30 Aug 2014

The Archangels of Symmetry

A well-intentioned parody of Filmation cartoons from the 80s.

(click to enlarge)

29 Aug 2014

25 Aug 2014

Το χρονικό μιας Κυριακής (Τάκης Κανελλόπουλος, 1975)

"To je vreme detinjstva i besmrtnih snova."

Posvećena Nikosu Kundurosu (Mlade Afrodite), lirska drama Το χρονικό μιας Κυριακής (To hroniko mias Kyriakis / Sećanja na nedelju) donosi šest kratkih "priča", protkanih gorkoslatkom melanholijom i uokvirenih rediteljevim sećanjima, kao što i sam naslov nagoveštava. Tuga i lutanje siromašnog kočijaša. Šetnja ostarelog para po parku uspomena. Cveće za poginulog prijatelja. Proslava očevog rođendana. Poslednji trenuci pripadnika otpora. Nadom protkano iščekivanje pisma.

Putem introvertnih, fragmentiranih i nostalgijom oslikanih sekvenci, sva pitanja (o ljubavi, ratu i smrti), koja dečak postavlja majci i učitelju u prologu, dobijaju odgovore zamagljene ličnim sentimentom autora. Svaki kadar ove nekonvencionalne celuloidne poeme odlikuje se skladnom kompozicijom i nepobitan je dokaz istančanog senzibiliteta Takisa Kanelopulosa (1933-1990), jednog od zaboravljenih predstavnika Novog grčkog filma. Nadahnuti minimalistički portreti običnih ljudi, čije suzne oči i zamišljeni pogledi otkrivaju brojne ožiljke iz prošlosti, kod gledaoca bude čistu emociju, zahvaljujući veštim potezima umetnika koji ih potpisuje i za koga imaju neizmernu vrednost. Ruže i mandarine, vozovi i trošne kuće neki su od detalja u procesu ogoljavanja duše pod plavim nebom i pred nepreglednim morem, u poređenju sa kojima čovek deluje manji od makovog zrna.

Prekrivanjem glasova svojih marginalizovanih likova prozirnim velom tišine, naracije ili elegične muzike Kanelopulos postiže meku atmosferu lucidnih snova u kojima život ne podleže koroziji. Po oniričnosti i ideji, njegovo peto igrano ostvarenje blisko je Ogledalu Andreja Tarkovskog, što je samo po sebi već dovoljna preporuka...

21 Aug 2014

Avida (Benoît Delépine & Gustave de Kervern, 2006)

"Ono što se dešava životinjama, uskoro će se desiti i čoveku."
poglavica Si'ahl (Seattle), 1854


Ilustraciju ove (proročke) izjave, citirane po završetku odjavne špice, rediteljski duet pruža već u prvim minutima. Ostareli i suicidni pikador, u tumačenju dramskog pisca Fernanda Arrabala (po čijem komadu je Jodorowsky snimio svoj dugometražni prvenac Fando y Lis), završava svoju karijeru u okršaju sa nosorogom, uz povik: Viva la muerte! (Referenca na filmski debi ovog "prognanika" i moderniste.)

U sledećoj sceni, imućni kolekcionar (scenarista Jean-Claude Carrière, nekada saradnik Luisa Buñuela) dolazi kući, ignorišući leš ispred automatizovane kapije, zatvara se u dnevnu sobu i prepušta uživanju uz tek nabavljeno platno, dok se njegov gluvonemi sluga (čupavi de Kervern) u zaštitnom odelu za dresere "igra" sa parom rotvajlera u dvorištu. Ironijom sudbine (šifra: neprobojno, zvučno izlovano staklo), gospodar postaje žrtva, a zatočenik ratobornih pasa slobodan čovek.

Prekid robovanja rizičnom i monotonom poslu nemušti junak proslavlja napadom na golfera i ženu sa balonom vode, kao i prepadanjem gostiju elitnog restorana, da bi igrom slučaja dospeo u privatni zoološki vrt, čiji posetioci, poput nonšalantnog gurmana (cameo Claudea Chabrola), imaju priliku da probaju primerke faune izložene u kavezima.

Nakon što biva umešan u neuspelo "kucnapovanje" sa dvojicom kolega, zavisnika od ketamina (Delépine i Eric Martin), primoran je da pomogne vlasnici nesrećnog kučenceta, korpulentnoj Avidi (XL model Velvet D'Amour), da ostvari poslednju želju (i umre na vrhu planine). I tako dolazimo do nečega što bi se moglo smatrati zapletom ove kapriciozne dramedije, nastale pod snažnim uticajem Buñuela i Dalíja, iz čijeg je anagramskog pseudonima (Avida Dollars) pozajmljen naslov, odnosno ime ekstravagantne buržujke u fokusu "priče".


