26 Mar 2015

Song of the Sea (Tomm Moore, 2014)


Song of the Sea je vredelo čekati pet godina. Nakon sjajnog prvenca (The Secret of Kells), koji je korežirao sa Norom Tvomi, Tom Mur isporučuje još jednu maštovitu fantaziju koja sadrži čistu (sinematsku) magiju. Zasnovana na legendama o selkijima (selkie), bićima koja u moru žive kao foke, dok na kopnu preuzimaju ljudsko obličje, ova moderna bajka počinje na usamljenom irskom ostrvcetu, u skromnom (ali predivno oslikanom) domu čuvara svetionika.

Norman (odlični Brendan Glison) i njegova supruga Brona (milozvučni glas kantautorke Lize Henigen) očekuju prinovu, a njihov se sinčić Ben (mlađani Dejvid Roul) raduje što će konačno postati stariji brat. U noći porođaja, sreća se preobražava u tugu, jer Brona nestaje međ talasima, ostavljajući za sobom devojčicu umotanu u belu bundicu. Šest godina kasnije, mala Sirša (Lusi O'Konel) još uvek ne progovara, a Ben je vidi kao vinovnika majčine smrti. Dolazak prgave, zapovednički nastrojene bake (veteranka Fionula Flanagan) pokreće neobičnu avanturu, tokom koje će mališani otkriti da su mitskom svetu bliži nego što misle...


Podsećajući gledaoce da je gubitak dragih osoba neizbežni deo života, Mur donosi dobro poznatu, ali dirljivu i zanimljivu priču koja, uprkos dubokoj ukorenjenosti u folklor i tradiciju Iraca, poseduje univerzalnost i bezvremenost. Prvenstveno se obraćajući deci, a zatim i odraslima koji povremeno vole da probude dete u sebi, od ilustrovane uvodne špice uvlači vas u kraljevstvo začaranih divova i vilenjaka (daoine sídhe / dina ši) i čini da u njih bar na kratko poverujete. Ulogu (atipičnog) negativca dodeljuje boginji Maki (Macha) i predstavlja je kao vešticu koja upravlja sovama, a čije namere zapravo i nisu zle (štaviše, mogu se protumačiti kao donekle plemenite). Nestašne junake, praćene ovčarem Kuom (cú je, u prevodu sa gelskog, pas), dovodi u situacije iz kojih će izaći kao bolji ljudi i naučiti da cene to što imaju jedno drugo.

Uz Adrijena Merižoa, ponovo na mestu umetničkog direktora, Mur zadržava prepoznatljiv izgled velelepne "anti-3D" slikovnice, u kojoj su vešto objedinjeni najrazličitiji uticaji, od piktskih runa, preko platana Gustava Klimta i Paula Klea do animiranih filmova Ričarda Vilijamsa (The Thief and the Cobbler) i Hajaa Mijazakija. Preklapanjem ravnih površina sa nepravilnim i geometrijskim oblicima, odnosno podražavanjem dečjih crteža, stvara iluziju perspektive, postavljajući jednostavno dizajnirane likove naspram raskošnih "plišanih" tekstura u pozadinama. Opredeljuje se za tamniju paletu boja nego u Tajni Kelsa, čime intenzivira snagu melanholičnih osećanja svojih protagonista, da bi u katarzičnom epilogu njihovu patnju utopio u severnoj svetlosti. I dok se vaše oči zaslađuju impresivnom vizuelizacijom, eterične melodije Bruna Kulea, u izvođenju benda Kíla, upotpunjuju opčinjavajuću atmosferu.

Sa Pesmom mora, Tom Mur nastavlja da insistira na iskrenoj emociji, učvršćujući poziciju maga klasične animacije i obećavajući da ubuduće od njega možemo očekivati još briljantnih dela.

24 Mar 2015

Y Mabinogi (Derek W. Hayes, 2003)

 
Hibridna (pretežno animirana) fantazija Y Mabinogi (aka Otherworld, što nije bukvalan prevod na engleski jezik) slobodna je adaptacija Četiri grana Mabinogija (Pedair Cainc y Mabinogi), jednog dela zbirke starovelških legendi Mabinogion. Njena radnja počinje u sadašnjosti, na osamnaesti rođendan mladića teško izgovorivog imena Lleu Llaw Gyffes (Matthew Rhys), koji sa dvoje najboljih prijatelja, Danom (Daniel Evans) i Rhiannon (Jenny Livsey), odlazi na vožnju čamcem. U blizini ostrva Gwales (Grassholm) pronalaze podvodni prolaz ka mitskoj dimenziji i, nakon zaranjanja, preuzimaju uloge junaka iz priča Pwyll Pendefig Dyfed, Branwen ferch Llŷr, Manawydan fab Llŷr i Math fab Mathonwy.

