojku Claude, koja sa majkom Olgom i mlađim bratom Simonom provodi odmor u kući na obali mora. Tamo ih posećuje ljubazni ornitolog Victor, čija namera je da poseti ostrvo naseljeno pticama o kome je u svojoj poslednjoj knjizi pisao Claudein počivši otac. Dolazak mladića budi nostalgiju i sećanja na detinjstvo prodiru u sadašnjicu... Ova poetična i meditativna drama elegično snoviđajne atmosfere govori o odsutnosti i suočavanju sa duhovima prošlosti, a odvija se usporenim ritmom, hipnotišući gledaoca gracioznošću i velelepnošću. Izvedena je primenom rotoskopije, a inspirisana nadrealnom umetnošću Paula Delvauxa, Balthusovom teatralnošću, romantičnim realizmom Aleksandra Petrova i statičnim teksturama anime serijala Gankutsuō. Ukoliko vam se ukaže prilika da eleganciju Malban-a doživite na velikom platnu, nemojte je propustiti, jer Bouédecova isporučuje čistu magiju.


Impresionistički etnografski dokumentarac Madagascar, carnet de voyage otvara putopisni dnevnik ispunjen skicama ilustratora Bastiena Duboisa, koji se tokom obilaska Madagaskara upoznaje sa bizarnim običajem lokalnog stanovništa. U pitanju je Famadihana, ceremonija "okretanja kostiju" koja podrazumeva iskopavanje ostataka leševa predaka i umotavanje istih u posebnu tkaninu (lambu), da bi se potom sa njima plesalo oko grobova. Rediteljeva radoznalost i fasciniranost bujnim pejzažima tuđine i gostoljubivim domorocima prenose se i na gledaoca, koji stiče utisak da je i sam turist na putešestviju po bivšoj francuskoj koloniji. Kombinujući različite tehnike (mastilo, kolaž, akvarelne i pastelne boje, između ostalih), Dubois maestralno oslikava život običnih ljudi, kao nešto mistično i uzbudljivo. Namernom nedovršenošću prefinjenih beleški podseća nas da čak i najlepše uspomene vremenom blede ili iščezavaju u potpunosti.


Crnohumorni Dix bavi se opsesivno-kompulzivnim ponašanjem, a delo je trija Bif, koji čine "digitalne poete" Jules Janaud, Fabrice Le Nezet i François Roisin. Glavni junak ove minijature je Mark (Ian Faure), koji je prestravljen od hodanja po linijama, pa se trudi da ih pri hodu izbegava, brojeći svaki korak. Pošto psihoterapija ne donosi željene rezultate, publika svedoči krvavom raščlanjivanju Markove ličnosti na pločniku koji nemilosrdno kažnjava njegove pokušaje da se suoči sa zabrinjavajućim poremećajem. Vešta kompjuterska obrada igrane forme i odličan zvučni dizajn intenziviraju snagu šoka, a briljantnom fotografijom Reynalda Capurra dominiraju sepija tonovi (u ordinaciji), odnosno modroplava i siva (u Markovom umu).


Satirični L'homme à la Gordini, koji potpisuje slobodoumni Jean-Christophe Lie, luckasti je omaž veselim sedamdesetim, a odvodi nas u predgrađe neimenovanog grada nekog alternativnog sveta, gde je uobičajeno da se ne nosi donji veš, niti pantalone, već samo gornji delovi odeće, čarape i cipele. Uz svesrdnu pomoć maskiranog pobunjenika koji vozi plavi R8 Gordini, Gospodin i Gospođa R pokrenuće radikalnu odevnu revoluciju, suprotstavljajući se monotonosti narandžastog totalitarizma. Odsustvom dijaloga i komičnim crtežom, ova provokativna, pomalo apsurdna i drska antikonformistička bajka podseća na stil Sylviana Chometa, sa kojim je Lie sarađivao na čuvenom Les Triplettes de Belleville.