Iz opširnog opisa trebalo bi da je već jasno da autorima ni na kraj pameti nije bilo povinovanje ustaljenim principima zanata, što je dovelo do stvaranja autentičnog i progresivnog dela. Pevajući odu nadrealizmu, Delépine i de Kervern pokazuju svoj talenat kako iza, tako i ispred kamere, rado se priključujući galeriji ekscentričnih likova. Neprekidnim nizom iracionalnih i, povremeno, grotesknih vinjeta, moćnih projekcija njihove (ili kolektivne?) podsvesti, osvrću se na brojne protivrečnosti života i rugaju neizbežnoj smrti, komentarišući probleme modernog ljudskog društva između redova.

Iako sopstvenom "krivicom" znatno ograničavaju publiku, oni ni u jednom trenutku ne podležu kompromisima, grabeći oblake i trpajući ih u džepove, oblepljeni selotejpom ili s jastogom u zubima. Čudnim mehanizmima, koji pokreću uvrnute jukstapozicije, menjaju stare i dodaju nove funkcije, tako da je gotovo svaka sledeća scena potpuno neočekivana. A pored faktora iznenađenja, oslonac pronalaze u čvrstom spoju apsurdnog, mračnog i deadpan humora, prefinjenim crno-belim kompozicijama i eklektičnom saundtreku, koji objedinjuje neo-klasiku, ambijentalnu buku, afrički folk i muziku američkih domorodaca.

Arhitektonskim objektima dodeljuju ulogu dopunskih odrednica ličnosti protagonista i karaktera dešavanja, dok prirodno okruženje tretiraju kao snoviđajnu pustoš u kojoj dolazi do eskalacije sinematskog ludila. Poslednji kadar, jedini u boji, savršeno se podudara sa atmosferom filma, jednog od najzabavnijih pod avangardnim nebom.

18 Aug 2014

Трудно быть богом (Алексей Юрьевич Герман, 2013)


Bizarni naučnofantastični ep Трудно быть богом (Teško je biti bog), prvobitno naslovljen История арканарской резни (Istorija arkanarskog masakra), slobodna je adaptacija istoimenog romana braće Strugacki. Sniman u periodu 2000-2006 i skoro sedam godina zarobljen u procesu postprodukcije, završen je nakon Germanove smrti, uz pomoć njegovog sina i supruge, kao i koscenaristkinje Svetlane Karmalite, a premijerno prikazan na festivalu u Rimu krajem 2013, izvan takmičarskog programa.

Iako počinje naracijom, koja pruža osnovne informacije o poprištu radnje, film se suprotstavlja tradicionalnim pripovedačkim postupcima i donekle je nenarativan. Kroz nepuna tri sata magle i blata, lepljive kiše i fekalnih materija, donosi otelovljenje haosa u hermetički zatvorenoj kapsuli, spremnoj da eksplodira (ili implodira?) u svakom trenutku. Bezglava i nepregledna povorka krezubih, slinavih, vašljivih, štrokavih, beznadežnih i obezljuđenih stanovnika Arkanara, kraljevstva male i nazadne planete, najverovatnije je metafora za masu izgubljenih u post-sovjetskoj Rusiji (ili nekoj drugoj državi koja prolazi kroz tranziciju). U tom slučaju je (anti)junak Don Rumata, jedan od naučnika poslatih sa Zemlje, alter-ego umetnika ili epitom zagovornika progresa, kome su ruke vezane - dopušteno mu je da posmatra, ali ne i da direktno interveniše. Uprkos statusu poluboga, on je primoran da se uklapa u pasivno okruženje, u kome se neslaganje izražava gađanjem magarčevim govnima. Zabranjeno mu je da ubija, ali ga to ne sprečava da odseče poneko uvo, usporavajući pad u ludilo sviranjem na flauti. A Leonid Jarmoljnik briljira u tumačenju ovog tragičnog lika.