Problemi koje donose sa "površine" projektuju se na avanture njihovih "avatara", zbog čega je donekle razumljivo to što se brzo uklapaju u srednjovekovno okruženje, dok ih odrazi na štitu ili vodenoj površini povremeno podsećaju na to ko su i odakle dolaze. Preplitanje više narativnih niti nije u svakom trenutku najpreciznije izvedeno, budući da su pojedini delovi iz izvornih tekstova morali da budu odstranjeni ili izmenjeni zarad kompaktnosti filma, ali suština i epski karakter ostaju netakuti. Iako scenario ume da deluje zbunjujuće za gledaoca koji se ranije nije susreo sa Mabinogion-om, lako se prepoznaju motivi, likovi, situacije, običaji, verovanja i pravila ponašanja iz usmenih predanja drugih naroda, kao i pripovedačko umeće bardova. 
 
"Život je borba između izbora, sudbine i magije." - kaže čarobnjak i menjač oblika Math svom posinku Lleuu, savršeno opisujući svet u kojem izmaglica odnosi ljude i objekte, ratnici od gneva postaju divovi, a kazan preporoda preokreće tok bitke. Čarobni skiptar služi za proveru nevinosti, demoni od pruća otimaju novorođenčad, pojedina deca se rađaju iz amajlije, a sva bivaju nazvana po prvoj reči kojom im se majka obrati. Pogrešne odluke dovode do tragedija, pravedni su stavljeni u iskušenja, nečasni dobijaju zasluženu kaznu, a mudri ostvaruju ono što su naumili. Ponos, junaštvo, preljuba i ljudska okrutnost samo su neke od brojnih tema kako originalnog dela, tako i Hayesove verzije istog.

A snaga Mabinogija leži u neobičnoj mešavini živopisne 2D animacije i kompjuterski generisanih slika, nenametljivom muzičkom skoru Johna Calea (ex-Velvet Underground) i odličnoj glasovnoj glumi. Gotovo svaki kadar bi se mogao izdvojiti kao reprezentativan, zahvaljujući bogatom koloritu i idiosinkratičnom dizajnu, u skladu sa mitološkim setingom (koji sa sobom nosi i scene krvoprolića i golotinje). Igrane sekvence u prologu i epilogu ne traju dugo i ne oduzimaju od lepote i kvaliteta filma, uprkos drugačijem potpisu reditelja Marca Evansa.

Ukoliko ste keltofil ili prosto volite priče iz davnina, u ovoj atraktivnoj i eksperimentalnoj slikovnici ćete sigurno uživati.

20 Mar 2015

Die sieben Raben (gebrüder Diehl, 1937) + Мать и сын (Александр Сокуров, 1997)


Stop-motion fantazija Sedam gavranova, koju potpisuju Paul, Herman i Ferdinand Dil, i poetična drama Majka i sin slavnog ruskog reditelja Aleksandra Sokurova tematski su veoma bliske, budući da se obe bave ljubavlju prema najbližima - prva sestrinskom, dok potonja opisuje odnos između sina i majke koja je na samrti. (Kao takve, bile bi odličan "triple feature" uz igrani prvenac Šuma (2009) Pjotra Dumale.)

Vešto kombinujući elemente iz istoimene bajke svojih zemljaka, Jakoba i Vilhelma Grima, i Andersenove Divlji labudovi, Dilovi donose priču o nadljudskoj istrajnosti i požrtvovanosti. Njihova neimenovana junakinja polazi u potragu za braćom, spremna da učini sve kako bi ih oslobodila očeve kletve (odnosno crnog perja). Od dobre vile, koja personifikuje zvezdu Danicu, saznaje da oni žive na blistavoj planini, i da mora sedam godina da ćuti i sedam košulja da istka, ako želi da ih spasi. Sticajem nesrećnih okolnosti, biva optužena za veštičarenje, dospevajući do lomače, ali čak ni tada ne želi da prekrši obećanje, nadajući se srećnom kraju (koji i gledalac očekuje). Za razliku od bogobojažljivih roditelja, koji se ne usuđuju da prkose nebeskoj volji, ona prihvata odgovornost za ono što se dogodilo, ubeđena u ispravnost zacrtanog cilja.

