30 May 2015

Untitled

Four notes of blissful phantasmagoria.

(Click on image to enlarge.)

29 May 2015

Kung Fury (David Sandberg, 2015)


Majami, 1985. Nakon što trio uličnih protuva oduva policajca (zajedno sa službenim autom), arkadna mašina se transformiše u nadrndanog robota, obezglavljuje igrača koji ju je opsovao i počinje da prži laserima sve živo pred sobom. Na scenu stupa Kung Fury, policajac-odmetnik koji vozi crveni Ferrari F40, i u nekoliko poteza (što na tlu, a što u vazduhu i izvan Zemljine atmosfere) obuzdava gnevnog gutača žetona...

Ovako izgledaju prva tri minuta rediteljskog, scenarističkog i glumačkog debija Šveđanina Davida Sandberga, tj. polučasovnog parodičnog omaža B-filmovima iz osamdesetih, finansiranog preko Kickstarter kampanje. Ono (potpuno ludo i nezaboravno!) što sledi bilo je najavljeno u trejleru krajem 2013, ali malo ko je mogao da nasluti da će to u proširenoj formi delovati ovoliko moćno i sočno. Svi koji su odrastali u vreme sint-popa, VHS kaseta, smešnih frizura i subotnjih kemp-crtaća osetiće snažan nalet nostalgije već na samom početku i kez im sa lica neće nestati dok ne isteknu i poslednje sekunde odjavne špice (u kojima se navodi da nijedan dinosaurus nije istrebljen tokom snimanja).

I ma koliko oksimoronski ovo zvučalo, ali Sandberg uspeva da pronađe pravu meru u preterivanju, isporučujući visokooktansku, senzacionalnu, ozbiljno neozbiljnu i stilski raspojasanu akcionu fantaziju, ispaljujući na vas salve vizuelnih gegova, deadpan one-liner-a i lako prepoznatljivih referenci. Da je u svoje naelektrisano, namerno kičasto ostvarenje, "američkije" od Američkog nindže, uložio mnogo ljubavi (pored svote od prikupljenih 600 000$), jasno se očitava u svakoj sceni, bilo da je reč o epskom premlaćivanju nacista u jednom kadru ili animiranom raju sa kobrama koje se prevoze letelicama.

Kung Fury možete (morate!) pogledati na zvaničnom kanalu nezavisne produkcije zanimljivog imena Laser Unicorns.


27 May 2015

Free Range/Ballaad maailma heakskiitmisest (Veiko Õunpuu, 2013)


Da li je moguće živeti u savremenom (kapitalističkom) društvu, a opstati izvan okrutne mašinerije koja ga pokreće, drobeći individualnost među zupčanicima? Postoji li bar tračak nade u večitoj potrazi za slobodom i razumevanjem ili je isti ugašen već na početku puta? Kako ostati iskren, kada je "laž svemoćna, a strah njen prorok"? Ovo su neka od pitanja na koja estonski reditelj Veiko Ounpu (Jesenji bal, Iskušenje sv. Tonija) pokušava da pronađe odgovor u svom trećem dugometražnom filmu.

Ironično naslovljena prema pesmi Bertolda Brehta, buntovnička drama Free Range/Ballaad maailma heakskiitmisest (Slobodan opseg/Balada o prihvatanju sveta) inspirisana je ostvarenjima francuskog i američkog novog talasa, kao što su À bout de souffle, Easy Rider i Five Easy Pieces. Usredsređuje se na Freda (Lauri Lagle), pisca u povoju, koji uporedo sa unutrašnjom borbom vodi i uzaludan rat protiv banalnosti, neprekidno sanjareći o nedostižnim idealima. Iluzije koje ovaj mladić gaji lagano nestaju nakon otkaza, zbog vulgarne recenzije Malikovog Drveta života (tj. često upotrebljenog prideva "pederski"), i saznanja da mu je devojka u drugom stanju. Bežeći od odgovornosti, Fred se prepušta porocima i, vođen samovoljom, srlja u propast.

