26 Dec 2013

Muzički predah 2.0.1.3.

Opojni muzički koktel koji sam, obično crtajući, degustirao tokom proteklih meseci sadrži melodični, alternativni, onirični, neoklasični, teatralni i progresivni rok, kao i izvesnu količinu metala – orijentalnog, avangardnog, melanholičnog, “crnodžeziranog” i gotično-simfoničnog. Zajedničko svim bendovima na listi trinaest (+1) najslušanijih jesu upečatljivi vokali, bilo da je reč o ćudljivom baritonu Gabriela Lucasa Riccija (The Gabriel Construct), anđeoskom sopranu Liv Kristine (Leaves’ Eyes), šizofrenom kontratenoru Claudija Sancheza (Coheed and Cambria), zaraznom falsetu Kylea Gruningera (Incura), osornom režanju Jørgena Munkebyja (Shining) ili sada već prepoznaljivom treperavo-zajedljivom pevanju/rečitativu Davida Lyncha, koji po drugi put uspeva da u note pretoči košmarno-nadrealnu atmosferu svojih filmova. (Osim Izolacije ShamRain-a iz 2011-e, i Voznesenja (The Afterman: Ascension) sastava Coheed and Cambria iz 2012-e, sva ostala izdanja objavljena su ove godine.)


The Gabriel Construct / Interior City (SAD)
(avant-garde / neo-classical / jazz / space rock / post metal / 80’s pop)

Leprous / Coal (Norveška)
(progressive metal)

Leaves’ Eyes / Symphonies of the Night (Norveška / Nemačka)
(gothic / symphonic metal)


Incura / Incura (Kanada)
(theatrical hard rock)

Vigilant / Born to Kill (SAD)
(alternative rock)

Shining / One One One (Norveška)
(blackjazz metal)


Orphaned Land / All Is One (Izrael)
(oriental metal)

Tarja / Colours in the Dark (Finska)
(symphonic rock / metal)

David Lynch / The Big Dream (SAD)
(experimental / electronic / blues / rock)

24 Dec 2013

Filmsko putešestvije kroz 2013-u

 Seppuku (Masaki Kobayashi, 1962)

Sedam dana pre isteka decembra pravi je trenutak da, sumirajući utiske, stavim tačku na filmsko putešestvije kroz tekuću godinu. S obzirom na to da sam tokom istog bio usredsređeniji na spomenike XX veka, za početak ću izdvojiti svoju prvu posetu Litvaniji, odnosno upoznavanje sa monolitima čemera tamošnjeg Béle Tarra. Zarazna melanholija introvertnog i ciničnog Šarūnasa Bartasa usmerila me je ka jednako ćutljivom Francu Piavoliju i njegovom atmosferičnom roud muviju za dušu Nostos: Il Ritorno, a nedavno i Mladim Afroditama, kontroverznoj obradi antičke legende. Da se još južnije, u pustinjama i savanama Afrike, takođe mogu pronaći blistavi biseri, pokazao mi je Souleymane Cissé meditativnom fantazijom Yeelen.

Shodno očekivanjima, obilazak Japana bio je najzanimljiviji, bilo da se radi o zamršenim lavirintima u kojima je lako (i lepo!) izgubiti se (trilogija Taišo Seijuna Suzukija) ili zagonetnim predstavnicima i sledbenicima novog talasa (Otoshiana, Tobenai chinmoku, Himiko i Yume no Ginga). A za Kobayashijevo vitalno remek-delo, u svakom pogledu impresivni Seppuku, verovatno bih rekao da sadrži najmučniju scenu ritualnog samoubistva, da u međuvremenu nisam pročitao kratku priču Yūkoku (Patriotizam) Yukija Mishime. Dragi suveniri iz Azije su mi i radioaktivne Suze Crnog Tigra "tajlandskog Jeneuta", kao i patinirana kutija ispunjena mesečevom svetlošću iz eksperimentalne drame A ay prominentnog turskog autora Rehe Erdema.

Iz Istočne Evrope najsnažnije su uspomene na dirljivi biopic Пиросмани i kapricioznu misteriju Panna zázračnica, koje se igrom slučaja obe bave umetnošću i umetnicima. Kada je u pitanju centralni deo starog kontinenta, napokon sam se uverio u vrednost (i poneku manu) antologijskog Metropolisa, tehnički besprekorne preteče cyberpunka. Zahvaljujući preporuci Dejana Ognjanovića, doktora za horor, u Italiji sam naišao na filmski pandan Poovom pisaniju, jezivi L'arcano incantatore Pupija Avatija, da bih zbog teksta Đorđa Kalijadisa, kolege po blogovanju, otišao do daleke Australije, da uživam u Pikniku na Henging Roku. Tragajući za zaumnim pokretnim slikama, stigao sam do Argentine (Las Aventuras de Dios), a stotinama kilometara severnije (u Kanadi) susreo sam se sa Cronenbergovim blizancima (Dead Ringers), koje sam iz nepoznatih razloga neopravdano zaobilazio. Jedno opuštajuće avgustovsko veče proveo sam uz šarmantni holivudski klasik Charade, prikazan u okviru Večeri stripa i filma, u organizaciji striparnice Južni Darkwood i bioskopa Kupina. Bilo je teško odoleti čarima Audrey Hepburn...

Metropolis (Fritz Lang, 1927)

... ali i ljupke Macarene Garcíje, koja tumači glavnu ulogu u flamenko-verziji čuvene bajke braće Grimm. Među (simboličnih) trinaest igranih naslova novijeg datuma (za period 2001-2013) nema gotska melodrama Blancanieves zauzima vodeću poziciju, a redom je prate: O Barão, Мамай, Jestem, După dealuri, Byzantium, Al primo soffio di vento, Lore (hvala Vesni Topolovački za uput), Verfolgt, Helter Skelter, Dharma Guns (La succession Starkov), Sügisball i Vir. Kako ne bih ostao dužan (neupućenim) čitaocima, sledi vrlo sažet osvrt na četvrto, peto i poslednje ostvarenje sa navedene liste. Surovom egzistencijalističkom dramom Jestem (Ja sam) Dorota Kedzierzawska me je bukvalno uvukla u kožu mlađanog protagoniste, neimenovanog "polutana" prerano osuđenog na bespoštednu borbu, neprestano pojačavajući emotivni udar turobnim prljavosmeđim kadrovima. Fino iznijansiranim likovima, upečatljivim prikazom uzaludne potrage za ljubavlju, razumevanjem i mestom u društvu koje se raspada, kao i oštrom kritikom disfunkcionalnog sistema u zasad poslednjem filmu După dealuri (Iza brda), Cristian Mungiu uspeo je da znatno ublaži moju odbojnost prema rumunskoj kinematografiji. Uprkos izlizanim temama kojima se bavi i otvaranju bolnih rana iz burne prošlosti Srbije, multižanrovski, vizuelno slasni triptih Vir, celovečernji debi Bojana Vuka Kosovčića, priredio mi je prijatno iznenađenje.

U domenu dugometražnih animacija, koje sam premijerno odgledao u 2013-oj, pobedu odnosi magična basna Ernest et Célestine, a pridružuju joj se još tri fantazije iz Francuske: Les contes de la nuit, Ocelotovo pozorište senki, Le tableau, alegorična, antiratna i antirasistička avantura inspirisana fovističkim platnima, i Kérity, la maison des contes, beskrajno simpatična tapiserija satkana od bajki, kojom Dominique Monfery (Destino) ukazuje na moć knjiga i poručuje da "niko ne može da živi bez svojih snova". Morbidno-slatkasti Frankenweenie, koji je označio Burtonov povratak u formu, redak je primer rimejka superiornijeg od originala - duhovitiji i razigraniji, pružio mi je nepunih devedeset minuta čiste zabave u društvu prepoznatljivih krupnookih ekscentrika. Niskobudžetna ekstravaganca Heart String Marionette podsetila me je zašto kod nezavisnih animatora visoko cenim beskompromisnost, dok sam uz Arjuna, princa ratnika, slobodnu i delimičnu adaptaciju sanskritskog epa Mahabharata, stidljivo stupio na teritoriju Bolivuda. Šest povrataka u Zemlju izlazećeg sunca posebnim su učinili animei Tamala 2010, Asura, To Aru Hikūshi e no Tsuioku i trilogija Berserk: Ōgon Jidai-Hen.