Vrhunac večeri svakako je bila francusko-belgijsko-irska koprodukcija Brendan et le secret de Kells, inspirisana legendama o nastanku Knjige Kelsa (Leabhar Cheanannais), nacionalnog blaga Irske. Nestvarne dekoracije iluminarnog rukopisa iz VIII veka oživljavaju u bezvremenoj hiperstilizovanoj fantaziji minimalističkog crteža, izvitoperene perspektive, zanosnih boja, relaksirajućeg skora i opčinjavajućih tekstura, ostavljajući vas bez daha. I bilo da je reč o bezbrižnoj igri redovnika Brendana i vile Aisling oko velikog hrasta, nekog od dečakovih snova, nezaustavljivom napadu demonizovanih Vikinga ili nekoj trećoj sceni (a zaista je teško odabrati najreprezenativniju), ova maštovita slikovnica prava je poslastica za sve ljubitelje keltske mitologije i klasične animacije.


(Oni koji su do NKC svratili i 02. novembra imali su priliku da vide Le chat du rabbin i L'île de Black Mór.)

1 Nov 2012

bODY_rEMIX/les_vARIATIONS_gOLDBERG (Marie Chouinard, 2007)

Teško je, odnosno gotovo nemoguće, sa stoprocentnom sigurnošću utvrditi pravo značenje sumanuto ingenioznog avangardnog spektakla bODY_rEMIX/les_vARIATIONS_gOLDBERG, čak i onda kada ste upoznati sa stremljenjima autorke, kanadske koreografkinje i u ovom slučaju rediteljke Marie Chouinard. U osvajanju i preoblikovanju "iskonske talasne dužine" koja je, kako sama kaže, temelj svakog od njenih dela i u pažljivom kanalisanju i kristalisanju "životnog pulsiranja" svojih saradnika, ona stvara ekstravagantnu i idiosinkratičnu baletsku slagalicu, nastojeći da prodre u nerazrešivu misteriju ljudskog tela.


Uz upotrebu pretežno medicinskih pomagala (štaka, hodalica, proteza, užadi i prečki) u službi produžetaka ili potpuno novih ekstremiteta, dvanaestoro polunagih plesača, istovremeno sputanih, kontrolisanih i oslobođenih, izvodi iščašeno-erotični performans tokom kojeg im se tela (i ono nevidljivo što ih obavija i ispunjava) transformišu do neprepoznatljivosti i uzdižu do sfere fantazmagoričnog i nedokučivog. Njihova metamorfoza je, rečju, fascinantna, jer ume da bude i atraktivna i groteskna, simetrična i asimetrična, i haotična u svojoj urednosti, a deluje poput neobičnog rituala u čast bogova hedonizma ili pak sladostrasne igre avatara viših bića koja žele da otkriju tajne smrtnika. Elegantnim, grčevitim, razuzdanim, slomljenim, (ne)skladnim i gipkim pokretima oni odaju utisak zaposednutih marioneta i formiraju jasno uočljive, ali za dešifrovanje složene znakove nekog novog jezika, prenoseći gledaoca u svet koji počiva na sopstvenoj logici i u kome reč, bilo pisana ili izgovorena, gubi moć. Hladna i ogoljena scena, delikatno osvetljenje i svedeni kostimi vašu pažnju usmeravaju ka zatezanju i rastezanju mišića samih izvođača koji su besprekorno uigrani, bilo da nastupaju solo ili u grupi. Pored spomenutih pomoćnih sredstava, čiji uticaj na dinamiku gestova je presudan, podršku čine Goldbergove varijacije Johanna Sebastiana Bacha (otud i drugi deo naslova) i to na način kako ih je tumačio ekscentrični australijski pijanista Glenn Gould. Njegov distorzirani glas sa snimaka takođe je svojevrsni oslonac.


Enigmatični bODY rEMIX je i (sadistički) gruba i suptilna, divlja, magična, smela, revolucionarna, nadražujuća, neretko komična i u izvesnoj meri zastrašujuća predstava, koja u verziji za televiziju traje (i pri tom neprestano impresionira) svega pedesetak minuta. Iako nekima izgleda kao bezobzirna Provokacija, ona je destilovana esencija vrhunske Umetnosti.