Sa druge strane, Sokurovljev film nas podseća na neizbežnost smrti i u isti mah predstavlja portret usamljenosti (u dvoje). Glavni likovi su arhetipski, ali su im uloge zamenjene - teško bolesna majka je ta koju treba očešljati, nahraniti i uzeti u naručje, a sin preuzima teret brige i postaje vodič, utešitelj i negovatelj. Ogoljen, ali univerzalan narativ neprolazne vrednosti i letargičnog ritma postoji samo kao (prazan) sud za prenošenje emocija i pruža vrlo malo podataka o protagonistima, ali zato svaki dodir, šapat i poljubac čine duhovne spone opipljivim. Dijalozi, svedeni na minimum, delići su slagalice prisnosti, posvećenosti i razumevanja, ali i zajedničkih košmara, koji najavljuju neminovnu tragediju. Izolujuća agonija doprinosi stvaranju utiska da je nastupila kataklizma, da osim njih nema preživelih i da je cvrkut ptica i udaljeni lavež pasa uobrazilja. Međutim, pogled na voz u daljini uverava nas u suprotno, da svet izvan njihove tuge još uvek nije nestao.

Veliku i bezvremenu lepotu poseduju i Die sieben Raben i Мать и сын, s tim što je kod Sokurova ona transcendentalna, a u slučaju trija Dil klasična, na tragu nemačkog ekspresionizma. Realističnost pozadina, izuzetno rešeno osvetljenje i brižljivo izrađene i detaljima bogate marionete fascinantni su koliko i blago iskrivljene vizuelne kompozicije Alekseja Fjodorova, koji koristi ogledala, obojeno staklo i specijalna sočiva za postizanje onirično-elegične atmosfere. Po kvalitetu dizajna i pokreta, nepravedno zaboravljeni biser nemačke kinematografije može da stoji rame uz rame sa modernim frejm-po-frejm ostvarenjima. A dugi i opojni kadrovi-sekvence (dobrog) učenika Andreja Tarkovskog, nalik na uljana platna najpreciznijih majstora slikarstva, ostavljaju bez daha i u sebi nose nešto mistično, iznad bola i patnje...

18 Mar 2015

3 x evropski animirani film

Синяя птица (Васи́лий Лива́нов, 1970)

Lirska fantazija Синяя птица (Plava ptica) rediteljski je debi glumca Vasilija Livanova, a zasnovana je na motivima iz istoimenog dramskog komada (L'Oiseau bleu) Morisa Meterlinka. Priča o ličnoj i kolektivnoj sreći nosi snažnu antiratnu i antikapitalističku poruku, glorifikujući rad i plemenitost. Prati snoviđajnu avanturu neimenovanog dečaka i njegove mlađe sestre, koji pokušavaju da od mračnih sila, otelovljenih u crnom mačku, bogatašu i gospodarici noći, povrate blago iz naslova. U tome im pomažu pas, vila, duhovi predaka i, kasnije, "drevne čovekove sluge".

Plava ptica prvobitno je predstavljena kao komadić neba, ograničen tmurnim oblacima nad betonskom metropolom, da bi u nastavku bila prikazana apstraktnije, kao plavičasta svetlost u kavezu, a sve u skladu sa njenim višestrukim značenjem. Za Livanova i tim animatora ona pre svega simbolizuje umetničku slobodu, koja je iza gvozdene zavese često ograničavana, tako da se njihovo ostvarenje može posmatrati i kroz prizmu buntovništva. Kolažnu animaciju, na tragu radova Valerijana Borovčika, oni kombinuju sa klasičnom (na folijama), utapajući likove u duboke senke i "iskrivljujući perspektivu" u pozadinskim ilustracijama, čime postižu izgled i atmosferu ekspresionističkog filma.


Krvavá pani (Viktor Kubal, 1980)

Veliki deo svog života mađarska grofica Eržebet Batori provela je u zapadnoj Slovačkoj, u zamku Čahtice, te su užasavajuće legende o njoj Slovacima vrlo dobro poznate. Na kraju osme decenije XX veka, Viktor Kubal odlučuje da pruži odgovor na pitanje o razlozima njenih zlodela i ispreda košmarnu bajku o najmasovnijoj ženi ubici, zanemarujujući pri tom istorijske činjenice.