Nadam se da sam ovim izborom od preko četrdeset (uz nekoliko izuzetaka, ne naročito svežih) dela sedme umetnosti bar nekom filmofilu pomogao u pripremanju praznične trpeze za oči...

Jestem (Dorota Kedzierzawska, 2005)

20 Dec 2013

PosterBoy

A short conversation between Angel Boo & Sugar Bee, during the N-th phase of their metamorphosis and after being saved from the %^&#*’s viscera by a mysterious Hunter. It is supposed to help them overcome the difficulties they face on daily basis...


19 Dec 2013

Ernest et Célestine (Stéphane Aubier, Vincent Patar & Benjamin Renner, 2012)


Tri godine nakon urnebesne apsurdno-nadrealne avanture Panique au village, Stéphane Aubier i Vincent Patar udružuju se sa Benjaminom Rennerom, rediteljem koji je tek na početku karijere, i isporučuju jedan od najatraktivnijih animiranih i jedan od najboljih "feel-good" filmova snimljenih u poslednjih nekoliko godina. Iako ga prevashodno namenjuju najmlađima, u njemu će sigurno uživati i mnogo stariji ljubitelji tradicionalnih crtaća, željni kratkog povratka u detinjstvo.

Vesela, nežna i dirljiva, basna Ernest et Célestine adaptacija je istoimene dečije knjige u kojoj belgijska ilustratorka Gabrielle Vincent (1928-2000) opisuje neverovatno prijateljstvo između mišice Célestine i medveda Ernesta. Ona odrasta u sirotištu, čiji štićenici stalno slušaju bajke o Velikom Zlom Medvedu, zaljubljena je u likovnu umetnost, ali je primorana da skuplja mlečne zube medvedića, kako bi jednog dana postala zubarka. On je propali i džangrizavi muzičar koji živi u siromaštvu, odvojen od ostalih zemljaka, čije mišljenje o glodarima nije baš visoko. Njihov slučajan susret i buntovna priroda pokreću niz neprilika, koje predstavljaju osnovu pitke priče o razumevanju, prihvatanju različitosti i štetnosti predrasuda, a njena snaga leži upravo u jednostavnosti obrađene teme.

Vodeći se dobro napisanim scenarijom Daniela Pennaca, autorski trio uspeva da stvori uverljiv i živopisan svet, koji nastanjuju samo dve životinjske vrste, i da već u prvim minutima zarobi gledaočevu pažnju. Ono što gotovo svaku scenu čini dragocenom jeste pažljivo odmeren ritam pripovedanja, izvrsna govorna karakterizacija, predivna vizualizacija, milozvučan saundtrek i prefinjen humor, daleko pitomiji od onog koji krasi gorespomenutu anarhičnu stop-motion fantaziju. Posebno upečatljiv je segment koji prikazuje jačanje uzajamnog poverenja glavnih junaka, odnosno prvu zajedničku zimu, a potom i proleće, tokom kojih oni otkrivaju da su sličniji nego što su mogli pretpostaviti. Debitantkinja Pauline Brunner i Lambert Wilson, koji iza sebe ima popriličan broj uloga, odaju utisak starih saradnika i dobrih poznanika, značajno doprinoseći neodoljivosti naslovnog para, što nikako ne znači da je ostatak glumačke ekipe za potcenjivanje, jer i nekoliko sporednih likova zaslužuje simpatije. A najveće zasluge pripadaju animatorima koji su se potrudili da frejmovi animacije izgledaju kao stranice iz originalne slikovnice - prozračni i osvežavajući akvareli toplih i mekih boja očaravaju svojom slatkastom lepotom...

12 Dec 2013

Comment Wang-Fo fut sauvé / La prisonnière (René Laloux, 1987 / 1988)

Alegorična fantazija Comment Wang-Fo fut sauvé (Kako je Vang-Fo spasen, 1987) i fantazmagorična misterija La prisonnière (Zatvorenica, 1988) nastale su na zalasku rediteljske karijere briljantnog Renéa Lalouxa (1929-2004). Uprkos dužini, tj. kratkoći trajanja, mogu se posmatrati kao ravnopravne sa dugometražnim ostvarenjima ovog francuskog maga, ne samo u pogledu stila, već i sadržajnosti.

Prva minijatura predstavlja adaptaciju istoimene pripovetke, inspirisane srednjovekovnom kineskom legendom, iz zbirke Nouvelles orientales (Orijentalne priče) belgijske književnice Marguerite Yourcenar. Govori o ambivalentnosti vrhunske umetnosti, odnosno o njenoj moći kao dvoseklom maču, usredsređujući se na ćutljivog i ostarelog slikara, čija dela kod svih posmatrača, čak i cara, izazivaju potrebu za nipodaštavanjem stvarnosti. Postavlja pitanje da li je stvaralac (Wang-Fo) spasitelj ili anđeo smrti, ali ne pruža jasan odgovor, već samo argumente u korist obeju opcija. Pod Lalouxovom dirigentskom palicom, orkestar korejskih animatora izvodi niz opčinjavajućih vizuelnih kompozicija, koje na petnaest minuta postaju eksapističko utočište. Umirujuća muzika u potpunoj je harmoniji sa elegantnim pokretima likova i pozadinama nalik najprefinjenijim gong-bi akvarelima.


Zajedno sa dvoje blizanaca (siročadi?), koji beže od Rata i Smrti, La prisonnière nas odvodi u utvrđeni grad čiji su stanovnici (sveštenici?) postali Čuvari Tišine, smatrajući Buku simbolom Haosa. Odmah po njihovom (i našem) dolasku susrećemo se sa kompleksnim slikovnim zagonetkama, a sa zaključkom da "Red ne može uvek da odnese pobedu" potraga za njihovim rešenjima se ne završava, već nastavlja u nedogled. I sve se odigrava kao u nekom snu - sneg iznenada počinje da pada, a docnije iz utrobe nasukanog kita izlazi grupa obnaženih lepotica. Kao osnova za ovu oniričnu i kontemplativnu slagalicu poslužio je strip Equinoxe (Ravnodnevnica) Philippea Caze, koga Laloux angažuje kao ko-reditelja. Uz bizaran crtež, koji podseća na rad Rolanda Topora za Divlju planetu (La Planète sauvage, 1973), i eterični skor Gabriela Yareda postignuta je hipnotišuća atmosfera.

9 Dec 2013

Flash Gordon: The Greatest Adventure of All (Filmation, 1982)


Animirani film Flash Gordon: The Greatest Adventure of All zasnovan je na stripu Flash Gordon, prvi put objavljenom 1934. godine, i smatra se najvernijom adaptacijom istog. Ovakav status duguje nedavno preminulom producentu Louu Scheimeru, koji na ideju o oživljavanju (njemu omiljenog) dela Alexa Raymonda dolazi podstaknut ogromnim uspehom Lucasove svemirske opere Star Wars Episode IV: New Hope. Iako završen još 1979-e, emitovan je tek 1982. pošto je u NBC-u odlučeno da bude pretvoren u serijal namenjen najmlađima. Izgubljen prilikom prenosa prava svojine, nikada nije objavljen na DVD-u, ali je zato na zvaničnom sajtu internet arhive dostupan snimak sa laserskog diska, koji je 1983. izbačen za japansko tržište.

Početak priče poklapa se sa početkom Drugog svetskog rata. Kao izaslanik američke vlade, Flash Gordon se nalazi na misiji u Varšavi pod nemačkom invazijom. Osobu koju je trebalo da kontaktira zatiče na samrti i dobija novi zadatak - da prenese poruku izvesnom doktoru Zarkovu. U spletu "apokaliptičnih" okolnosti, sreće novinarku Dale Arden, u čijem društvu slučajno pronalazi Zarkovljevu laboratoriju, gde se oboje ukrcavaju u raketu, spremnu da poleti ka planeti Mongo. Tokom intergalaktičkog krstarenja, Zarkov pruža preko potrebna objašnjenja svojim saputnicima, a kada konačno stignu na željenu destinaciju, očekuje ih niz neprijatnih iznenađenja.

