29 Jul 2014

Doktora D. Sala (Aija Bley, 2005)


Trinaestominutni animirani film Doktora D. Sala (Ostrvo doktora D-a) potiče iz Letonije, a donosi bizaran spoj fantazije i misterije, delimično inspirisan ekspresionističkom kinematografijom. Usredsređuje se na zavodljivu medicinsku sestru Juliju, koja na ostrvo iz naslova dolazi sa ciljem da proveri glasine o nestancima svojih koleginica. Uprkos sopstvenim očekivanjima (i njihovoj vremešnosti), zatiče ih razigrane i raspevane na imanju "enigmatičnog" doktora D-a...

Uopšte nije teško pogoditi da je naizgled jeziv, a zapravo gostoprimljiv domaćin (koji liči na Klausa Kinskog u Herzogovom Nosferatu: Phantom der Nacht) uživalac dragocene životne tečnosti. Doduše, nije od onih krvopija koje, čim ogladne, zarivaju očnjake u najbliži vrat, zbog čega mu je i neophodna pomoć zdravstvenih radnica. Međutim, zagonetka koju baš i nije lako rešiti jeste poslednja pridošlica koja, pored raskošnih oblina, koristi riđu i živu (?) kosu kako bi muškarcima pomutila razum. Bili oni vampiri ili junoše, njenim čarima ne mogu da odole, što dovodi ne samo do oštrog rivalstva između udvarača, već i do iznenadne promene godišnjih doba, te se proleće preobražava u zimu.

Lik Julije zasnovan je na atraktivnoj bolničarki sa kojom se rediteljka upoznala u Švajcarskoj, a koja je tada radila na punktu za dobrovoljne davaoce krvi. Stalne posete mladića, koji su se i po nekoliko puta vraćali igli ne bi li proćaskali sa cicom, Aiju Bley su potakle da napiše scenario o strasti, ženskoj seksualnosti i magičnoj, ali često opasnoj moći lepote. U konstruisanju priče ona primenjuje zlatno načelo "pokaži, a ne kaži", oslanjajući se na briljantnu kompoziciju slika, u čijim se kolorističkim rešenjima može naslutiti uticaj Henrija Matissea, pop-arta i psihodelije 70-ih. Stilizovan dizajn likova podseća na sovjetske crtaće iz perioda socrealizma, dok jedna od sekvenci predstavlja omaž Escherovim optičkim iluzijama. Snoviđajnu atmosferu upotpunjuju kriptični simboli i eterična muzička pratnja, komplementarana zasićenoj paleti.


27 Jul 2014

Caricature

A wordless satire of a neverending circus show.

25 Jul 2014

The Zero Theorem (Terry Gilliam, 2013)

"Ništa ne dobijaš, ako si nepovezan."
U najnovijoj, übermaštovitoj i hiperaktivnoj "terigilijamijadi" briljantni (i do glave obrijani) Christoph Waltz uskače u kožu hipohondričnog mizantropa Qohena Letha, koji o sebi govori u prvom licu množine, a zaposlen je kao sitan službenik u mega korporaciji Mancom. Stanuje u adaptiranoj katedrali, među pacovima i golubovima, i svojevoljno robuje poslu "krckanja entiteta", paranoično iščekujući poziv za koji veruje da će ga usmeriti na pravi put. Nakon što od Rukovodstva (Matt Damon sa sedom perikom i u "kameleonskom" odelu) dobija sizifovski zadatak da dokaže "nultu teoremu", odnosno da je sve jednako ništa, nestabilna matrica njegovog monotonog života počinje da se raspada.