Odsustvo dostojanstva i potpuno crnilo duha i svesti, isprepletene sa umirućnom nadom, ogorčenjem i lažnom ravnodušnošću Dona Rumate, Aleksej German oslikava poput starih majstora, dajući svojim platnima opipljive teksture fizičkog sveta. Detaljima bogate kompozicije deluju kao da pripadaju nekakvom arthouse dokumentarcu snimljenom u anarhičnoj distopiji na razvojnom nivou srednjeg veka. Zagušljivi i klaustrofobični enterijeri, u kojima razni objekti zauzimaju prvi plan, i sivim kamenom definisani eksterijeri, čiji dekorater je imao krajnje morbidan smisao za humor, uznemirujuće su realistični, kao i sve one prosute utrobe. Okovani robovi, odrubljene glave i obešena tela kerova i intelektualaca (između kojih u tiraniji ne postoji razlika) uobičajena su pojava na ulicama pod debelim slojem mulja, otpada i iznutrica. Da užasavajuć univerzum koji German stvara pripada varvarskim silama dokazuje i sprava za mučenje kurvi - veliki drveni falus optočen trnjem.

Ono što Arkanar čini još gadnijim mestom jeste i bolesna opsednutost smradom, koji preti da se oslobodi iz dugih i turobnih kadrova. (Sva sreća te tehnologija nije toliko napredovala.) Kiseli vonj oznojenih tela i oštar miris vlage i truleži za nakazne i umobolne meštane je isto što i dobar fiks za zavisnike od narkotika. Njihovim praznim, prodornim ili izbezumljenim pogledima, upućenim kameri, reditelj probija četvrti zid, uvlačeći gledaoca u bezizlazni lavirint, kojim struji kužni vazduh. Mrkli mrak samovolje i moralne dekadencije, koji sprečava dolazak renesanse, dočarava ne samo impresivno-opresivnom vizuelizacijom, već i autentičnim zvučnim ambijentom. Pucketanje vatre, zveket lanaca, oklopa i oružja, gacanje po kaši nečistoća i izbljuvaka, šmrkanje, mumlanje, pljuvanje, povraćanje i iskašljavanje pripadnika polusveta, kao i poluglasni dijalozi, koji neretko skreću u neočekivanom smeru, formiraju kako šapat, tako i krik neprosvećenosti.

Mučan, radikalan, tvrdokoran, provokativan i beskompromisan, Трудно быть богом je film koji izaziva i gnušanje i divljenje, obrušavajući se na vas svom snagom, jednakoj, ako ne i silnijoj od one koju poseduje kultna "zakrpljena" saga Andrzeja Żuławskog Na srebrnym globie. Teško ga je gledati, a još teže zaboraviti njegovu zastrašujuću velelepnost.

13 Aug 2014

Nikutai no mon (Seijun Suzuki, 1964)


Jedan od pristupačnijih filmova u opusu notornog Seijuna Suzukija jeste posleratna drama Nikutai no mon (Kapija od mesa), zasnovana na istoimenom romanu Taijira Tamure. Iako snimljena pod uslovima studija Nikkatsu, sadrži dovoljno elemenata koji će kasnije biti prepoznatljivi kao zaštitni znak njenog tvorca - specifičan humor i stabilizacija narativne strukture agresivnim vizuelnim ukrasima.

Smeštena u sirotinjski kvart okupiranog Tokija, usredsređuje se na osamnaestogodišnju Mayu (Yumiko Nogawa u debitantskoj ulozi), koja očajnički pokušava da preživi na ulicama geta. Pridružuje se grupi prostitutki, koje funkcionišu po strogim pravilima i okrutno kažnjavaju sve one koji ih se ne pridržavaju. Od njihove predvodnice, nabusite Sen (Eimei Esumi), dobija prve lekcije - na primeru neposlušne Ofuku u prilici je da vidi kakva je sudbina očekuje, ako se zaljubi i poda muškarcu bez novčane naknade. Maya se vrlo brzo prilagođava novoj i nemilosrdnoj porodici, ali nepredviđeni dolazak Shintara "Shina" Ibukija, vojnika-povratnika koji se odao kriminalu (u tumačenju rediteljevog čestog saradnika, kultnog Jōa Shishida), donosi i prve probleme...


Iza teške zavese seksploatacije, odnosno golotinje, suptilno i delimično "zamagljene", u prizorima sadističkog očitavanja bukvice, Suzuki se bavi različitim temama, a prevashodno mučnim oporavkom sopstvene nacije i dehumanizacijom u ekstremnim uslovima. "Da li osećaj ljudskosti znači da ne možeš da nastaviš da živiš?" - pitanje je na koje njegova junakinja ne dobija odgovor, vraćajući se na stazu poniženih i beznadežnih. Nakon oglušivanja o zakon male, ali čvrste zajednice, u kojoj se ogleda izobličeno telo ženske moći, ona postaje zanemarljivi deo bezlične i dezorijentisane mase, obmanute pričama o demokratiji i izgažene čizmama "heroja" sa Zapada. Makroi i jakuze, legalni i ilegalni trgovci, američki vojnici, beskućnici i pripadnici srednje klase smešteni su u istu košnicu, definisanu ruševinama koje svedoče o ratnim razaranjima. Niko nije pošteđen Suzukijevog prezira i bolnog čeprkanja po svežim ranama, zbog čega atmosfera odiše mirisom mizantropije.