Ukoliko pripadate generaciji 80-ih, ova nepravedno zaboravljena, zabavna i uzbudljiva hiper-avantura trebalo bi da probudi najlepša sećanja na vaše detinjstvo. Iako se sa estetske tačke gledišta može kategorisati kao kemp, ali ne u negativnoj konotaciji, i dan danas (u mom slučaju, nakon dugo priželjkivane reprize) deluje superiornije od igranog filma Mikea Hodgesa, ne računajući čuvenu temu benda Queen. Divlja i sočna fantazija, za koju scenario (po nekim izvorima i režiju) potpisuje Samuel A. Peeples, jedan od autora pilot-epizode Zvezdanih staza (Star Trek, 1973-1975), uključuje sve od dinosaurusa i (kvazi)neandertalaca, preko mutanata i robota, do letilica opremljenih laserskim naoružanjem. Krcata akcionim scenama, kojima povremeno ne bi škodilo bar malo krvi, i stereotipnim likovima, koji joj (odlično odglumljeni) ne oduzimaju od vrednosti, odvija se dinamičnim ritmom, ne dozvoljavajući gledaocu gotovo ni minut predaha. Animirana je tehnikom rotoskopije, karakterističnom za Filmation, pri čemu su pojedine sekvence ponovo iskorišćene zbog ograničenja u budžetu. Kvalitet animacije je konstantan, a dizajn atraktivan i maštovit, bilo da je reč o bizarnim stvorenjima Monga ili o Mingovoj raskošnoj palati u duhu neo-gotike, verovatno inspirisanoj Gaudijevom arhitekturom. A ispod kitnjaste površine, krije se jasna i jednostavna poruka...

6 Dec 2013

Arhetip A

Arhetip A je izlomljena i (samo)ironična kontra-bajka, i prividno i uistinu apsurdna, premazana varljivim bojama i odsvirana na sugestijama koje mogu da izazovu kratkotrajne i neprimetne napade na trepavicama...

(odlomci)

    Konj je već danima mrtav, baš kao na intermecu koji snimaju povodom jubileja hipodroma. Leš zaudara na šećernu vunu, pa se oko njega skupljaju mikro-kobile sa osinjim udovima...

    ... N. skida sve sa sebe i postavlja tablu sa natpisom “cenzurisano bez razloga” preko prepona. U pratnji svog vernog i inteligentnog ljubimca upućuje se ka Betonskoj Oklopnjači Bez Dna...

    ... Ljubazna je to i dobrodušna starica, ali niko ne želi da je sretne pred izvršenje važnog zadatka, iz čistih predrasuda. Na glavi obično nosi kutijicu sa isečenim noktima, bočicu napunjenu prahom od volovskih ili jarećih papaka i oko šesto grama rajskih limunova, upakovanih u mrežicu...

Preuzimanje kompletne priče: Arhetip A (pdf, 52kb)

4 Dec 2013

Yeelen (Souleymane Cissé, 1987)

"Toplota stvara vatru i dva sveta, zemlja i nebo,
postoje zahvaljujući svetlosti."
Metafizička bajka Yeelen (Sjaj), nastala u koprodukciji Malija, Burkine Faso, Francuske i tadašnje Zapadne Nemačke, smatra se vizuelno najatraktivnijim afričkim filmom, čak i u krugovima onih kritičara koji su skeptični po pitanju Cisséove pripovedačke sposobnosti. Na Kanskom festivalu 1987. bila je nominovana za Zlatnu palmu, a osvojila je nagradu žirija, da bi 2010. prema izboru popularnog britanskog magazina Empire bila uvršćena na listu 100 najboljih ostvarenja svetske kinematografije izvan engleskog govornog područja. Zasnovana na malijskim usmenim legendama, vraća nas u XIII vek i donosi mističnu priču o sazrevanju i duhovnom putešestviju mladog Nianankora, koji je primoran da se suprotstavi sopstvenom ocu, zlom šamanu Somi.

Proces inicijacije dečaka u muškarca, koji podrazumeva preuzimanje autoriteta od roditelja, autor opisuje paralelno sa upornim pokušajima sprečavanja istog, izjednačavajući konačni obračun sa iskonskim sukobom stvaralačkih i rušilačkih sila, a smrt sa početkom preporoda. Nepremostiv generacijski jaz, produbljen dugogodišnjom izloženošću koruptivnim magijskim moćima, predstavlja kao jedan od uzroka poremećaja ravnoteže bića i kosmosa. Prihvatajući cikličnu strukturu drevnih predanja i pri tom zamagljujući granicu između fiktivnog i realnog, on komponuje iskrenu i meditativnu odu u čast prirode i ljudi. Istoriju, običaje i kulturu plemena Bambara, Fuloni i Dogan ne tretira kao prolaznu atrakciju, već kao esencijalni deo njihovog života, zbog čega se njegova atmosferična fantazija, sa skromnim specijalnim efektima, često približava subjektivnom dokumentarcu. Neposrednost naturščika, kojima dodeljuje glavne uloge, značajno doprinosi kako autentičnosti likova, tako i redukovanju artificijelnosti filma.

Rediteljeva namera da prošlost svog naroda prikaže što verodostojnije ogleda se i u brižljivom oslikavanju rituala predaka i (za zapadni svet) egzotičnih pejzaža. Jean-Noël Ferragut i Jean-Michel Humeau, kao direktori fotografije, opravdavaju ukazano im poverenje, otkrivajući nam "primitivnu" lepotu Malijskog Carstva iz drugačijeg, svežeg ugla. Umotani u umirujuću ambijentalnu "buku", koju u jednoj sceni prekida poj "zlatnog glasa Afrike" Salifa Keite, hipnotišući kadrovi zrače toplinom, koja izvire ne samo iz karakteristika setinga i dominantnih boja, već i iz odnosa svih članova ekipe prema onome što rade.

2 Dec 2013

All Flowers in Time (Jonathan Caouette, 2010)


Eksperimentalna naučno-fantastična horor-misterija All Flowers in Time, čiju žanrovsku odrednicu treba uzeti sa rezervom (i koja nema nikakve veze sa Buckleyjevom pesmom All Flowers in Time Bend Towards the Sun), zlokobno je otelotvorenje iščašenih i uskomešanih vizija, začetih u jednoj od najzapuštenijih odaja ljudske podsvesti. Iako se može okarakterisati kao mračna parabola o negativnom uticaju televizijskih medija na decu i mlade, zbunjenom i zaprepašćenom gledaocu ostavlja zamršeno klupko pitanja bez (jasnog) odgovora.

Nelinearna i nekoherentna "priča" usredsređuje se na (kobne?) posledice infekcije, izazvane konzumiranjem krajnje bizarnog holandskog (!) rijaliti šoua, u kojem se govori o crvenim očima na fotografijama, a koji odjavljuje nasmejani Francuski Kauboj, neljudskim baritonom poručujući da "nije sa ovih prostora". I dok (imaginarni?) razgovor sa bezubim starcem situaciju čini još čudnijom i apsurdnijom, vrhunac ove trinaestominutne minijature predstavlja igra pravljenja zastrašujućih grimasa, u kojoj po završetku omiljene emisije učestvuju dečak Chandler i njegova starija sestra (ili dadilja?) Holly.

Nakon psihodelično-relaksirajuće uvodne špice, u kojoj kroz raznobojne oblačke dima vidimo nasmejano, a potom ozbiljno lice Chloë Sevigny, reditelj nas odvodi u središte lavirinta izgrađenog od napuklih fragmenata iskrivljene stvarnosti i najgorih košmara. Krećući se krivudavom stazom koju je utabao David Lynch, on vešto sklapa uznemirujuć nadrealistički omaž-mozaik, koji poput psihološkog sklopa, ali i fizičkog izgleda dvoje protagonista neprestano menja svoj oblik. Uz kreativnu montažu digitalnih i super-8 snimaka, ne uvek ubedljive, ali svrsishodne kompjuterske efekte i zvučni sudar turobnih dronova, klasične i alternativne muzike, Caouette postiže dezorijentišuću, napetu i prilično jezivu atmosferu, na tragu one iz Bulevara zvezda (Mulholland Drive, 2001) ili Unutrašnjeg carstva (Inland Empire, 2006).
 