Iako naizgled dalek i emotivno ispražnjen, Qohen je lik u kojem će svako ko se osetio ugroženim u mreži sistema moći da prepozna makar delić sebe. Upečatljiv portret ovog običnog, a jedinstvenog čoveka, izobličenog pogrešnim odlukama i lošim savetima psihoterapeuta, zauzima "počasnu" poziciju u raskošnoj galeriji klovnova iz cirkusa retro-futurističke distopije. Baš kao i svi oni, od ekscentričnog, "prijateljski" nastrojenog nadzornika Jobyja (David Thewlis) do živahne, ljubavi žedne cyber-prostitutke Bainsley (Mélanie Thierry), predstavlja alat u rukama više (ljudske) sile, hteo to da prizna ili ne. Iz košmara duhovno-egzistencijalne krize budi ga programerski wunderkind Bob (mlađani, ali talentovani Lucas Hedges), koji mu pomaže da ponovo diše punim plućima i koji ima naviku da sve oslovljava sa Bob, pošto smatra da je pamćenje imena uzaludno trošenje moždanih ćelija.


Međutim, ime koje Gilliam bira za glavnog junaka, naglašavajući tačan izgovor kroz "running gag", nosi simboličko značenje. Aludirajući na zen-budistički pojam "koan", metafizički paradoks koji um disocira od logičkog razmišljanja, ovaj ludi genije kreće u potragu za odgovorima na ontološka i eshatološka pitanja, ali istu ometa ironičnim stavom. Apsurd bitisanja i haos savremenog društva, komercijalizovanog do tačke pucanja, centralne su teme kojima se bavi, osvrćući se i na položaj pojedinca u svetu komunikacije bez komunikacije, preopterećenom reklamama i informacijama. Negativne posledice tehnološkog napretka, koje se ogledaju u otuđenosti usled prekomernog korišćenja pomodnih spravica sa mikroprocesorom, takođe su predmet vickaste, anarhične, kapriciozne i provokativne naučnofantastične dramedije.

Marketinško ludilo, koje poprima religiozne dimenzije (Crkva Betmena Iskupitelja), personifikovano je šarenim kostimima, kitnjastom, gotovo shizofrenom scenografijom i strogo kontrolisanim specijalnim efektima, a precizno uhvaćeno okom kamere Nicole Pecorinija, sa kojim reditelj stalno sarađuje od filma Fear and Loathing in Las Vegas. Nezaustavljiva bujica opčinjavajućih širokih kadrova, u pratnji tihih instrumentala ili cvrkuta računara (koji izgledaju kao velike igračke konzole), praznik je za oči. Stilski izbrušena, a orvelovskoj satiri Brazil vrlo bliska, Gilliamova "rasejana" satira ume da priredi i poneko iznenađenje, a najbizarnije i najneočekivanije svakako je muzička numera izvrsne Tilde Swinton, u sporednoj ulozi virtuelne doktorke Shrink-Rom... 

The Zero Theorem je jedno od onih ostvarenja koje publiku i kritičare deli u (najmanje) dva tabora, ali je u isti mah i potvrda autentičnosti i neobuzdane kreativnosti svog tvorca. I mi mu se divimo...

23 Jul 2014

2 x Old-School Anime

Venus Senki (Yoshikazu Yasuhiko, 1989)

Zasnovan na istoimenoj mangi, Venus Senki (Rat na Veneri) donosi zanimljiv amalgam ratnog spektakla, naučne fantastike i drame o odrastanju. Grupa "neustrašivih" monociklista, na čelu sa buntovnim (i prikladno nazvanim) Hirom, suočava se sa haosom koji izaziva (kobni) faktor čovek. Kada se glavni grad njihove zemlje nađe pod okupacijom militantnih suseda, ne preostaje im ništa drugo do da pruže otpor, kako bi povratili slobodu i očitali lekciju kukavnim i korumpiranim vlastima. Igrom slučaja, pridružuje im se i reporterka sa Zemlje, entuzijastična Susan Sommers, čiji se lov na Pulicerovu nagradu (još uvek aktuelnu i u drugoj polovini XXI veka) preobražava u ličnu tragediju.


