28 Jan 2013

Labyrinth of Darkness (Jiří Barta, 2006)

Pored Jiříja Trnke i Jana Švankmajera, istaknuto mesto u panteonu čeških animatora zauzima i Jiří Barta, što potvrđuju hvalospevi kritičara, brojne nominacije i nagrade na filmskim festivalima. DVD kompilacija Labyrinth of Darkness, objavljena pre sedam godina, obuhvata osam njegovih radova, koji su nastali u periodu 1978-1989. Brižljivo skrojeni od slika koje neretko poseduju metaforička značenja, odlični su pokazatelji rediteljevog majstorstva u bešavnom spajanju lepog i ružnog, strašnog i komičnog, odnosno u stvaranju bizarnih fantazija u kojima se ogleda ljudsko društvo.

Maštoviti debi Hádanky za bonbón (1978), jedini sa verbalnom naracijom, na prvi pogled čini se kao crtać namenjen najmlađima, ali se povremeno stiče utisak da se iza razigrane površine krije nešto perverzno, sa oštrim zubićima. Ćudljivo stvorenje neodređenog porekla (mravojed?) prolazi kroz niz apstraktnih preobražaja u potrazi za rešenjima zagonetki sa stranica magične knjige, dok nagrada za tačan odgovor, bombona u šarenom omotu, neprestano uzmiče. Da li je u pitanju puka stilska vežba, snažna parabola ili ismevanje teorije da cilj određuje sredstvo, na nama je da odgonetnemo.

Ironični Diskzokej (1980) pomalo podseća na kolažne zavrzlame Terryja Gilliama, a u koketiranju sa pop-kulturom donosi blagu kritiku konzumerizma, prikazujući radni dan anonimnog diskdžokeja. Vodeći motiv je krug, uočljiv ne samo u objektima sa kojima je "nevidljivi junak" u dodiru (budilnik, ogledalo, tanjir, piksla, bedževi, zavojito stepeniše, otvor na auspuhu, gramofonska ploča itd), već i u rutinskim ritualima pre odlaska na posao, kao i u pripovedačkoj strukturi, budući da kraj predstavlja početak novog ciklusa.

Hádanky za bonbón / Diskzokej

Konformizmom i potiskivanjem individualnosti pod okriljem komunizma (ili bilo kog opresivnog režima) Barta se bavi u Projektu (1981), dovitljivo se služeći arhitektonskim jezikom i eksperimentišući sa time-lapse tehnikom. Ruke neznanog inženjera pripremaju (danas prevaziđen) alat za crtanje, da bi se u nastavku posvetile projektovanju višespratnice za kolektivno stanovanje, sve u pratnji zvukova građevinskih mašina. Nakon ispravljanja grešaka (rediranjem pomoću žileta), nanošenja kota i obeležavanja preseka, iz koverte izvlače kartonske minijature šarolikih porodica, koje će nastaniti prazne stanove, a potom utopiti različitost iza monotone betonske fasade.

Neizmernu snagu stop-motion animacije autor demonstrira u duhovitom Zaniklý svet rukavic (1982). Celuloidna traka koju vozač rovokopača pronalazi ispod zemlje na deponiji (ili gradilištu?) sadrži jezgrovit pregled istorije filma, sastavljen od kratkih omaža u kojima je odata počast Chaplinu, Buñuelu, Hitchcocku i Felliniju, između ostalih. U zabavnim i vizuelno atraktivnim rekonstrukcijama klasika sedme umetnosti glavne uloge poverene su, kao što naslov nagoveštava, rukavicama, a one su na visini zadatka u svakom od obrađenih žanrova, bilo da je reč o nemoj urnebesnoj komediji, romantičnom noaru, nadrealističkoj misteriji, erotskoj avanturi ili uzbudljivom hibridu "cop flick"-a, distopijskog trilera, naučnofantastične drame i "creature feature"-a (šifra: Godzila).

Projekt / Zaniklý svet rukavic

Idiosinkratična Balada o zeleném drevu (1983) deluje kao smela obrada arhetipske srednjovekovne legende o princezi, vitezu i zmaju, prevashodno zahvaljujući briljantnom skoru koji je komponovao Vladimír Merta. Protagonisti su cepanke sa čvorovima nalik licima, koje po odlasku muškarca sa sekirom čudesno oživljavaju, raduju se, stradaju i reinkarniraju, ni ne sanjajući da će u epilogu postati dim i pepeo, i da to neće biti deo predstave, već okrutne stvarnosti. Aludirajući na prolaznost vremena/rađanje-život-smrt, Barta se obraća podsvesti gledaoca i odvodi ga na onirično putešestvije, koje bi moglo da bude lucidna halucinacija nemani otelovljene u crnoj ptici.