29 Nov 2013

Μικρές Αφροδίτες (Νίκος Κούνδουρος, 1963)

Zasnovana na Teokritovim pesmama i Longusovom pastoralnom romanu Dafnis i Kloe (Δάφνις καὶ Χλόη / Dafnis kai Hloi), nagrađivana lirska drama Mlade Afrodite (Μικρές Αφροδίτες / Mikres Afrodites) vraća nas u treći vek pre nove ere i odvodi na neimenovano grčko ostrvo. U potrazi za pašnjacima, grupa iznurenih i žednih pastira stiže nadomak ribarskog sela i tamo zatiče nekoliko žena, koje izbegavaju kontakt sa strancima, verovatno strahujući od narušavanja idiličnog života. Samouverenija od ostalih jeste maloletna Kloe (Kleopatra Rota), koja privlači pažnju plavokosog Skimnosa (Vangelis Joanidis), započinjući ne baš sasvim bezazlenu igru zavođenja, tokom koje se rađa novo rivalstvo, kada na scenu stupi nemi adolescent (Vasilis Kajlas).

Seksualno sazrevanje neiskusnih protagonista predstavljeno je kao u (zamagljenom) ogledalu kroz odnos dvoje odraslih, atraktivne Arte (Eleni Prokopiou) i agresivnog Cakalosa (Takis Emanuel), pa se tako rasplamsavanje strasti sa jedne podudara sa postepenim nestajanjem nevinosti sa druge strane. Oslobađanje libidalne energije potresa temelje dečijeg naivnog, bezbrižnog i jednostavnog sveta, koji u tragičnom epilogu biva razbijen na sitne komade. Bezvremenu i univerzalnu priču o ljubavi, odrastanju i preživljavanju, Nikos Kunduros ispreda kratkim i retkim dijalozima, opojnim etno-melodijama i očaravajućim monohromatskim slikama, kojima prepušta glavnu reč, služeći se jasno uređenim sistemom simbola i dodeljujući likovima arhetipske uloge. Direktor fotografije Đovani Variano često se usredsređuje na velelepnost prirodnog okruženja, čija se autentičnost prenosi i na kostimirane glumce, a erotičan ples vode i kamena ispraćen je egzotično-melanholičnim skorom Janisa Markopulosa.

Ovaj turoban i provokativan, ali ni u jednom trenutku vulgaran prikaz romantičnog mita, koji bi i danas, čitavih pedeset godina od nastanka, mogao da izazove negodovanje lažnih moralista, odražava smelost i beskompromisnost autorskog tima. Neosporna umetnička vrednost filma dovoljan je dokaz da se rizik koji su reditelj i scenaristi, Kostas Sfikas i Vasilis Vasilikos, preuzeli u potpunosti isplatio.

26 Nov 2013

Ukratko o kratkometražnim animacijama Irine Evteeve

  Лошадь, скрипка... и немножко нервно / Эликсир
Клоун / Петербург

Ruska animatorka Irina Evteeva, rođena 1956. u Sankt Peterburgu (tadašnjem Lenjigradu), diplomirala je 1980. na odseku za fotografiju Instituta za kulturu. Nakon postdiplomskih studija na Akademiji primenjenih umetnosti, doktorirala je 1991. na temu "Proces formiranja žanra u nacionalnoj animaciji 60-ih, 70-ih i 80-ih: Od parabole do polifonih struktura". Više od dve decenije, radi kao rediteljka u studiju Lenfilm, baveći se paralelno istraživačkim i pedagoškim radom.

Njena više puta (i s dobrim razlogom) nagrađivana ostvarenja prkose trendovima u filmotvorstvu, budući da su nastala jedinstvenom kombinovanom tehnikom koja podrazumeva ručno oslikavanje frejmova igranih snimaka na staklu, preklapanje kadrova i step-printing. Mogla bi se opisati kao raskošne i onirične rapsodije boja i tekstura, u pratnji neprekidne igre treperave svetlosti i mističnih senki. Iako su joj potrebni meseci, pa čak i godine za njihovu izradu, Evteeva uporno odbija primenu računara, postižući izgled pokretnih uljanih platana, na kojima je moguće uočiti gotovo svaki potez četkicom.

Демон / Тезей

Najneobičnija minijatura u nevelikom, ali impresivnom opusu ove umetnice svakako je Лошадь, скрипка... и немножко нервно (Konj, violina... i pomalo nervozan, 1991), koja otvara portal ka dimenziji futurističke poezije Vladimira Majakovskog, a pesnika postavlja u okvir izvan vremena i prostora, produžujući mu život. Vozovi, tramvaji, pioniri, gimnastičarke, beli medved i čovek sa glavom konja samo su neki od elemenata ovog iščašenog kolaža, u kojem se prošlost preobražava u budućnost, dok se dokumentarna forma sudara i prožima sa animiranom. Desetominutni Клоун (Klovn, 2002) još jedan je atipičan predstavnik autorkine filmografije - alegoričan performans o tugi, usamljenosti, ljubavi i smrti, sa pantomimičarem Vjačeslavom Polunjinom u ulozi melanholičnog klovna.

Filozofičnom mračnom bajkom Эликсир (Еликсир, 1995), zasnovanom na motivima romana Die Elixiere des Teufels (Đavolji eliksir) nemačkog pisca Ernsta Teodora Amadeusa Hofmana, Evteeva započinje niz neoromantičarskih fantazija, nastavljajući ga srednjemetražnim lirskim esejem Петербург (Peterburg, 2003), trilogijom Вечные вариации (Večne varijacije, 2004-2006) i omnibusom Маленькие трагедии (Male tragedije, 2009). Uz navođenje odlomaka iz tekstova Puškina, Bloka i Belog i uz pomoć inserata iz klasika ruske kinematografije, kao što su Ajzenštajnov prvenac Стачка (Štrajk, 1925), Пётр Первый (Petar Prvi, 1937) i Пиковая Дама (Pikova dama, 1960), ona komponuje zanosnu odu rodnom gradu, stvarajući "vrtlog vizija", u koji zajedno sa glavnim junakom uvlači i gledaoca.

Za Večne varijacije inspiraciju pronalazi u tragičnoj ljubavi, odnosno Ljermontovljevoj epskoj poemi (Демон, 2004), stihovima Marine Cvetaeve (Тезей, 2006) i Geteovoj čuvenoj drami (Фауст, 2006), iznova demonstrirajući snagu svog stila i potvrđujući da (opčinjavajuće) slike govore više od hiljadu reči. Delu Aleksandra Puškina vraća se u Malim tragedijama, adaptirajući tri kratka pozorišna komada, Скупой рыцарь (Vitez tvrdica), Каменный гость (Kameni gost) i Моцарт и Сальери (Mocart i Salijeri), koji se bave univerzalnim temama, ljudskim krhkim životom, psihom i emocijama. Zanimljivo je to da su najupečatljivije scene u svakom od segmenata ove antologije one koje prikazuju neku gozbu - prethodnicu trijumfa smrti...

Фауст / Скупой рыцарь
Каменный гость / Моцарт и Сальери

19 Nov 2013

Punctum (Laura Clarke, 2010)

"Sting, cut, little hole, milky skin, cold light eyes and yellow teeth. Hair hovering just at that point where the water meets the air, algae-like. Punctum: a tiny opening at the inner corners of the upper and lower lids.

I present to you the marketing of an aggression, though I dare not speak its name. A promise of unopposed carnal knowledge: the images exploring our gaze inviting touch or perhaps taste. The ephemeral and the permanent, being and becoming, life and death, animal and human poised on the threshold rich with longing, where hybrids of mythologies and folklore are awakened."
(Laura Clarke / Royal College of Art)


Groteskni kratkometražni film mlade londonske umetnice Laure Clarke najpribližnije i najkraće bi se mogao opisati kao lepljivi košmar uplašene device koja je u detinjstvu (pre)više puta pročitala Alisu u zemlji čuda, budući da deluje kao pronicljiva dekonstrukcija Carrollovog čuvenog romana. Snimljen na osmomilimetarskoj traci, zbog čega brižljivo komponovani kadrovi poseduju zrnasti kvalitet eksperimentalnih radova 60-ih i 70-ih, alegorični je prikaz konflikta između nevinosti i iskustva; frojdovska fantazija linčovske atmosfere.
 
Ulogu belog zeca, koji u ovom slučaju nikuda ne žuri, preuzima poluobnaženi muškarac sa jezivom maskom i slavinom vezanom oko struka, zatvoren u napuštenom skladištu (ili garaži?), odakle doziva znatiželjnu "devojčicu" (zarumenjena Hannah Page) u jarkocrvenoj haljini. U početku, ona je samo voajer, da bi u nastavku podlegla uticaju nevaljalog "mešanca" i predala se sladostrašću. Osim razigranosti dvoje aktera, uspešnoj realizaciji autorkinih ideja značajno doprinose i njen suprug Matthew Oaten, na mestu direktora fotografije, i muzičar Greg Scrase, koji nezaboravne slike obavija gustim pletivom sumornih dronova, prekinutih uznemirujućom "aritmičnom" recitacijom u ključnoj (i verovatno najbizarnijoj) sekvenci.