Kroz tri poglavlja, čvrsto povezana u koherentnu celinu, autor se bavi realističnim temama, pre svega emotivnim i psihološkim oscilacijama u ekstremnim uslovima. Yoshikazu Yasuhiko (Crusher Joe, Arion), koji potpisuje izvorno delo, režiju, scenario i dizajn likova, demonstrira potpunu kreativnu kontrolu nad filmom, osim u podzapletu sa vojnikom homoseksualcem, koji u svoj svojoj političkoj korektnosti deluje kao nepotreban dodatak. Protivteža ovom višku i dvodimenzionalnim, mada simpatičnim sporednim akterima jesu dvoje uverljivih, jasno definisanih protagonista, koji po završetku sukoba postaju bolji ljudi.

Snaga animea ogleda se u tečnoj klasičnoj animaciji, kojoj godine nisu nanele preduboke bore, i pulsirajućem muzičkom skoru Joea Hisaishija, Miyazakijevog stalnog saradnika, koji ovde, za promenu, niže note u duhu 80-ih. Impresivne scene kopnenih borbi, u kojima se hrabrom Hiru ukazuje prilika da prevaziđe status pripadnika izgubljene generacije, odevene su u ruho prljavih i zagasitih boja, što je u skladu sa setingom i atmosferom. U par navrata, animatori eksperimentišu sa zrnastim živim snimcima, propuštenim kroz obojeni filter, najverovatnije u nameri da dočaraju ozbiljnost situacije, odnosno okrutnost stvarnosti.

Uprkos (donekle zanemarljivim) nedostacima, zbog kojih nije u rangu sa savremenicima kao što je malo stariji Akira, Venus Senki spada u red kvalitetnijih ostvarenja, ne samo iz tog perioda, već i šire posmatrano.

Rayearth (Keitaro Motonaga & Toshiki Hirano, 1997)

Visoku vrednost produkcije, makar prema standardima direct-to-video formata, poseduje i trodelna OVA Rayearth, alternativna (mračnija) verzija dvosezonskog TV serijala Magic Knight Rayearth (1994-1995). Nastaje prema ideji dama iz mangaka-kvarteta CLAMP, čiji se stil odmah prepoznaje u kompleksnoj mitologiji, vitkim figurama, trouglastim licima, krupnim očima sa gustim trepavicama i vijorenju plašteva i dugih kosa (kako na vetru, tako i prilikom korišćenja magičnih moći).

Iza kitnjaste fantazije o spasavanju sveta od arogantnih čarobnjaka iz mistične alternativne dimenzije krije se priča o snazi prijateljstva i (bolnom) prelasku iz detinjstva u adolescenciju. Teret sudbine Zemlje, ali i kraljevstva Cephiro, odakle potiču osvajači, pada na nejaka pleća triju devojaka. Pod legendarnim drvetom trešnje, Hikari, Umi i Fuu se zaklinju da se nikada neće razdvajati, ni ne sanjajući opasnost u koju će ih budućnost dovesti. Nakon spoljašnje intervencije, njihov odnos stavljen je na probu, a one će morati da poslušaju "unutrašnje glasove" i suoče se sa sopstvenim strahovima.


Prihvatanje lične i nametnute odgovornosti, simbolično prikazano kroz simbiozu sa duhovima vatre, vode i vazduha, funkcioniše kao jedan od osnovnih elemenata narativne strukture. U pitanju je svojevrsna slagalica, čije nam delove Motonaga (Malice@Doll) i Hirano (Devil Lady) postepeno otkrivaju, uporedo sa motivima junakinja i antagonista. Usled nemogućnosti da za svakog odvoje dovoljno prostora, neretko pribegavaju stereotipizaciji likova, te im u pomoć pritiču seiyūi, koji odličnom glasovnom glumom pokrivaju pukotine u karakterizaciji.