Najduže i najbolje ostvarenje u kolekciji jeste gotska, apokaliptično intonirana bajka Krysař (1986), slobodna adaptacija čuvene priče o enigmatičnom frulašu, koji je oterao pacove iz nemačkog grada Hamelna. Za razliku od originalne verzije, u kojoj su dugovi podmireni oduzimanjem dece, ova ukazuje na destruktivnu moć pohlepe i proždrljivosti, izjednačavajući glodare/pošast i karakterne osobine bahatih materijalista. Tračak nade nudi kroz likove čedne devojke, čija je tragična sudbina jedan od uzroka osvete, osedelog i ćutljivog pecaroša, koji simbolizuje mudrost, i nevinog novorođenčeta, pred kojim je neizvesna budućnost.

Iskrivljene perspektive, minuciozan dizajn drvenih marioneta, inspirisan kubističkim oblicima (izuzev spomenute trojke), i nerazumljivo mrmljanje, kojim stanovnici Hamelna međusobno komuniciraju, paralelni su njihovoj dehumanizaciji. Poput zaraze, ona se širi i kao da utiče na deformisanje pozadina koje su osmišljene po uzoru na optičke iluzije Escherovih dela i scenografiju iz najuticajnijih ekspresionističkih filmova. Mračnu atmosferu upotpunjuje prožimanje kakofonične muzike, komplementarne izopačenosti obezljuđenih, "čarobnog" komada za frulu (i omamljivanje po zasluzi), eterične vokalne kompozicije, koja obeležava pojavljivanje bezgrešne lepotice, i električnih gitara, koje naglašavaju napetost u završnici.

Balada o zeleném drevu / Krysař

Crnohumorni art-house horor Poslední lup (1987) može se smatrati duhovnim nastavkom besprekornog Krysař-a, jer istražuje pogubnost gramzivosti uz uvođenje natprirodnih sila - u ovom slučaju, nemrtvih krvopija. Bucmasti lopov obija naizgled napuštenu kuću (za koju se kasnije ispostavlja da je mauzolej) i tamo, na ogromno zadovoljstvo, otkriva obilje dragocenosti, što u pozlaćenim antikvitetima, a što u skupocenom krznu. Tokom skupljanja bisera sa ogrlice koju kida od uzbuđenja, zatiče i neobičnu porodicu okupljenu za stolom. Prvobitni strah ubrzo biva ugušen mogućnošću za bogaćenjem preko noći, te im se rado pridružuje u igri sa kockicama. Zaslepljen novcem, prepušta se užitku i ne shvata da mu ljubazni domaćini zapravo obezbeđuju vetar u leđa na putu bez povratka. Uprkos jednostavnosti i predvidljivosti zapleta, Poslednja krađa vam se uvlači pod kožu, a istinski jeziva i uznemirujuća ostaje čak i onda kada se ispijanje dragocene tečnosti iz vena poročnog gosta pretvori u grotesknu farsu. Propuštanjem zrnastog snimka kroz filtere u boji i animiranjem sitnih detalja, Barta dobija na izražajnosti i postiže efekat starih fotografija, a snažnim kontrastom svetlosti i senki (na tragu tenebrizma), vraća se ranije oprobanim izvorima nadahnuća.

Višeslojni Klub odložených (1989), u kome su "švankmajerovski" iskombinovani igrana forma i stop-motion, pruža nam priliku da zavirimo u tajne živote oštećenih (i poremećenih?) lutaka za izloge. Zatičemo ih u oronulom stanu, kako zure kroz prozor, kuvaju ručak, sviraju na raštimovanoj harfi ili slušaju zamišljeni program sa radija, sve dok im plastičnu idilu ne naruše uspaljeni "srodnici" iz mlađe generacije. Usredsređujujući se na repetitivnost i banalnost svakodnevnice u tranzicionom periodu i ističući negativne aspekte kako socijalizma, tako i kapitalizma, ova avangardna dramedija opisuje i sukob tradicionalnog i modernog i večno traganje za smislom bez obzira na okolnosti. Pored toga, ne zaobilazi ni štetnost prekomernog gledanja lošeg televizijskog programa...

Ljubitelji animiranih filmova koji od istih očekuju i zabavu i izazov, u Lavirintu tame osećaće se kao kod kuće i uspeće da bez ikakvih problema dođu do izlaza...

Poslední lup / Klub odložených

No comments:

Post a Comment