15 Nov 2013

Õhus (Martinus Daane Klemet, 2009)

"Telekomunikacija između vuka i čoveka dovodi do situacije u kojoj se zakon gravitacije menja u nepoznatom pravcu." - kaže se u zvaničnom opisu Klemetovog višestruko nagrađivanog filmića Õhus (U etru), koji se da posmatrati kao duhovita postmodernistička parabola o pogubnom uticaju medija na ljudsko društvo. Okrutni eksperiment koji ludi naučnik sprovodi u zoološkom vrtu, indirektno utičući na tranformaciju mesojeda u preživara, predstavlja tek prvu etapu u procesu masovne manipulacije. Saosećajnom čuvaru koji životinju pušta na slobodu dodeljena je uloga glavnog junaka, dovoljno smelog da se pobuni protiv poremećenog sistema, iako tom drskošću biva uvučen u nepriliku.

Zamagljujući granicu koja stvarnost odvaja od fantazije, a apsurdno od razložnog, i služeći se isključivo jasnim jezikom slika, reditelj u osam minuta stvara autentični antiutopijski svet, nalik onom u kojem živimo, i postiže harmoničan odnos između stila i sadržine. Vizuelni dizajn umetničke direktorke Gerde Märtens počiva na naglašenom kontrastu između crnog, u konturama kao simbolima površnosti, i belog, kao oličenja praznine - neispisane table spremne da bude posuta magičnim prahom kobnih informacija. A njihov uticaj širi se i na čovekovo okruženje, tako da ni pacijent, koji u bolničkoj sobi prati vremensku prognozu, nije pošteđen epidemije prouzrokovane medijskim virusom. Žrtve su i deca, okupljena na rođendanskoj proslavi, i zatvorenici u kaznenoj ustanovi, iz koje je bi bilo moguće pobeći (kao što je pokazano u domišljatoj parodiji na kultnu igru Prince of Persia), da nije ekrana na svakom koraku. Zver (sa početka priče) poprima ljudske osobine i preuzima kontrolu nad zarazom, sve dok se ponovo ne sretne sa svojim dobročiniteljem. U idiličnom epilogu, vukovi su siti, a sve ovce na broju... a možda je i to još jedna laž u nizu?

14 Nov 2013

3 x (atmosferični) evropski film (Mág / Tannöd / O Barão)

Mág (František Vláčil, 1987)

Melanholična labudova pesma Františeka Vláčila posvećena je prerano preminulom Karelu Hyneku Máchi (1810-1836), istaknutom češkom romantičaru koji je slavu stekao tek nakon smrti. Nekoliko hronološki rasutih epizoda iz naglo prekinute mladosti povezano je pesnikovim zlosutnim halucinacijama i sumornim odlomcima iz epske poeme Máj (u prvobitnoj transkripciji Mág), koje recituje veteran Rudolf Hrusinsky (Kopfrkingl iz Herzove crnohumorne drame Spalovač mrtvol).


Idiosinkratični biopic jesenje atmosfere prevashodno se usredsređuje na turbulentnu, ljubomorom obeleženu vezu sa Eleonorom (Lori) Šomkovom i animozitet sa Josefom Kajetánom Tylom, dramskim piscem koji je među prvima kritikovao Máchin stil kao zbunjujuć i haotičan. Iako neretko deluje kao da je nastala u televizijskoj produkciji (zbog čega neodoljivo podseća na Kadijevićeva ostvarenja iz 80-ih), pruža lirski portret neshvaćenog umetnika, oslikan sigurnim potezima, naročito u onim scenama koje ga prikazuju kao usamljenika zaljubljenog u prirodu. Glavna uloga poverena je Jiríju Schwarzu, koji pokazuje duboko razumevanje za kompleksnu i kontradiktornu Máchinu ličnost.

Tannöd (Bettina Oberli, 2009)

Zasnovan na istoimenom debi romanu nemačke književnice Andree Marije Schenkel, ovaj atipični triler sa elementima horora vraća nas u pedesete godine prošlog veka i odvodi na izolovanu bavarsku farmu Tannöd, gde se odigralo višestruko ubistvo. Dve godine nakon zločina, počinilac još uvek nije otkriven, a neprijatna sećanja na blisku prošlost bude se zahvaljujući poseti strankinje. Zbog sahrane svoje otuđene majke, u zaseok stiže medicinska sestra Kathrin (simpatična Julia Jentsch), i nevoljno biva upletena u gustu mrežu tajni i laži, postepeno otkrivajući da i sama ima veze sa nerazjašnjenim slučajem.


Kroz dva paralelna narativna toka, rediteljka Bettina Oberli i njena koscenaristkinja Petra Lüschow ispredaju priču o velikom zlu skrivenom u maloj pobožnoj zajednici, koju iznutra izjedaju licemerje, anksioznost i netrpeljivost. Sveprisutan osećaj paranoje pojačan je klaustrofobičnim okruženjem - gustom šumom kao iz bajki braće Grimm, koja uz prigušeno osvetljenje doprinosi stvaranju jezive atmosfere i postaje ravnopravna sa autentičnim, bravurozno odglumljenim likovima. Prelepom fotografijom Stéphanea Kuthyja dominiraju hladne boje, komplementarne mračnim temama koje film obrađuje.

O Barão (Edgar Pêra, 2011)

Sudeći prema rečima poznavaoca Pêrinog opusa, bizaran i kriptičan arthouse horor O Barão (Baron) predstavlja krunu rediteljeve skoro tri decenije duge karijere. Inspirisan Kafkinim romanom Zámok, nemim ekspresionističkim filmovima (posebno Murnauovim remek-delom Nosferatu) i avangardnim/nadrealističkim eksperimentima Davida Lyncha i Guya Maddina, uvlači nas u nestalni i hipnotišući košmar smetenog školskog inspektora u izvrsnom tumačenju Marcosa Barbose. Uprkos odbojnosti prema putovanjima, naš glavni junak dolazi poslom u zabačeno selo, pod nadležnošću enigmatičnog Barona (briljantni Nuno Melo), u čijem oronulom Zamku je primoran da odsedne.


Ono što sledi po ulasku u (bezizlazno?) kameno utvrđenje prkosi svakom pokušaju racionalizacije, s obzirom na to da reditelj odbacuje konvencionalnu pripovedačku strukturu i, vodeći se logikom snova, zasipa gledaoca vizuelno nadahnutim non-sequitur sekvencama. Osim što vešto koristi metafore kako bi opisao tragediju pojedinaca i posrnuće ljudskog društva, kojim upravljaju zulumćari iz dubokih senki, Edgar Pêra je i beskrajno duhovit, te sporadično demonstrira iščašeni smisao za humor (odličan primer je scena sa Orkestrom). Neprestanim preklapanjem visokokontrastnih crno-belih slika i uznemirujućim zvučnim pejzažima postiže upečatljivu gotsku atmosferu, koja vas tokom gledanja u potpunosti obuzima. Nezaboravan je i široki zlokobni osmeh Nuna Mela, koji poseduje harizmu dvojice filmskih vampira, Klausa Kinskog (Nosferatu, 1979) i Garyja Oldmana (Dracula, 1992), ali i "Misterioznog Čoveka" Roberta Blakea (Lost Highway, 1997).

6 Nov 2013

Le Rossignol (Christian Chaudet, 2005)


Snimljen za nemačko-francusku televiziju Arte, nadrealni mjuzikl Le Rossignol (Slavuj) jedinstvena je ekranizacija tročinske opere, čiji libreto je zasnovan na istoimenoj Andersenovoj bajci. Tvrdnju Igora Stravinskog "da muziku nije dovoljno čuti, već da je morate i videti", Christian Chaudet navodi kao svojevrsni epigraf, upuštajući se u smeli eksperiment. Krajnji rezultat je neobičan, u isti mah hiperstilizovan, artističano-vulgaran i kontradiktoran amalgam teatralne igrane forme i plastične kompjuterske animacije.