Ounpuov (anti)junak nije nimalo simpatičan i stiče se utisak da on ponosno i tvrdoglavo nosi auru odbojnosti, držeći svakog (uključujući i gledaoca) na bezbednoj distanci. Međutim, kada u njemu i njegovim problemima prepoznamo sebe ili nekog koga (mislimo da) poznajemo, sve ono što ga je do tada činilo nepristupačnim (egoizam, arogancija, infantilnost, pesimistično-sardoničan stav) dobija topliju boju. Možda iz tog razloga i reditelj odlučuje da naposletku stane u Fredovu odbranu, dok mu još jednu šansu da uvidi neminovnost kompromisa pruža i ljuba Suzana (Janika Arum), čija požrtvovanost je divljenja vredna.

Veštim kombinovanjem minimalističkog narativa, "lo-fi" slika, snimljenih na traci od 16mm, i retro saundtreka, koji ispunjava kontemplativne sekvence bez dijaloga, Ounpu postiže turobnu atmosferu, koja sasvim odgovara melanholičnom raspoloženju "protagoniste", filozofa-mučenika sa izgledom razbarušenog hipstera. "Artistično neurednom" montažom odaje počast gorenavedenim uzorima, mada se na trenutke može prepoznati i uticaj Bergmana (vrlo jasan omaž Kricima i šaputanjima), postpanka i "hipnotišuće odsutnosti" Bartasovih dela.

Lep za gledanje, ali ne i lak za praćenje, Slobodan opseg donosi složenu studiju karaktera, kojom provejava duh anarhije i antikonformizma.

23 May 2015

Perceval le Gallois (Éric Rohmer, 1978)


Srednjovekovni pesnik Kretjen de Troa nije mogao ni da sanja da će njegova poslednja i nedovršena gralska romansa biti prerađena kao filmsko-pozorišna predstava u režiji jednog od predstavnika francuskog novog talasa. Duhovita, kapriciozna i idiosinkratična, muzička drama Perceval le Gallois (Parsifal Galski) najpribližnije bi se mogla opisati kao arturijanski roud-muvi. Poput izvornog materijala, prati neiskusnog i tvrdoglavog mladića, vrlo odlučnog u nameri da stekne viteško zvanje, uprkos protivljenju udove majke (koja je u ratu već izgubila dva sina).

Odgajan u izloaciji, daleko od tadašnje civilizacije, Parsifal u početku deluje kao neobrađeni komad drveta - naivni klipan koga, pored snažne želje, radoznalosti i dečačke zanesenosti, na putu sazrevanja prati i luda sreća. Doslovno shvatajući savete starijih, on neretko pravi greške iz neznanja, ali se iz svake situacije izvlači kao pobednik i živi svoju bajku... sve do "prosvetljujućeg" susreta sa pustinjakom. Taj trenutak duhovnog buđenja označava drugo skretanje u priči (prvo je kratka ser Gavenova avantura), u kojem Hristovo stradanje, prostorno i vremenski izmešteno, ukazuje na pokajanje glavnog junaka.

Romerov neobičan smisao za humor delom se ogleda u nerealističnom tretmanu likova, koji dijaloge proširuju izvan navodnika, govoreći o sebi u trećem licu i komentarišući događaje u kojima učestvuju. Na primer, tokom gozbe u domu "znamenitog čoveka", sluga kaže da je večera bila lepo pripremljena, ali da tekst ne navodi šta je tačno bilo na stolu, već samo da su svi bili siti. Komičnim opaskama reditelj probija četvrti zid i poručuje nam da se opustimo, te u isti mah raspršuje iluziju i zadržava pažnju svojim "magičnim trikovima". Napadnu i hotimičnu teatralnost njegovog filma pooštrava hiperstilizovana scenografija, bilo da je reč o imitaciji raskoši (zamkova) ili gotovo apstraktnim skulpturama drveća u šumi kojom Parsifal jaše. Jasne boje i upečatljive teksture dolaze do izražaja zahvaljujući prelepoj fotografiji Nestora Almendrosa, koji je iste godine sarađivao i sa Terensom Malikom na Božanstvenim danima. Hirovitost autora prenosi se i na autentične kompozicije Gija Robera, koji Parsifalovoj odiseji daje precizan ritam...