Kvazi-istorijska horor-dramedija Krvavá pani (Krvava gospa) potpuno je oslobođena dijaloga, tako da je, nakon kratke uvodne naracije, gledalac prepušten Kubalovim minimalističkim slikama i evokativnom skoru Juraja Leksmana. Na početku, "Alžbetka" je sušta suprotnost našoj zamisli o svirepoj plemkinji - obožavana od strane ljudi, ali i biljaka i životinja, ona od ranog jutra uživa pažnju svih koji je okružuju, uzvraćajući im ljubavlju. Međutim, idila se ruši onog trenutka kada, u znak zahvalnosti, svoje srce (bukvalno) predaje mladom drvoseči, u čiju kolibu se sklanja tokom kišne oluje. Ovim činom kao da gubi dušu, tj. sposobnost da voli, a slučajna greška dvorkinje pokreće točak ludila...

Uz bizaran humor, koji podrazumeva anahronističke pošalice (šifra: ptičica i dezodorans), parodiju na Diznijeve crtaće, ali i nešto ozbiljnije (perverznije) dosetke, autor nastoji da deo tereta sa grofičinih prebaci na muška leđa, pripisujući većinu ubistava njenom saučesniku. Zločini se odvijaju izvan platna, osim u slučaju jednog od udvarača, koji strada u zagrljaju malo drugačije železne device, ali se zato Kubal ne ustručava da pokaže scenu kupanja u "podmlađujućoj" tečnosti. Ovaj neobičan eksperiment više će prijati zrelijoj publici.


Szaffi (Attila Dargay, 1984)

Da je Volt Dizni bio Mađar i uz to poštovalac Alberta Uderca (Asteriks), animirani filmovi sa njegovim potpisom verovatno bi ličili na Szaffi. U pitanju je slobodna adaptacija romana Ciganski baron (A cigánybáró) Mora (Maurusa) Jokaija, koji je i inspirisao Johana Štrausa II da napiše istoimenu operetu u tri čina (Der Zigeunerbaron). Odigrava se u XVII veku, a usredsređuje na potragu za skrivenim blagom Ahmed-paše i romansu između njegove izgubljene kćeri Safi, i Jonaša Botšinkaija, siromašnog aristokrate koji se vraća iz izgnanstva.

Beskrajno duhovit, Atila Dargai se odlično snalazi u građenju narativa, uspevajući da pronađe pravu meru u dinamici istog i donese živopisne likove. A zahvaljujući izuzetnoj glasovnoj glumi, njihova raspričanost ne oduzima od kvaliteta ovog razigranog dela - čak naprotiv, doprinosi stvaranju razdragane atmosfere. U savršenoj harmoniji sa Štrausovom muzikom, iskorišćenom za saundtrek, raskošna animacija otvara vrata magičnog sveta u kojem se našlo dovoljno mesta i za društvenu satiru. Simpatični protagonisti i upečatljivi negativci (pohlepni činovnici i pokondirene tikve) čine da sedamdesetak minuta proleti u magnovenju.

17 Mar 2015

Sasna tsřer (Arman Manaryan, 2010)

Sasna tsřer (u originalu Սասնա ծռեր, a u prevodu Nebojše iz Sasuna) prvi je jermenski dugometražni animirani film, a predstavlja adaptaciju istoimene epske pesme, koja važi za jedno od najznačajnijih dela iz folklorne baštine Jermena. Nastajao je čitavih osam godina, što zbog malog broja kompetentnih domaćih animatora, a što zbog nedostatka novčanih sredstava, pa samim tim i nemogućnosti angažovanja stranih stručnjaka. Tokom ovog perioda, država je izdvojila oko 350 miliona drama (nešto preko 700 hiljada dolara) i 2010. Manarijanovo ostvarenje je doživelo premijeru u jerevanskom bioskopu "Moskva".