U nepunih pedeset minuta upakovana je kapriciozna, maštovita i vizuelno nadahnuta fantazija, začinjena brojnim anahronizmima, koji doprinose stvaranju komičnog efekta, a da pri tom nimalo ne narušavaju lepotu samog filma, niti oduzimaju od vrednosti originalnog dela. (Otuda i ne treba da čudi posveta Jacquesu Demyju.) Priča o kineskom caru koji ozdravljuje zahvaljujući dirljivoj pesmi slavuja oslikana je kao lucidni san dečaka, koji tokom noći slučajno zaluta u misterioznu grnčarsku radionicu. Jedna od neuglednih glinenih posuda iznenada oživljava i, rotirajući se, preobražava u elegantan porcelanski ćup, na čijoj glazuri posmatramo prvu scenu - ribara (Vsevolod Grivnov, tenor) koji plovi sampanom, pevajući o isceliteljskoj moći slavujevog glasa. Ubrzo potom pojavljuje se i eterična Natalie Dessay, kojoj je poverena naslovna uloga i koja opčinjavajućim koloratura sopranom ispunjava noćni pejzaž - poljanu prekrivenu velom magle i violinskim gudalima u svojstvu stabljika rogoza. Svet bizarne flore upotpunjuju plave lepeze i suncobrani, koji se otvaraju u skladu sa melodijom, a po ulasku na dvor, ovo ostvarenje još više dobija na začudnosti.

Lik kuvarice (Marie McLaughlin, sopran) srećemo u prostoriji nalik informatičkom centru, sa nedoglednim redovima računara i lebdećim parovima crnih šaka koje kucaju po tastaturi, da bi kasnije vešto rukovale reflektorima i satelitskim antenama (!). Visoki službenici predstavljeni su poput duhova, zarobljenih u lampionima i paravanu, dok su od "fantomskih" instrumenata, dekorativnih tanjira, urni i vaza, kao osnovnih elemenata, sazdane živopisne slike. Rediteljev iščašeni smisao za humor dolazi do izražaja u drugom činu, na spektakularnom, dekadentnom i u neonskoj svetlosti okupanom prijemu, tokom kojeg izaslanici iz Japana donose mehaničkog slavuja - kočopernog zabavljača u ljubičastom smokingu! Poslednjom trećinom, u kojoj vladar biva pogođen teškom bolešću, dominiraju prljave nijanse maslinastozelene boje, a smrt otelovljuje Violeta Urmana mračnim mecosopranom (neka njen kostim i prateća sredstva za uzimanje duša ostanu tajna). Dopunski zvučni efekti ne odvlače pažnju gledaoca (i slušaoca), budući da su precizno sinhronizovani sa izvrsnim muzičkim skorom, u briljantnom izvođenju orkestra Pariske nacionalne opere, pod sigurnom dirigentskom palicom Jamesa Conlona.

Na kraju nam jedino ostaje da nagađamo kako bi Stravinski reagovao na sve ove Chaudetove nestašluke...

4 Nov 2013

Lore (Cate Shortland, 2012)


Nastala u australijsko-nemačkoj koprodukciji, a zasnovana na romanu The Dark Room (Mračna komora) britanske književnice Rachel Seiffert, posleratna drama/roudmuvi Lore pruža uvid u živote "Hitlerove dece" nakon pada Trećeg rajha. Naslovna junakinja, petnaestogodišnja Hannelore (u izvrsnom tumačenju Saskije Rosendahl), zajedno sa mlađom sestrom i trojicom braće, odlazi na prinudno putešestvije po razorenoj zemlji, ne bi li, prema majčinim uputstvima, stigla do bakine kuće nadomak Hamburga. Kada im se pridruži enigmatični Thomas (odlični Kai Malina), mladi Jevrejin iz koncentracionog logora Buhenvald, rastrzana je između potrebe za zaštitnikom i još uvek tinjajućeg antisemitizma. Vaspitavana u nacističkom duhu, moraće da se suoči sa gorkom istinom - da su je tokom čitavog detinjstva hranili lažima.

Emotivnu i pronicljivu priču o preranom odrastanju i seksualnom sazrevanju, prihvatanju haotične stvarnosti i preuzimanju preteškog tereta odgovornosti, rediteljka Cate Shortland (kojoj je ovo tek drugi celovečernji film) znalački oblikuje kao sumornu, uznemirujuću i fragmentiranu antibajku, iz koje su odstranjeni svi natprirodni elementi. Po ugledu na Terrencea Malicka, prevashodno se oslanja na glasan šapat zrnastih impresionističkih slika, neretko naglašavajući kontrast između ljudskih zlodela i opojne lepote prirodnog okruženja. Bilo da pokazuje maglom obavijenu Crnu šumu, hladnu i nepreglednu kaljugu, privremena skloništa za preživele ili ruševine sa leševima po kojima mile mravi, ona demonstrira istančan osećaj za detalj, fetišizujući krupan plan. Izranjavanom kožom svojih (nedužnih) junaka ukazuje na njihov očaj i duboke psihološke ožiljke, a u slučaju zbunjene i dezorijentisane Lore i na potisnuti gnev, koji devojka konačno ispoljava u briljantnoj, simbolima protkanoj završnici. Ulogu direktora fotografije poverava Adamu Arkapawu, koji je u radu sa ručnom kamerom sigurniji od, recimo, Bena Richardsona, jednog od krivaca za epileptični Beasts of the Southern Wild, te gledaoca vraća u prošlost i stavlja u položaj neposrednog učesnika nemilih događaja. U izgradnji kakofonične tragedije, Shortlandova se podjednako dobro služi i evokativnim muzičkim skorom Maxa Richtera i upečatljivim zvučnim dizajnom - onih nekoliko pucnjeva dugo odzvanja u ušima...

2 Nov 2013

San br. 10

Posle više od godinu dana zaboravljivih snova, evo jednog koji nije izvetreo odmah po buđenju...
-------------------------------------------------------------------------------------------
U društvu školskog druga, koga odavno nisam video, belim kombijem sam stigao do nepregledne livade. Kada smo izašli iz vozila, primetio sam da nosi bledoplavu haljinu sa srebrnim šarama. Čvrsto je gazio po zelenoj travi, a ja sam lebdeo iznad, bojeći se krpelja koji su se u njoj možda skrivali. Ubrzo smo se približili osunčanom zaseoku i zašli u prašnjavu ulicu, gde je grupica dečaka, ne starijih od deset godina, igrala fudbal. On im se nakratko pridružio, a ja sam, osmehujući se, posmatrao njihovu igru. Trenutak kasnije obreli smo se pored krupne krave u tesnoj štali, na imanju seljaka koga je trebalo da intervjuišemo. Ispričao nam je da su joj se, dok je bila steona, u nekoliko navrata nadule noge i vimena, a dlake nakostrešile, čineći je paperjastom, i da umalo nije uginula, donoseći na svet svoje mladunče. Spomenuo je i dvojicu mladih veterinara, koja su je spasila pomoću kišobrana. Po povratku kući, čim sam zatvorio ulazna vrata, počela je mećava, a u sobi su me sačekale majka i baba sa nalazima Zavoda za transfuziju krvi...

31 Oct 2013

Y (Why?)

"Here in our dreams, we'll reach a great beyond."
(Coheed & Cambria / Away We Go)

Angel Boo & Sugar Bee, trapped within the space of visual palindromes.


"How do I look?"
– putting a smile of a chaste harlot, Sugar Bee asked Angel Boo.


"Psychologically inappropriate."
– he replied, thinking about the sweetest of all his fears.


In the meantime,
the Eye of Y was going through the phase X.

21 Oct 2013

Sofisticirane bakterije i anđeli suicida

(odlomak)

    ... Nije znao kako da reaguje na reči mekanog insekta, te je okrenuo broj institucije za mentalno izlečene i ljubaznu službenicu sa one strane žice upitao za savet. Međutim, umesto saveta, dobio je par minuta inteligentnog ćutanja, a potom prekid veze. Ogoljenu ljubimicu sahranio je blizu busenova jagoda koje je za života volela da jede i to prelivene medom, uz seckane lešnike ili bademe. Plakao je toliko umilno da je sve lišće uvenulo, a suva zemlja pretvorila se u toplu i gorku kašu. Nebo je razjapilo plesnive čeljusti, ne dozvolivši suncu da pokaže zube, niti čirove na oštrom jeziku. Svi psi su čvrsto spavali, slepo verujući u nevinost zbunjenih ljudi koje su čuvali...