20 May 2015

Rezultati Rosencrantz-ovog konkursa za strip...

...  predstavljaju značajan podstrek da nastavim da se bavim devetom umetnošću, budući da je žiri u sastavu Nikola Maslovara, Ilija Bakić i Aleksandar Zograf za objavljivanje preporučio tri moja rada (od trinaest poslatih) - Dobro veče, Kontradikcijo!, Avant-Garden i If... :)


16 May 2015

Le lit de la vierge (Philippe Garrel, 1969)

"Mali Isus u školicu ide,
od nošenja krsta ramena mu bride."
(slobodan preprev)


Citiranim stihovima počinje pesmica kojom Bogorodica (Zuzu, jedna od ikona 60-ih i 70-ih) pokušava da uteši svog sina (Pjer Klementi), nakon što mu pomaže da se (iz talasa) popne na lebdeći krevet i obaveštava o dramatičnom begu jedne porodice iz Istočnog Berlina. Ubeđujući ga, snuždenog i gnevnog na oca, da će ga ljudi saslušati i slediti, daje mu megafon i šalje u svet. Međutim, Spasitelju su sva vrata zatovrena, a Marija Magdalena (opet Zuzu) zahteva još kamenja za svoju kolekciju.

Delirična, ikonoklastična i gorko ironična, kvazi-satirična fantazija Filipa Garela (La cicatrice intérieure) jasno aludira na majsku revoluciju iz '68, kanališući razočaranje mladih buntovnika koji su u njoj učestvovali. Sa jedne strane, pruža simboličku sliku perioda u kojem je nastala, dok sa druge, čvrsto stoji kao večni spomenik umetničkoj slobodi. Sačinjena od niza relativno dugih (sporadično i predugih) kadrova-sekvenci, koje neretko deluju kao odjeci grozničavih snova, a navodno snimljena pod uticajem LSD-a, predstavlja melanholično-romantizovani portret kontra-kulture i mesijanske zablude. U Klementijevom tumačenju, Isus je otelovljenje otuđenosti, usamljenosti, dezorijentisanosti i nedostatka samopouzdanja, ali i empatije za potlačene i marginalizovane.

Alegorične scene, u koje su upletene mitološke i frojdovske implikacije, lepotu duguju izvrsnoj crno-beloj fotografiji i eksperimentalnom skoru - zanimljivom amalgamu ambijentalnih zvukova, psihodeličnog roka i avangardnog folka (Niko i Džon Kejl). Ostaju upečatljive čak i onda kada reditelj odmakne predaleko u bežanju od stvarnosti, a njegov prkos počne da gubi oštrinu... I možda će ovo zvučati otrcano, ali Devičin krevet (iz naslova) većini gledalaca neće biti udoban.

13 May 2015

Alternativni vodič kroz 2D borilačke igre Vol. III

Ekspanzija 2D (i 2.5D) borilačkih igara poslednjih godina podseća na povratak devedesetih, kada su čak i personalni računari mogli da se pohvale ponekim ekskluzivitetom. Capcom, SNK i nekadašnji Midway, a danas Netherrealm Studios revitalizovali su, redom, Street Fighter, King of Fighters i Mortal Kombat, a potonji su postigli zapažen uspeh i sa Injustice: Gods Amog Us, prikazavši drugo lice pravednika DC Comics-a. Arc System Works nastavili su da nadograđuju vizuelno raskošni BlazBlue i tako stigli do poglavlja ekstravagantnog naslova Chrono Phantasma, a nedavno su otišli korak dalje u primeni cel-shading tehnike sa dugo očekivanim Guilty Gear Xrd –SIGN-.