Izuzetan vizuelni identitet, koji odiše elegancijom i melanholijom, i veličanstvene orkestracije, koje podsećaju na radove Dannyja Elfmana za neke od Burtonovih filmova, glavni su razlozi zbog kojih za Rayearth vredi odvojiti dva sata. Podjednako pažnje posvećeno je gotovo svakom kadru, bilo da se u njemu nalaze bishōnen ili bishōjo u lepršavom kostimu, konstrukcija Tokijskog tornja, ledom okovana iluzija eterične princeze Emeraude ili gigantska biomehanička božanstva, čiji okršaji nose kataklizmične posledice. A pošto i kompozitor Toshihiko Sahashi (The Big O, King of Thorn) revnosno ispunjava zadatak koji mu je poveren, zagarantovan je užitak i za oči i za uši...

22 Jul 2014

21 Jul 2014

Yūreisen (Noburō Ōfuji, 1956)


Noburō Ōfuji (1900-1961) smatra se jednim od najznačajnijih japanskih animatora prve polovine XX veka, o čemu svedoči i prestižna nagrada sa njegovim imenom, ustanovljena 1962. Tokom skoro četiri decenije duge karijere, stvorio je oko pedeset (pretežno kratkometražnih) animiranih filmova, primenom tehnike po kojoj prepoznajemo kraljicu "pozorišta senki" Lotte Reiniger. Prema istraživanjima dr Catherine Munroe Hotes (Nishikata Film Review), međunarodnu slavu donela mu je fantazija Yūreisen (Brod duhova), prikazana na "Festivalu crtaća" u Londonu.

Inspirisano Avanturama princa Ahmeda (Die Abenteuer des Prinzen Achmed, 1926), prvom sačuvanom dugometražnom animacijom, ovo minijaturno remek-delo počinje predstavljanjem Ōfujijevih veštih prstiju, koji celofan u boji isecaju u obliku visokih talasa. Nakon bure koja prati deo uvodne špice, kamera klizi preko mape Istočne Azije i zaustavlja se na Žutom moru, nad čijim vodama se uzdiže mistična magla, oživljavajući posadu gusarskog jedrenjaka. Pucnjem iz topa razbojnici prekidaju svetkovinu koja se odvija na raskošnom (verovatno kraljevskom) brodu iz Kine, pretvarajući veselje u masakr. Međutim, sve se vraća, sve se plaća - "bela" osveta je na pomolu...

Priču o prokletstvu, koja podseća na kakvu narodnu legendu, autor pripoveda isključivo slikama, kaleidoskopskim i neretko psihodeličnim, koje se, obavijene svilenom tapiserijom zvuka, tope pred vašim očima. Ōfuji, kao idejni tvorac i rukovodilac projekta, i kompozitor Kōzaburō Hirai (1910-2002), u čijem se skoru oseća snažan uticaj dalekoistočne tradicije, pružaju nezaboravan audio-vizuelni spektakl, demonstrirajući (magičnu) moć odabranog medija. Od svoje "učiteljice" reditelj odlazi korak dalje, eksperimentišući sa klasičnom celuloidnom animacijom, te su pokreti njegovih silueta još elegantniji, a velelepni kadrovi slojevitiji negoli kod Reinigerove, što je posebno uočljivo u sceni vraćanja duga. Hipnotišući vrtlog boja, linija i nestalnih oblika, u pratnji trijaloga perkusija, žičanih instrumenata i sablasnih horskih vokalizacija, čini da Yūreisen i danas, kada smo zatrpani CGI egzibicijama, neometano plovi.

15 Jul 2014

Stan Lee's Mighty 7 (Lee Ningning, 2014)

"Nikada ne dozvoli istini da stane na put dobroj priči."
Stan Lee

Animirani TV film Stan Lee's Mighty 7, zasnovan na istoimenom stripu objavljenom za Archie Comics, mogao bi se okarakterisati kao postmodernistička meta-fantazija. Zamišljen kao početak trilogije (ili pilot epizoda serijala), predstavlja bivšeg predsednika izdavačke kuće Marvel kao mentora grupe humanoidnih vanzemaljaca sa supermoćima.