Preuzimanje kompletne priče:

15 Oct 2013

Cloud Gate Dance Theatre: Songs of the Wanderers (Misjel Vermeiren, 1999)


Tajvanska plesna trupa Cloud Gate formirana je 1973. godine. Njen osnivač Lin Hwai-min, pisac, pedagog, koreograf, umetnički direktor i operski reditelj, mnogo puta je impresionirao kako domaću, tako i svetsku kulturnu scenu inovativnim pristupom baletu, osvojivši brojna priznanja i nagrade. Stalno stremeći ka drugačijem izrazu, okreće se azijskoj mitologiji i kombinuje uticaje kineske, japanske i zapadnjačke tradicije sa stanovišta moderne estetike. Za zadivljujuću fizičku i mentalnu spremnost njegovih strogo disciplinovanih saradnika od presudnog značaja je upražnjavanje meditacije i borilačkih veština.

Kontemplativna, hipnotišuća, mistična i visceralna, predstava Songs of the Wanderers inspirisana je religioznim običajima sa Dalekog istoka, ali i Hwai-minovim hodočašćem do hramova Bodgaje, gde je prema budističkim legendama princ Sidarta Gautama postigao potpuno prosvetljenje. Govori o potrazi za mirnoćom uma, ali i o suočavanju sa konačnošću, ljudskoj agoniji i neizbežnosti smrti. Premošćavajući jaz između profanog i svetog, senzualnog i duhovnog, delo je sublimne lepote i neverovatne snage, poput kakvog ekstatičnog paganskog rituala, zbog čega je nezaobilazno poređenje sa revolucionarnim Posvećenjem proleća Igora Stravinskog.

Čistom poezijom zaslepljujućih, dramatičnih, usporenih ili eksplozivnih pokreta plesači demonstriraju besprekornu kontrolu nad svojim telima. Pri formiranju kompleksnijih figura u nekoliko navrata oslanjaju se na duge račvaste motke, na čijim krajevima su pričvršćeni praporci. Kao da su zaposednuti onostranim silama, istežu se i grče, prepliću udove, šire i skupljaju prste, neretko odajući utisak tek probuđenih voštanih skulptura. Sve vreme (nepunih šezdeset minuta u DVD verziji, a čak pola sata duže prilikom živog nastupa!) jedan od njih stoji sklopljenih ruku, kao u molitvi, naoružan natčovečnom koncentracijom, dok na njega pada tanki mlaz šafran-pirinča.

Više od tri tone zlatnožutog zrnevlja iskorišćeno je za oživljavanje minimalističkog, delikatno osvetljenog seta. Na početku, ono formira krivudavu reku, da bi kasnije pljuštalo kao kiša, prskalo i iskrilo nalik vatrometu i obrušavalo se u slapovima na podijum, sve do "oslikavanja" spirale u epilogu. Suptilna šminka i asketski kostimi usmeravaju gledaočevu pažnju na sam performans, dok je Vermeiren nepogrešiv u "dokumentovanju" istog, što uveliko olakšava čitanje Hwai-minove koreografije, krcate simbolima. Egzotičnosti ovog skromnog spektakla doprinose gruzijske folklorne pesme - melanholično horsko pojanje, sporadično isprekidano kratkim periodima tišine, u potpunoj je harmoniji sa nezaboravnim živopisnim slikama...

10 Oct 2013

The Big O (Kazuyoshi Katayama, 1999-2000, 2003)

Prvobitno zamišljen kao "gimmick" za pokretanje nove linije igračaka, The Big O je prerastao u ozbiljniji projekat, kada su njegovi idejni tvorci, dizajner Keiichi Satō i reditelj Kazuyoshi Katayama, angažovali scenaristu Chiakija J. Konaku, koji je prethodno napisao idiosinkratičnu cyberpunk misteriju Serial Experiments: Lain. Zbog slabijeg prijema na domaćem terenu, serijal je skraćen na trinaest epizoda, da bi tri godine kasnije bio nastavljen, zahvaljujući pozitivnim reakcijama gledalaca sa Zapada, kao i finansijskoj podršci televizije Cartoon Network, gde je prikazivan u okviru programskog bloka Toonami.


Slojevita priča sa višeznačnim epilogom smeštena je u pustinjom okruženu metropolu Paradigm City, četrdeset godina nakon incidenta tokom kojeg su svi stanovnici (uključujući i androide) pogođeni delimičnom amnezijom, a ostatak sveta (verovatno) uništen. Bez predstave o prirodi događaja koji je njihovu istoriju obavio velom tame, nekim čudom se vraćaju "normalnom" životu, krećući se ka neizvesnoj budućnosti pod kontrolom velike korporacije nadmenog Alexa Rosewatera. Održavanje javnog reda povereno je vojnoj policiji, sa kojom glavni junak, "pregovarač" (privatni detektiv + neka vrsta advokata) Roger Smith, sarađuje prilikom rešavanja neretko bizarnih slučajeva. Uz pomoć ginoida R. Dorothy Wayneright i batlera Normana Burga, ali i džinovskog, vernog i samosvesnog (?) robota (Megadeusa) Big O-a, Roger se suprotstavlja pretnji mehaničkih relikvija prošlosti, koje se bude zajedno sa fragmentima "sećanja"...


Inspiraciju za prividno jednostavan zaplet, trojica autora pronalaze u raznovrsnim delima fikcije, kao što su Langov Metropolis, Asimovljevi romani, kriminalistički i kaiđu filmovi, stripovi o Batmanu i manga Giant Robo, vodeći računa o tome da ne prekorače nestabilnu granicu između suptilnog omaža/parodije i pukog plagijata. Veštim preplitanjem žanrova i brižljivim kombinovanjem pozajmljenih elemenata, stvaraju izazovnu slagalicu, čija dvosmislena rešenja navode na zaključak da ne postoji apsolutna istina. U obrazovanju sistema simbola objedinjuju uticaje snova, metafizičke i egzistencijalističke filozofije, starogrčke, hebrejske i hrišćanske mitologije, baveći se preispitivanjem stvarnosti, zavisnošću od tehnologije, emocijama sintetičkih bića, kritikom modernog društva, opsesijama i strahovima kao važnim činiocima opstanka. A kako naslov sugeriše, nije im strana ni notacija koja se koristi u matematici i informatici pri opisivanju brzina rasta funkcija, odnosno pri poređenju efikasnosti i složenosti algoritama, zbog čega zagonetka deluje još intrigantnije. Zamena japanskog izraza "omoide" engleskim "memory" i prisustvo pozorišnih termina nipošto nisu slučajni, kao ni naglašavanje da Megadeusi poseduju moć bog(ov)a, te da su nosioci pravde oni koji (veruju da) ih kontrolišu.


Draž animea leži u otkrivanju tajni Paradigm Cityja, a potragu za odgovorima uzbudljivom čine oštroumne i/ili duhovite replike jasno definisanih likova, čijoj uverljivosti doprinosi odlična glasovna gluma čitave postave. Posebno se ističe Akiko Yajima, briljantna u deadpan tumačenju ironične i prezrive, ali neobično ljupke Dorothy, koja se uz vrline poput neutažive želje za znanjem, specifičnog smisla za humor i razboritosti pri donošenju odluka može izjednačiti sa najčovečnijim pripadnicama ljudskog soja. Rogera Smitha (Mitsuru Miyamoto), kreiranog po ugledu na Brucea Waynea i Jamesa Bonda, krase džentlmenski maniri, plemenitost, snalažljivost, požrtvovanost i visprenost, ali ga iznad arhetipa heroja uzdižu blage "ekscentričnosti, koje prkose logici". U učvršćivanju uzajamnog odnosa, oboje pokazuju i druge strane svoje ličnosti, pristajući na sitne kompromise. Podjednako simpatični su i sporedni protagonisti - multitalentovani Norman, koji po keca krije u svakom rukavu smokinga, ili ponositi šef policije Dan Dastun, jedan od retkih koji uviđaju da paradigma nije održiva i da bi je trebalo menjati. Enigmatična femme-fatale Angel, sa ožiljcima koji ukazuju na odsečena krila, igra presudnu ulogu u završnici, koja donosi preokret za preokretom, dok se u grupi loših momaka izdvajaju maštoviti kriminalac Beck i poludeli, ali inteligentni bivši novinar nemačkog porekla Michael Seebach (aka Schwarzwald).