Nezavisni studio Lab Zero Games debitovao je 2012. sa "dark deco" Skullgirls, a bivši dōjin kružok French Bread produžio je tradiciju nasumičnog preuzimanja reči iz engReskog, pa je nakon Melty Blood: Actress Again Current Code (sic!) isporučio Under Night In-Birth Exe:Late. Na scenu se vratio i Killer Instinct, a neretko se najavljuju i nezavisni projekti. Ali ono što u tekstu dalje sledi jeste treći osvrt na dvadeset opskurnih ostvarenja iz žanra koji doživljava novi procvat.

~Alien Challenge (1994)~

... je prva borilačka igra tajvanskog IGS-a, koji sredinom 90-ih izbacuje arkadni PolyGame Master (skraćeno PGM) sistem, a za isti nekoliko sasvim solidnih beat 'em up-ova, inspirisanih mitovima i istorijom Kine. Šaroliku i kičastu skupinu boraca, koji tokom runde mogu da iskoriste piletinu ili konzerviranu hranu za oporavak, čine (nezaobilazni) majstor kung fua, nindža (i to francuski!), klovn, američki fudbaler, vukodlak, vatreni demon, zlatna kopija T-1000-a (kome se, prilikom ošamućivanja, oko glave vrte simboli za dolar i koji vas očekuje ispred Bele Kuće), i ratnica koja aludira na Mulan i ispaljuje sopstvene grudi uz instant-obnavljanje (!). Uprkos krutoj animaciji, a zahvaljujući responsivnim kontrolama, ekscentrični "vanzemaljci" umeju da zabave pojavom i uzvicima, komičnim pobedama ili neobičnim potezima, kao što su "puštanje goluba" i preobražaj u bika (uz odgovarajuću onomatopeju). Kada ih sve porazite, moraćete da se suočite i sa poganim starcem Clausom (bradatim, da, ali ne u crvenom kostimu).


~Avengers in Galactic Storm (1995)~

... zasnovana je na Marvelovom crossover stripu Operation: Galactic Storm. Pionir je u uvođenju tzv. "asistenata" i pružanja mogućnosti prelaženja story moda u saradnji sa prijateljem, pri čemu je dostupan moćan tandemski super napad. Na strani dobra nalaze se Black Knight, Captain America, Crystal i Thunderstrike, a suprotstavljaju im se dr Minerva, Korath, Shatterax i Supermor. Ulogu pomoćnika preuzimaju Thor, Iron Man, Vision, Giant-Man, Att-lass, Sentry, Ronan i Ultimus. (Kao što se da primetiti, dosta je nepoznatih imena za one koji nisu dublje istraživali Marvelov univerzum.) Jedna je od poslednjih tabačina iz kuhinje Data East-a i jedan od najranijih pokušaja spajanja 2D i 3D grafike, sa prerenderovanim modelima u side-scrolling ravni (nalik na daleko fascinantniji Killer Instinct). Osnovni razlog brzog pada u zaborav ogleda se u nedovoljno uglađenom kombo-sistemu.


~Battle Monsters (1995)~

... izgleda kao odmetnuto kopile Mortal Kombat-a i Darkstalkers-a, sa maskiranim "glumcima" (i par figura od gline pokrenutih stop-motion tehnikom) u ulogama dvanaestoro domorodaca Mračnog Domena. Većina su, kao što naslov nagoveštava, monstrumi, od utvarnog Albiolea i kiklopa Dreathdoka, do meduzolike Nage i nemrtvog kostura Fangorea. Njihovi portreti oslikani su na kartama i na trenutak oživljavaju tokom prikaza "CV"-a. Energetski bar zamenjen je svećama, čijim topljenjem, gubite rundu, a kada na ekranu ugledate svetleći natpis "Mana OK!", to znači da je izvodljiv i dodatni (nešto razorniji) potez. Prosta mehanika borbe kao da je prvenstveno prilagođena početnicima, koji će nasumičnim pritiskanjem svega dva udarca (rukom/oružjem i nogom) i skakutanjem po platformama (u ovom žanru retka pojava), verovatno biti zadovoljni ostvarenim rezultatima...  ukoliko ne dobiju vrtoglavicu ili epileptični napad od "histerične" animacije.