U prologu, vickasti dekica nam otkriva da je zapao u kreativnu blokadu. (Ništa strašno, dešava se to i mlađima, a kamoli nekome ko je proživeo skoro čitav vek.) Tokom noćne vožnje nedođijom koja bi, kako sam kaže, trebalo da mu razbistri um i napuni baterije, sasvim slučajno pronalazi "svežu" ideju. Pred njim se, kao poručen, obrušava svemirski brod iz kojeg izlazi naslovni septet, dvoje "zvezdanih" policajaca i petoro kriminalaca. Da bi pronašli način za nastavak puta ka rodnoj grudi, primorani su da sarađuju i slede uputstva sedog i dovitljivog Zemljanina, postajući učesnici projekta "Reality Super Heroes".


Uloga negativaca dodeljena je negostoljubivim ljudima u crnom (tajnoj službi američke vojske) i Tegoncima (Taegon), ratobornim reptilima iz galaksije Unigra koji, prerušeni u ljude i infiltrirani u mega-korporacije, rade na planovima za osvajanje naše planete. Suočeni sa dvostrukom pretnjom, nepoznatim okruženjem i sarkazmom domaćina, članovi disfunkcionalne sedmorke preispituju sopstvene stavove i postepeno prevazilaze međusobni animozitet, dok iz flešbekova gledalac saznaje detalje iz njihovih (uglavnom tragičnih) prošlosti. Prestupnici, koje je težak život odveo stranputicom, dobijaju šansu za iskupljenje, a čuvari reda i mira imaju priliku da pokažu razumevanje i prihvate činjenicu da ni oni nisu nepogrešivi. Iako u nešto više od sat vremena nije bilo moguće posvetiti podjednako pažnje svakome, autori uspevaju da u izvesnoj meri prevaziđu stereotipe i da, igrajući se klišeima, isporuče frenetičnu naučnofantastičnu akciju, začinjenu odličnim humorom.

U saradnji sa nevelikom ekipom, na čelu sa Leejem Ningningom kome je ovo prvi rediteljski zadatak, Stan Lee stvara briljantnu (samo)parodiju i omaž fiktivnim likovima koji su mu obeležili višedecenijsku karijeru, pozajmljujući glas svojoj ilustovanoj inkarnaciji. Njegove pulene, između ostalih, oživljavaju Christian Slater, Mayim Bialik (Sheldonova prijateljica iz Big Bang Theory) i Flea (basista benda Red Hot Chilli Peppers), a kao vođu "guštera" čujemo Micheala Ironsidea (Scanners, Total Recall, Starship Troopers), večitog filmskog zlikovca. Eksplozivnoj avanturi kompozitor Claude Foisy pruža potporu poletnim muzičkim skorom, a animatori kineskog studija Hong Ying donose atraktivan izgled pokretne grafičke novele, ugledajući se na subotnje crtaće iz prošlog veka i uspešno se boreći sa budžetskim ograničenjima.

10 Jul 2014

Deseos (Rafael Corkidi, 1978)


Ogroman uticaj koji je Alejandro Jodorowsky izvršio na Rafaela Corkidija primetan je i u njegovom poslednjem filmu sa tridesetpetomilimetarske trake. Eksperimentalna melodrama Deseos (Strasti) predstavlja slobodnu adaptaciju romana Al filo del agua (Na ivici vode) meksičkog pisca i političara Agustína Yáñeza Delgadilla. Cenzurisana sedam godina, a danas nepravedno prepuštena zaboravu, deluje kao raščerečena epizoda niskobudžetne sapunice, čije iznutrice povezuje bodljikava žica erotike, religijskih referenci i ezoteričnih simbola.

Nakon non sequitur preludijuma i zbunjujućeg prologa, u kojem jahači Apokalipse najavljuju uskrsnuće revolucionara Francisca Madera, slede razbacani komadi priče o padu porodice Timotea Limona. Njegov bludni sin Damian vraća se u rodno selo i, uprkos upozorenjima slepog proroka, pokušava da se približi bivšoj ljubavnici, jogunastoj Micaeli. U njihovu burnu romansu su, pored raspevanih dama noći, umešani kaluđerica i sveštenik, zaposednuti demonom požude, anđeo zlatnih krila, naoružan bičem, tamnoputa lepotica, sa koje spada pojas nevinosti, i devica Marija, koja se pridružuje grupi pakosnih putujućih cirkusanata da bi, kao zvezda performansa, nastupila pod ostacima Nojeve barke.