Prisustvo neprijatelja reditelj naglašava "zvezdama i prugama" na koplju visoko uzdignutom iznad prljavštine poraženih Japanaca, kao i likom katoličkog sveštenika, upornog u nastojanju da glavnu junakinju po svaku cenu izvede na pravi put. Kostimima jarkih boja, Mayu i njene "koleginice" stavlja u kontrast sa depresivnim okruženjem, a uvid u svoj sistem simbola pruža u članku iz 1994. Zelenom označava samosvest i pribranost, ali i robovanje okolnostima, crvenom strah i eruptivnost, žutom ljubaznost i kompromis, a ljubičastom iskvarenost duha. Belom haljinom, koju Ofuku nosi pre odsecanja kose i vezivanja u ribarsku mrežu, predstavlja usamljenost i nesigurnost, dok crnim tradicionalnim kimonom krotke Machiko verovatno ukazuje na žal za prošlošću i/ili na njenu želju da se ponovo ostvari u ulozi supruge. U dosluhu sa Takeom Kimurom, umetničkim direktorom i dizajnerom produkcije, stvara živopisnu scenografiju, čija je artificijelnost ključna u dočaravanju poremećene stvarnosti filma. Bučan zvučni ambijent postiže žamorom pijace i pesmama sa radija, dopuštajući i protagonistima da povremeno zapevaju, ali ne i da zaborave haos u kojem se nalaze...

7 Aug 2014

L'écume des jours (Michel Gondry, 2013)


Kada bi mašta mogla da ubije, i od najnovijeg filma Michela Gondryja (Eternal Sunshine of the Spotless Mind, La science des rêves) valjalo bi se kloniti. Zasnovan na istoimenom romanu Borisa Viana iz 1947-e, L'écume des jours (Pena dana) odvodi gledaoca u nadrealnu verziju Pariza iz alternativne prošlosti (ili možda retro-budućnosti?) u kojoj je apsolutno sve moguće, jer logika leži i reži iza rešetaka.

Mladi Colin (Romain Duris) vodi ugodan život, čije se stranice ispisuju na pokretnim trakama vesele administracije. Bogat je i zato ne mora da radi, pa dane provodi u razgovorima sa ortakom Chickom (Gad Elmaleh), strastvenim obožavateljem dela filozofa Jean-Sola Partrea, uživajući u egzotičnim obrocima koje mu priprema lični kuvar, advokat i mentor Nicolas (Omar Sy). Nakon što mu Chick saopšti da je u vezi sa devojkom po imenu Alise (Aïssa Maïga), Colin odlučuje da se zaljubi. Na žurci povodom proslave rođendana kućnog ljubimca zajedničke prijateljice Isis (Charlotte Le Bon), upoznaje šarmantnu Chloé (Audrey Tautou). Nedugo potom, njih dvoje stupaju u brak, ali njihova idila je kratkog veka, pošto se na medenom mesecu Chloé razboljeva od retke bolesti - na desnom plućnom krilu razvija joj se cvet lotosa.


Jednostavna priča o tragičnoj ljubavi umotana je u ekstravagantno ruho hirovite fantazije, u početku cvrkutave i raznobojne iliti meke i slatke poput šećerne vune tokom vožnje na Ferisovom točku, a na kraju gorče od pelina i turobnije od jesenjeg dana na crno-beloj fotografiji. Sastojci od kojih je umešena prosečnom čoveku se ne bi ni u najluđim snovima javili. Rubikova kocka u ulozi podsetnika. Zraci sunca kao zamena za žičani instrument. Dresirani miš (zapravo, glumac u plišanom kostimu) koji obožava mehurove od sapunice. Mlin za kafu u obliku starog gramofona i klavir za pravljenje koktela (tzv. pianocktail). Jegulja koja se skriva u slavini, kako bi izbegla da bude pojedena za doručak. Par živih cipela koji se ponaša kao nestašni pas i zvono koje se preobražava u insekta prilikom svakog korišćenja. Partreovi govori upakovani u tablete i lek u čiji sastav ulaze hromirane šargarepe. I to nije sve.