~Gokuu Densetsu: Magic Beast Warriors (1995)~

Kompanija Allumer, koja je bankrotirala 1999. godine, objavila je nekolicinu arkadnih tuča, kao što su Blandia, čuvena po tome što sa protivnika možete strgnuti delove oklopa i odeće, i Mobile Suit Gundam: EX Revue, u saradnji sa Banprestom. Gokuu Densetsu deluje kao (obeskrvljeni) Blood Warrior, budući da je inspirisan japanskim mitovima i tokusatsu filmovima, zbog čega su likovi ljudi u gumenim kostimima, a da se uočiti i snažan uticaj legende Put na zapad. Pored Songokua, majmunčeta sa motkom, na raspolaganju su monah-svinja Cyohakkai, kappa Sagojo, tigroliki Korikitaisen, bradati Kinkaku, kralj volova Gyumaoh i kralj zmajeva Ryuoh, a našlo se mesta i za ratnicu Rasetujo, dok je "kraljica" lepa, ali ubojita mecha-đavolica Natataishi. Story mod počinjete sa Songokuom, ali mu se kasnije pridružuju i drugi, te epilog zavisi od toga sa kim izlazite na crtu nemilosrdnoj Natataishi. Full motion video je zastupljen u (hipersirastom) prologu i epilozima, ali i u skoro pa nadrealističkim pozadinama, koje u postapokaliptičnom haosu objedinjuju građevine kao što su Big Ben, La Sagrada Familia i Arc de Triomphe. Iščašenosti igre doprinosi (neočekivani) rokački skor.


~Tengai Makyō: Kabuki Ittō Ryōdan (1995)~

U pitanju je spinoff RPG serijala Tengai Makyō (Far East of Eden), koji navodi izmišljenog tvorca, istoričara Pola Hijeronimusa Čadu, sa ciljem ismevanja iskrivljene predstave koju zapadnjaci imaju o "Jipangu". Napravljen je za PC Engine, prvu šesnaestobitnu konzolu, ali je po kvalitetu bliži hardverski superiornijim tabačinama iz perioda nastanka. Glavni junak je šašavi pozorišni glumac, ratnik i ljubavnik sa plavo-zelenom kosom Kabuki Danjuro, a u pokušaju zaustavljanja demonskog lorda Gulpa, okušavaju se i njegov suparnik Kikugoro i devojka Okuni, kunoiči Mikoshi, glineni robot Jingoro, ludi majmun Manto X, šampion sumo rvanja Push Fujiyama i enigmatični maskirani čarobnjak Zeami. Prelepe ilustracije njihovih profila na izbornom ekranu, slikovitost tokom duela i fina zvučna podloga, uz sjajan old-school gameplay, čine Kabuki Ittō Ryōdan više nego pristojnom zamenom za Street Fighter II.


~Ultra Vortek (1995)~

 ... spada u red ultra-nasilnih digitalizovanih tuča, čiji autori su želeli da iskoriste rastuću popularnost Mortal Kombat-a. Priča se odvija u distopijskom okruženju - nakon pronalska mističnog artifakta u drevnom inkanskom hramu, ljudsko društvo se raspada, a svetu preti uništenje u kandžama zlog "herihauzenovskog" stvorenja zvanog Guardian. Sa njim će morati da se suoče predstavnici triju frakcija (od rastafarijanca sa kopljem do bioničkog čoveka od žive), a onaj kome pođe za rukom da ga uništi, odlučivaće o sudbini Zemlje. Pored specijalnih poteza, koji se ne izvode baš uvek glatko (iako kombinacije tastera nisu komplikovane), svaki "Vortekovac" poseduje po dva fatalna zahvata (Annihilation), kojima je pridodat i (sasvim suvišni) "Poopality", za ljubitelje klozetskog humora. Pojedine "kulise" sadrže elemente koji upućuju na okultizam, a u nekim scenama poraženog možete poslati na dno duboke jame, odnosno u bazen lave. Iako je estetski intrigantniji od Smrtonosne borbe, Ultra Vortek ostaje zarobljen u sferi dobrih pokušaja.