Teško je rečima dočarati, a skoro nemoguće u potpunosti razumeti sve pojedinosti idiosinkratičnog, smelim i bezobzirnim potezima naslikanog portreta grehova, ljubavnih jada i ljudske hipokrizije. Koketirajući sa poetikom apsurda i tragajući za inspiracijom u umetnosti nadrealizma, reditelj stvara ikonoklastičnu fantazmagoriju, koja se neretko, baš kao i Pafnucio Santo, preobražava u avangardni mjuzikl. Nadrealni spoj folka i klasike (Hector Sanchez) unosi živost u pustinju i neobično dekorisane ruševine palata i crkvi, odabrane kao poprište "radnje". Krstovi, kreveti, koncertni klavir, monolitne statue i lutke za izloge, okrečene u belo, neki su od ključnih detalja u upečatljivoj scenografiji Teodora Mausa.

Stiče se utisak da Corkidi gaji fetiš prema ogoljenim konstruktivnim elementima i trulim zidovima u čijim otvorima odavno nema ni prozora, ni vrata, dajući im na značaju. Možda želi da ovim ostacima prošlosti otelotvori duh, poveravajući ulogu tela kitnjastim odajama, u kojima se Micaela prepušta gnevu, a kaluđerica masturbaciji...

Kakva god da je bila zamisao Jodovog nestašnog učenika, delo koje na njoj počiva odlikuje se bizarnom lepotom, koju (nažalost) narušava loš kvalitet jedine dostupne (VHS) kopije.

6 Jul 2014

Τόπος (Αντουανέττα Αγγελίδη, 1985)

"Kada bi opet došao taj dan, svetlost bi bila drugačija; jutro bi bilo mračno, a noć bi padala ranije."
Višestruko nagrađivana rediteljka Antoaneta Angelidi rođena je 1950. godine u Atini, gde je studirala arhitekturu na Nacionalnom tehničkom univerzitetu, dok je u Parizu završila režiju i montažu na IDHEC-u (Institut des Hautes Études Cinématographiques), kao i filmsku teoriju na EHESS-u (École des Hautes Études en Sciences Sociales). Članica je EFA-e, profesorka na Aristotelovom univerzitetu u Solunu i autorka nekoliko umetničkih instalacija.

Za fantazmagoričnu (anti)dramu Τόπος (Topos / Mesto) inspiraciju crpe iz dela Đorđa de Kirika i renesansnih majstora, kako bi "stvorila vizuelnu eksploziju boja, oblika i apstraktne geometrije" (Vrasidas Karalis, A History of Greek Cinema, The Continuum International Publishing Group, 2012). Život mrtve junakinje (Ane?) prikazuje kao igru kriptičnih pravila, koja se odvija u iluzornom prostoru, verovatno nadrealističkoj verziji njenog domaćinstva, izvan vremenskog toka.


Fragmenti duboko zakopanih sećanja, povezani logikom snova, izlaze na površinu, preobražavaju se u uspomene ožalošćenih, a potom ugrađuju u izvitoperenu narativnu strukturu. Anin duh se deli i zaposeda sve koji se okupljaju da bi joj odali počast, tako da su reči ovih "medijuma" projekcija toka njenih misli. Iz koga i o kome govori nije moguće utvrditi u svakom trenutku, a nekoherentnost sporadičnih monologa i dijaloga dodatno otežava posao tumačenja priče. Značenja simbola, kojima je ista protkana, dobro su skrivena u gustoj magli podsvesti pokojnice. A da biste ih pronašli, morali biste da čujete "glas smrti", koji spominje jedan od sudova Anine duše.