Kroz hiperbolu, karakterističnu za usmena predanja, ova fantazija prati odrastanje Davida Sasunskog, legendarnog heroja - gorštaka koji je sa rodnih planina oterao arapske osvajače. Nažalost, na internetu (tj. na par youtube kanala) dostupna je bez prevoda, ali je vizuelno dovoljno stimulativna za svakog koga interesuju "egzotične" kinematografije. U nepunih osamdeset minuta, Manarijan donosi obilje atraktivnih slika kojima dominiraju tople boje i zemljani tonovi, a u pratnji eklektičnog skora, koji kompozitori Haik Manarijan i Hačik Sahakijan obogaćuju zvucima izvornih instrumenata sa evroazijskog područja. 

Primenjena klasična animacija deluje staromodno, naročito uz uplive statičnih kadrova (poput onih iz anime-serijala Berserk), ali je upravo retro šarm ono što joj daje svežinu i lepotu, izdvajajući je iz gomile CGI projekata. Narator, koji gledaoca uvodi u priču i zaokružuje je, sigurno je zamena za pripovedača, oko koga se na svetkovinama i kulturnim dešavanjima u Jermeniji okupljaju slušaoci. Sasna tsřer je nalik živoj drevnosti, te zato povremeno podseća na Paradžanovljeve radove, mada se mogu uočiti i drugi uticaji (možda Jankovičev Sin bele kobile). Zbog pojedinih segmenata, kao što je (metaforično?) cepanje lava na polutke u žaru borbe, nije preporučljiv za klince.

13 Mar 2015

Away with Words (aka San tiao ren / Kujaku) (Christopher Doyle, 1999)

"When a black cat crosses my path
A woman in the Moon is singing to the Earth..."
(Cibo Matto / Sugar Water)


Away with Words, poznat i kao San tiao ren (u grubom prevodu Tri životne priče) i Kujaku (Paun) podseća na duboko plavu zbunjenost u grimizni suton ili bombonu sa ukusom jagode na požutelom listu. Deluje poput šetnje kroz lavirint nesređenih misli, neobjašnjivo opuštajuće. Miriše na mleko zašećereno maglovitim sećanjima na detinjstvo. Grabi vas i gura niz tobogan koji samo prividno ima kraj. I sve vreme vas prati osećaj euforije uronjene u tugu, meku i nestalnu...

Od prvog do poslednjeg minuta svog autorskog debija, Kristofer Dojl, stalni saradnik čuvenog Vonga Kar-Vaija, gledaocu stavlja do znanja da je, neosporno, jedan od najveštijih direktora fotografije. Anarhično režirana, njegova komično-autistična arthouse drama može se nazvati slikovnicom snova i mnemoničkih asocijacija, u kojoj su, kao što naslov na engleskom nagoveštava, reči najmanje važne. Njena nelinearna, gotovo apstraktna priča govori o (ne)mogućnosti komunikacije, potrazi za mestom na kojem ćemo se osećati sigurnim i ljudima među kojima ćemo moći da probudimo ono uspavano (pravo?) "ja". A možda je i o nečemu drugom, ali ko će to znati u nezaustavljivoj bujici hipnotišućih kadrova prezasićenih boja, nad kojom lebde onirične melodije?

Tadanobu Asano tumači mladića koji pati od čudnog oblika sinestezije - poseduje izvanrednu moć pamćenja, ali mu "dvadeset sedam policajaca" zvuči kao "kutije na putu", a "trideset jedan" kao "metla". Po odlasku iz rodne Okinave, stiže u Hong Kong, gde mu je, kako sam tvrdi, prijatno kao u utešnom majčinom zagrljaju. Tamo upoznaje vlasnika gej bara, amnezičnog, promiskuitetnog i neprekidno pijanog Australijanca Kevina (naturščik Kevin Šerlok) i njegovu prijateljicu Suzi (singapurska pevačica Šu Mejđing / Mejvis Hi), talentovanu dizajerku sa izgledom preslatke rejv-princeze. Njih troje funkcionišu kao mala, sumanuta porodica ili kao Id, Ego i Super-Ego dezorijentisane ličnosti, čija je anti-stvarnost savršeno smislena u svojoj apsurdnosti.

Bežeći od narativnih konvencija i dopuštajući sebi veliku umetničku slobodu, Dojl nastoji (ili se bar tako čini) da smelim potezima naslika akt psihičkog stanja ekscentrično-simpatičnih protagonista. Čak i onda kada greši, film zadržava status audio-vizuelnog trijumfa, čudesnog koliko i repovanje di-džej bakice (Džordžina Hobson) ili grgoljenje piva u službi pevačkog gimmick-a (Krista Hjuz). Away with Words ćete gledati širom otvorenih očiju i verovatno maštati, maštati, maštati...