Reditelj je nemilosrdan u bombardovanju kreativnim idejama, ponovo se ugledajući na Švankmajera u interpolaciji igrane forme i stop-motion animacije. Iako njegova razigranost pri mahanju čarobnim štapićem predstavlja ozbiljnu pretnju izazivanju empatije i stabilnosti narativne strukture, on ne posustaje ni u jednom trenutku. Bilo da opisuje ručak, venčanje, obilazak grada, sahranu ili malo takmičenje u klizanju (epitom bizarnosti), spreman je da posegne za humorom kao začinom - crnim, kiselim, uvrnutim, apsurdnim, inteligentnim. Osim što zbija šale na račun sopstvenih likova i egzistencijaliste Jean-Paula Sartrea, baca strelice i u pravcu sveštenih lica, zdravstva i modernog robovlasništva. I nastoji da gotovo svakom scenom pošalje neku poruku ili da zabavi metaforama, a kao lajt motiv koristi muziku Dukea Ellingtona, po čijoj kompoziciji Mood Indigo film dobija internacionalni naziv.

Snaga Gondryjeve magično-pesimističke bajke, koja se iz "živog crtaća" pretvara u nešto nalik na kafkijanski košmar i čije "zauvek srećno" biva smrskano u paramparčad, većim delom, očekivano, leži u vizuelnoj inventivnosti. Međutim, ne sme se zanemariti ni odlična hemija između Durisa i Tautou, niti energija kojom ostatak glumačke ekipe zrači uprkos značajnoj težini tereta hiperstilizacije.

4 Aug 2014

Tejút (Benedek Fliegauf, 2007)


Sa pet idiosinkratičnih dugometražnih ostvarenja iza sebe, Benedek Fliegauf je obezbedio solidnu poziciju na listi najsmelijih filmotvoraca XXI veka. Počev od raspričanog, skoro bezbudžetnog prvenca Rengeteg (Šuma, 2003), preko hiperdepresivne narko-drame Dealer (2004), do uznemirujuće antirasističke tragedije Csak a szél (Samo vetar, 2012), ovaj samouki mađarski reditelj istražuje posledice života u, prema njegovim rečima, "sjebanom društvu koje smo stvorili". I u futurističkoj, etički kontroverznoj romansi Womb (Majčina utroba, 2010) on ostaje dosledan ideji svekolikog posrnuća ljudskog roda, baveći se prolaznošću vremena i neizbežnošću smrti kao središnjim temama.


Eksperimentalnom "misterijom" (u nedostatku preciznije odrednice) Tejút (Mlečni put), koja bi se mogla okarakterisati kao jedan od najtežih ispita strpljenja, čini se da Fliegauf ukazuje na ništavnost čoveka u odnosu na svet koji ga okružuje, tj. vasionu, ukoliko uklonimo granice. U intervjuu za nemački web magazin Ikonen, kaže da je ona u isti mah i manje i više od dela sedme umetnosti; svojevrsni zen film koji se sastoji od deset haikua. Sve ove nihilističke "pesme" zapravo su dugi, široki, statični i precizno komponovani kadrovi, koji donekle podsećaju na ekstremno minimalistička platna Yōa Shōmeija. Sumornim pejzažima, kojima dominiraju hladne boje, podređene su udaljene figure otuđenih i obezličenih protagonista (u prvoj sceni, usamljene vetrenjače), a njihovo delanje svedeno je na nivo apsurdnog rituala.

Obavijeni mrežom raznovrsnih, pretežno ambijentalnih zvukova, koji značajno utiču na uspostavljanje atmosfere, prizori iz svakodnevice sporadično se preobražavaju u zagonetke, čija se rešenja kriju izvan slika. Nestanak starca i njegove unuke na trampolini (!) možda nije ništa drugo do uobrazilja dečaka iza kamere, dok bi se sekvenca sa skladišnim kontejnerima mogla protumačiti kao aluzija na trgovinu belim robljem. Bilo da su su ironične, zbunjujuće, dadaističke ili protkane sasvim suvim humorom, sve vinjete odlikuju se ćudljivošću i jasan su pokazatelj autorove veštine u pružanju čistog (dijalozima neiskvarenog) audio-vizuelnog doživljaja. Letargični ritam kojim se smenjuju sigurno neće prijati svakom, ma koliko to izlizano zvučalo, ali će oni koji se predaju Fliegaufovoj melanholiji uživati pogleda prikovanih za ekran...

1 Aug 2014

Apotheosis

Angel Boo & Sugar Bee, redefining the Apotheosis.

(censored version)