Budući da među likovima dominiraju pripadnice nežnijeg pola različitih generacija, pri čemu je svakoj dodeljena arhetipska uloga (kćer / majka / sluškinja), da se pretpostaviti da je posredi istraživanje njihovog položaja kroz istoriju. Nije daleka od istine ni tvrdnja Eleanor Manike za The New York Times da film donosi beskompromisan pogled na objektivizaciju žena u (zapadnjačkoj) umetnosti. Emotivno prazne, one postaju marionete elegantnih pokreta u mehaničkom baletu; puke note u kakofoniji briljantno komponovanih kadrova.

Jednostavne žute haljine, jarkocrveni draperi i modroplava imitacija vode izbijaju iz sivila minimalističke scenografije, utopljene u duboke senke, dok kontemplativnu tišinu prekidaju bizarni prenaglašeni zvuci (zujanje, krčanje, struganje, klokotanje, mljackanje) kao suplement zbunjujućih jukstapozicija. Na ovaj način postignuta je hipnotišuća i u isti mah dezorijentišuća atmosfera, a pojačana teško probojna opna oko transcendentnih vizija Antoanete Angelidi...

4 Jul 2014

Yami Shibai (Tomoya Takashima, 2013)


Televizijski serijal Yami Shibai (Teatar mraka) sastoji se od trinaest četvorominutnih epizoda, zasnovanih na mitovima i urbanim legendama iz Japana, a inspirisan je "papirnom dramom" (kamishibai), formom slikovnog pripovedanja koje su budistički monasi razvili još u XII veku i koje se smatra pretečom mangi. Kanji Tsuda (Ju-On, Trava: Fist Planet, Redline) pozajmljuje glas naratoru (gaito kamishibaiya), starijem čoveku sa zlatnom maskom, koji posećuje igralište kako bi klincima predstavio kratke priče strave, primenjujući gorespomenutu metodu.

Tradicionalni svici (emaki-mono) zamenjeni su flash ilustracijama, najverovatnije "oživljenim" putem Adobe After Effects ili nekog sličnog softverskog paketa, zbog čega je animacija minimalistička. Međutim, ukoliko se posmatra iz ugla doslednosti u podražavanju uzora, skromni izgled ovog (g)animea poseduje izvestan šarm i može se smatrati jedinstvenim. Dopunjen "ogrebotinama" kao sa starih video snimaka, a ispraćen uznemirujućim zvucima i atmosferičnom muzikom, dobra je podloga za izazivanje osećaja jeze i napetosti, pod uslovom da niste oguglali na aveti sa Dalekog istoka. A da biste lakše progutali i svarili ideje o toaletu ili mašini za fotokopiranje kao magnetima za onostrano, podrazumeva se neophodnost suspenzije neverice.

Reditelj Tomoya Takashima i scenarist Hiromu Kumamoto, obojica debitanti, kao i većina članova autorskog tima, postavljaju sebi prilično izazovan zadatak i pokazuju da su istom dorasli. Tesan vremenski okvir koriste maksimalno, te im za svega dvestotinak sekundi polazi za rukom da prevaziđu ograničenja medija (pokretne slikovnice), upoznaju vas sa jednom od košmarnih pripovesti (i japanskim mentalitetom) i uspostave ravnotežu između smislenog i iracionalnog. Govoreći o natprirodnim silama, gnevnim duhovima i pogubnim kletvama, opominju neposlušne i neodgovorne, i ukazuju na negativne posledice griže savesti, prevelike radoznalosti ili radoholičarskog stresa. U sudaru stvarnosti i sujeverja žrtve su često nevine i nesvesne opasnosti, a pojedinci dobijaju ono što su poželeli, ali u drugačijem pakovanju.

Malo je klasičnih animea koje ne biste gledali sami u mraku, tako da je Yami Shibai pravo osveženje. Početak druge sezone, koju bi trebalo da režira Takashi Shimizu, poznat po franšizi Ju-On, najavljen je za 7. jul tekuće godine.