9 Mar 2015

Hadaka no Shima (Kaneto Shindō, 1962)


Voda. Sklad. Sunce. Spokoj. Tišina... Ne dajte se zavarati prvobitnim asocijacijama, jer egzistencijalistička drama Hadaka no Shima (Golo ostrvo) ne donosi idiličnu priču. Život kakav (svojevoljno izolovani) glavni junaci vode nije nimalo lak i svaki se pogrešan korak kažnjava. Ali njima, reklo bi se, ne smeta zaostajanje za modernim svetom - oni kao da su rođeni za mukotrpan rad. Takvi (pasivni?) susreću se i sa smrću.

Za četvoročlanu porodicu, nastanjenu na ostrvcetu posred Unutrašnjeg mora (Seto Naikai), čamac je od esencijalne važnosti. Svakodnevno, Majka i Otac po nekoliko puta odlaze do prilično udaljene luke, kako bi odatle dopremili slatku vodu. Po povratku, napunjena vedra postavljaju na obramicu i, bukvalno nogu pred nogu, penju se uzbrdo zavojitim stazama. Treba zaliti ono malo useva, utoliti žeđ i napuniti bačvu za kupanje - jedno od sitnih zadovoljstava na kraju repetitivnog ciklusa.

U brutalnoj poeziji strogih rutinskih (sizifovskih?) rituala leži magija - njihova hipnotišuća moć gotovo je nemerljiva. Jednostavnost je ključ, a Kaneto Šindo, ljubiteljima horora verovatno poznat po ostvarenjima Onibaba (1964) i Yabu no Naka no Kuroneko (1968), to jako dobro zna. Bez ijednog dijaloga, on nadahnuto slika portret čovekove istrajnosti i opstanka, ostavljajući vam dosta prostora za najrazličitija (neretko i kontradiktorna) tumačenja. Pod velikim je znakom pitanja da li, vođen nostalgijom, autor peva himnu selu ili kritikuje stagnaciju; slavi li rezultate rintanja ili ukazuje na uzaludnost istog. Ako se uzme u obzir i njegova borba za očuvanje sopstvene produkcijske kuće Kindai Eiga Kyokai, u ono vreme na ivici bankrotstva, u delu se uočava i snažan lični pečat. (A taj trud i ulaganja jesu urodili plodom, s obzirom na priznanja koja su usledila i spasila spomenutu kompaniju.)

Iznenadna tragedija koja pogađa protagoniste može se posmatrati kao simbol svih nesreća koje su zadesile Japan, dok reakcija ožalošćenih odražava nadljudsku izdržljivost Japanaca, tj. sposobnost da se poput feniksa uzdignu iz pepela. Psihički slom koji jedno od njih doživljava u poslednjem, izuzetno dirljivom činu, sasvim je razumljiv i oprostiv, a ponovno vraćanje teškom poslu vredno je divljenja. Život se nastavlja, a domaćinstvo ne sme da trpi. Na lica se vraćaju umor i zabrinutost, ali je nezadovoljstvo i dalje potisnuto, negde uz sanjarenja o komforu.

Uz prelepu, ali okrutnu prirodu pažljivo odabrane lokacije, ogoljenost ove "pastorale" deluje umirujuće. Narativ, karakterizacija, kompozicija kadrova i muzički skor su minimalistički i upravo je odsustvo suvišnih detalja ono što im daje snagu. Pogled i pokret igraju značajne uloge. Čist kao suza, Hadaka no Shima je film koji pleni svojom skromnošću, podstičući gledaoca da od sebe samog nikad ne odustane.

How to Raise the Moon (Anja Struck, 2011)

Gleda vam se nešto onirično, ezoterično i u isti mah mračno u svojoj prefinjenosti? U samo nekoliko minuta, nemačka animatorka Anja Struck (Allerleirauh) donosi nadrealističku fantaziju koja ispunjava sve ove uslove. Poetično-košmarni svet protagonistkinje (Tora Balslev) koja je zaspala za klavirom sačinjen je od alegoričnih slika, čija značenja nije tako lako odgonetnuti. Oko nje se otimaju Lisac i Zec, koji prema opisu sa sajta German Films predstavljaju personifikacije Sna i Smrti, mada se verovatno mogu protumačiti i na drugačiji način. 