"Ćoškastim" crtežom sa minimumom detalja, dezorijentišućim uglovima kamere, izduženim mračnim senkama i paletom "prljavih" boja postignuta je upečatljiva neo-noir atmosfera, čiju strogoću razbijaju "old-school" akcione scene. Satōva nostalgija za crtaćima uz koje je odrastao vrlo je upadljiva - arhaična tehnologija i "retro šik" izgled metalnih behemota ovom ostvarenju daju poseban šarm, pa čak i svežinu (ma koliko paradoksalno to zvučalo). Urbanističkim rešenjem Paradigm Cityja, ispunjenog art-deko objektima, aludira se na oštre klasne razlike - imućni građani žive pod geodetskim kupolama, a ostali izvan istih, u oronulim zgradama. (Zanimljivo je da se Rogerova rezidencija, uprkos njegovom povlašćenom položaju, takođe nalazi u sirotinjskom kvartu.) Izuzetan muzički skor Toshihika Sahashija donosi eklektičan spoj džeza, klasike i elektronike sa prizvukom 60-ih, a poletna tema Ruija Nagaija sa uvodne špice neodoljivo podseća na onu iz kemp-klasika Flash Gordon, u izvođenju kultnog rok sastava Queen.

Hiperstilizovan, odlično izrežiran i sadržajno bogat, The Big O je atipičan primer mecha-animea; uspešan eksperiment kojim će ljubitelji spomenute kategorije možda biti pomalo razočarani, a koji će zahtevnijoj publici pružiti više od očekivanog.

3 Oct 2013

Self-conscious Suggestivism

A simple poem inspired by new David Lynch’s album
and nightmares disguised as dreams.
Conceived while crossing the pedestrian bridge
on a cold windy evening.

SELF-CONSCIOUS SUGGESTIVISM
(Black as Latent Cannibalism)


Pink is for the ladies,
for the gents is blue,
the Tunnel seems to glitter,
while I am passing through.

Yellow’s for the girls,
for the boys is green,
don’t forget to pray for me
or I might eat your spleen.

Viole(n)t are shadows,
gray are putrid skies,
we will be together
once our reason dies.

Black is the beginning
and black are drops of rain,
I cannot find the exit,
so I must endure this pain.


1 Oct 2013

Futility

Searching for the ultimate (or at least artificial) truth,
while pretending that everything is perfectly fine with their lives,
Angel Boo and Sugar Bee unleash the fury of %^&#*.





29 Sep 2013

Blanche Fraise (Frédérick Tremblay, 2011)


Kanađanin Frédérick Tremblay animacijom se bavi već celu deceniju, ali kao najznačajnije za svoju karijeru ističe četiri kratkometražna, samostalno producirana stop-motion ostvarenja: Le Petit Gouffre (Mali ponor, 2008), Le Tiroir et le Corbeau (Fioka i gavran, 2009), Princesse (Princeza, 2010) i Blanche Fraise (Bela jagoda, 2011). Potonji je na Internacionalnom festivalu u Otavi proglašen za najbolji narativni film, a u Montrealu je iste godine osvojio glavnu nagradu Nacionalnog filmskog odbora. Nijedno priznanje nije otišlo u pogrešne ruke.

Tematski i vizuelno povezana sa visceralnim psihološkim hororom Princesse, do te mere da sa istim deli gotovo identičnu narativnu strukturu i scenografiju, bizarna i depresivna socijalna drama Blanche Fraise sagledava bračnu zajednicu iz drugog ugla. U trošnoj kolibi posred mračne šume par antropomorfnih zečeva bez dece pokušava da se izbori sa glađu, dok su im za vratom stari lovac i krvožedni pas. Voće iz naslova, koje u izobilju raste nadomak njihovog doma, odvodi ih do neizbežnog kraja...

Tragičnu priču Tremblay predstavlja putem turobnih monohromatskih kompozicija, u pratnji neprijatnog škripanja, brujanja, šuštanja i zujanja, a na taj način postiže uznemirujuću atmosferu koja podseća na onu iz kultnog Eraserhead-a. Potpuno odstranjući dijaloge, uspeva da dočara tešku egzistencijalnu patnju dvoje protagonista, oslikavajući crnilo situacije bez i malo (gorkog) humora, po čemu se bitno razlikuje od Lyncha. Siguran i pedantan na svim pozicijama koje zauzima, kao reditelj, scenarist, animator, montažer, direktor fotografije i dizajner zvuka, pokazuje duboko razumevanje za pripadnike marginalizovanih slojeva poremećenog društva - nevinih žrtava zamki moćnika. Grubo oblikovane, poput moralnih nakaza iz Bartinog remek-dela Krysař (koje se nalazi na DVD kompilaciji Labyrinth of Darkness), njegove jezive marionete, umornih i tužnih lica, nikoga neće ostaviti ravnodušnim, a klaustrofobični seting, kao ogledalo beznadežnosti, učiniće da se na nepunih sedamnaest minuta osetite bespomoćno.

26 Sep 2013

O nekoliko razočaravajućih filmova

Izbegavam da pišem o filmovima koji mi se nisu naročito (ili uopšte) dopali, ali ću povodom četvorogodišnjice bloga napraviti izuzetak. Ono što sledi je kratak osvrt na nekoliko (ne nužno loših!) ostvarenja, koja su tokom proteklih meseci 2013. izneverila moja očekivanja, formirana na osnovu primamljivih trejlera, pozitivnih kritika, osvojenih nagrada, kontroverze koju su izazvala ili imena koja stoje iza njihovih naslova.

Kao jedini klasik, Spartacus (1960) zaslužuje da bude istaknut ispred svežih plodova svetske kinematografije. Očigledno je da genijalni Kubrick nije imao dovoljno umetničke slobode, zbog čega ova spektakularna istorijska drama, projekat taštine Kirka Douglasa, i suviše podseća na sve ostale iz tog perioda. A da određenim rediteljima treba staviti okove, pokazuje The Rambler (2013) Calvina Reedera, foliranta kome nikako ne polazi za rukom da se približi glavnim uzorima, Lynchu, Cronenbergu i Herzogu (?), iako neki recenzenti pokušavaju da ga posade negde na obodu aleje velikana. Gledljiviji i smisleniji od ogavnog artsy trash prvenca The Oregonian (2011), Reederov "sophomore flick" je drska pseudo-misterija, intrigantna samo u onim sekvencama koji deluju kao bleda fotokopija odlomaka dela gorenavedenih filmotvoraca.

The Rambler

Uštogljeniji od rigidnih TV-melodrama, A Dangerous Method (2011) je generički biopic, koji Carla Junga, Sigmunda Freuda i Sabinu Spielrein predstavlja kao kartonske isečke iz trač rubrika nekakvog nedeljnog lista za psihoanalitičare. Pružajući izlišno i suvoparno objašnjenje ranijih radova, David Cronenberg odaje utisak mladog početnika bez velikih ambicija, koji žgoljavoj Keiri Knightley dopušta da loše odglumljenim akcentom i nepodnošljivim kreveljenjem zaseni raskoš kostima i scenografije, odnosno učinak talentovanijih kolega. Uznemirujućim, satiričnim i vizuelno impresivnim, ali repetitivnim naučno-fantastičnim hororom Antiviral (2012), koji je obeležen prelepim licem mlađane Sare Gadon, Brandon Cronenberg se delimično iskupljuje za očeve grehe. Njegov problem je u dilemi "eksperimentisati ili ne", kao i u krpež-scenariju, sa kojim je uz izvesne korekcije mogao da snimi izvanredan kratki, eventualno srednjemetražni film.

Antiviral

Nešto sigurnija u sprovođenju "svojih" zamisli je Kristina Buožyte koja, tvrdeći da "objektivnost nije ništa više od fetiša istine", isporučuje suptilnu i elegantnu, ali frigidnu SF-romansu Vanishing Waves (2012). Prevashodno se oslanjajući na Russellov Altered States (1980) i eksploataciju 70-ih, usredsređuje se na izmaštanu vezu, koju seksualno frustrirani protagonist Lukas ostvaruje sa komatoznom pacijentkinjom Aurorom u njenoj podsvesti, putem neobične mašinerije. Ešerovska arhitektura kuće na plaži, koja simbolizuje Aurorin um, i "narogušenog" enterijera u istraživačkom centru, ali i odlična fotografija Feliksasa Abrukauskasa, odvlače pažnju od "pripovedačke sterilnosti" (