Igra otkrivanja tajni duboko zakopanih u podsvesti odvija se u prostoru izvan vremena, a u njoj učestvuju i lutka, harpija i mehanička ruka (koja nastoji da iščupa devojčin jezik). Opčinjavajući prizori, koji izgledaju kao maglovita sećanja na splet davno ispričanih bajki, zabeleženi su na crno-beloj traci od 35mm, te poseduju finu patinu. Antikvarni predmeti u senovitom mizanscenu, visokostilizovana fotografija i eterični skor stvaraju neobičan doživljaj, sličan onom koji pružaju animacije braće Quay ili filmovi Guya Maddina. Stop-motion eksperiment How to Raise the Moon dostupan je na ovoj stranici - dozvolite da vas hipnotiše.

8 Mar 2015

U znaku osmice


Svim ženama (i sirenama), koje posećuju (ili zaobilaze) NGboo Art, želim srećan 8. mart (ali i svaki drugi dan u godini). U duhu praznika, a kao produžetak nedavno objavljenih listi japanimacija, u nastavku izdvajam osam meni omiljenih anime junakinja, bez rangiranja.

Re-L Mayer (Ergo Proxy, 2006)
Paprika/Chiba Atsuko (Paprika, 2006)
Neimenovana devojčica (Tenshi no Tamago, 1985)
Balsa Yonsa (Seirei no Moribito, 2007)
Miyuki (Tokyo Godfathers, 2003)
Robin Sena (Witch Hunter Robin, 2002)
Rider (Fate/Stay Night, 2006)
Jeanne (Kanashimi no Belladonna, 1973)

5 Mar 2015

Djävulens öga (Ingmar Bergman, 1960)

"Čednost žene trn je u oku đavola." - tvrdi irska poslovica, na koju se nadovezuje narator (kao i u uvek odlični Gunar Bjornštrand), držeći se (tvrdo ukoričenog) scenarija kao malja za probijanje četvrtog zida.
 
Na desnom oku Satana (Stig Jarel) dobija neugodni čmičak, koji njegovi savetnici pripisuju nevinosti Brit-Mari (Bibi Anderson), kćeri švedskog pastora (Nils Pope). Stoga Don Žuanu (Jarl Kule) poverava zadatak da devojku obeščasti, obećavajući mu 300 godina mirnog sna kao nagradu. U pratnji sluge Pabla (Sture Lagerval) i jednog od najopakijih demona (Ragnar Arvedson), legendarni zavodnik se pojavljuje na Zemlji, ni trena ne sumnjajući u svoj šarm. Međutim, na putu ka uspehu isprečava se ono pogano osećanje, koje se lagano preobražava u patnju.

Sa Bergmanovim potpisom, romantično-fantastična dramedija neretko poprima oblik filozofskog eseja, koji se bavi temama kao što su ljubav, brak, preljuba, odnos između dobra i zla, a sve uz izvesnu dozu ironije i cinizma, farsičnosti i teatralnosti. Oslanjajući se na sjajnu glumu čitave ekipe, barokne kompozicije Domenika Skarlatija i izvrstan rad kamere Gunara Fišera, švedski maestro demonstrira nešto blažu verziju svog oštrog smisla za humor, iznenađujući gledaoca "ispadima" poput Don Žuanove ispovesti i beskrajno se zabavljajući u izvrtanju nekih naših pretpostavki i predubeđenja. Pošto prednost daje rečima, a ne slikama, među kojima nema kadrova upečatljivih koliko i partija šaha između viteza i Smrti, spreman je da seče jezikom, a provokativnost napisanog (i izgovorenog) koristi i kao mač i kao štit. "Kažu da je zlo jedan od neumitnih zakona prirode, a dobro neobjašnjiva izopačenost." - sa ovom se replikom sigurno neće baš svako složiti, ali će zato malo ko moći da zaboravi Kuleov duboki, melanholični pogled, naivnost kojom Pope zrači u ulozi stalno nasmejanog sveštenika ili tranformaciju lika Bibi Anderson iz obazrivog devojčurka u zrelu, ali ranjivu ženu.
 
Djävulens öga (Đavolje oko) ne zaslužuje epitet remek-dela, ali pruža kompletniji uvid u Bergmanov opus, te je nesumnjivo pažnje vredan.