~Fightin’ Spirit (1996)~

Desetero odabranih, koji u sebi nose duh neke zveri (ili pitomog sisara, u slučaju jedine pripadnice lepšeg pola), dolazi na Turnir vrhunskih boraca, kako bi zaustavilo zlog nindžu Jenshija i dvojicu njegovih krvoločnih mutanata – Yadona i Rhajanga. Među njima su CIA agent Sheila, indijski guru Shuzar, američki plaćenik Burke i japanski majstor (izmišljenog?) širei kina Kento. Inspririsana SNK-ovim Art of Fighting i Fatal Fury, kao i akcionim filmovima B (i C) produkcije iz osamdesetih i devedestih jedna je od vizuelno najatraktivnijih igara za Amigu. Obilje detalja nije rezervisano samo za simpatične sprajtove i raskošne pozadine, već i za ispoljavanje životinjskih moći. Story mod omogućava da, posle četvrtog duela, izbacite još negativne energije uz razbijanje Burkeovog helikoptera, što je vrlo jasna aluzija na bonus rundu iz slavnog Street Fighter II. Iza ovog old-school bisera stoji italijanski Light Shock Software, iz čije radionice je i mračnjački Pray for Death, "klonirani" Killer Instinct za MS-DOS.


~Rabbit (1997)~

Prethodnoj srodna po "animalnoj liniji", igra Rabbit uvodi "stand"-ove pre Capcom-ove adaptacije mange JoJo no Kimyō na Bōken (DžoDžove bizarne avanture). Pored zeca, natprirodni pratioci su duše vuka, vola, tigra, zmije, lisice, sokola i pekarija (papkara nalik divljoj svinji), dok su njihovi nosioci osmoro ekscentrika, koji izgledaju kao članovi kineskog zodijačkog cirkusa iz neke funky dimenzije. Najupečatljivji dizajn imaju prostitutka Yu-Lan, čije ime se bukvalno prevodi kao dragulj-orhideja, transvestit Egith, plaćeni ubica koji se brine o siročićima (sic!), i grmalj Hou-En, podivljali operski pevač zarobljen u telu gorile na steroidima. "Snaga zveri" je dostupna na ograničeno vreme, tokom kojeg u izvesnoj meri utiče na tok i ishod okršaja. Živopisna poput kakvog crtaća i prilično komična, ova tuča je prevashodno zanimljiva za gledanje, ali joj ni igrivost ne zaostaje za idiosinkratičnom prezentacijom. Nažalost, arkadna verzija nije savršeno emulirana, naročito u domenu zvuka, a port za Segu Saturn je grafički znatno inferiorniji.


~Asura Buster: Eternal Warriors (2000)~

... nastavak je postapokaliptične fajterske fantazije Asura Blade: Sword of Dynasty, koja se može smatrati pretečom većine današnjih dōjin igara, ne samo zbog toga što su vam na raspolaganju tri udarca različite jačine, već i po "pomerenosti" pojedinih ratnika. Povratnici su glavni junak Yashou i putujući plaćeni ubica Goat (sic!), robotizovani golem Taros, majušna nekromanserka Alice, Zam-B, divljak sa džinovskom gvozdenom rukavicom, i plemkinja Rose Mary, koja barata demonskim mačem. Yashouu i Goatu se pridružuju još trojica sabraće po oružju – vitez Leon, odmetnik Sittara i samuraj Zinsuke, a tu su još i nindža Rokurouta, koji uz akrobatske veštine koristi svitak i šurikene, i slatka Chan-Mao, koja verovatno zamenjuje goloruku Footee. Kao sub-boss pojavljuje se kupoliko pihtijasto stvorenje Vebel koje vas kroz usni otvor napada pipcima i unutrašnjim organima, dok mu iz stražnjeg dela vire dva auspuha (!). Specifičnim stilom Asura Buster asocira na suptilnu kombinaciju savremenih i tradicionalnih animea, a po ritmu tabanja na serijal Darkstalkers (aka Vampire Saviour).


~Chaos Breaker (2004)~

... daje odgovor na pitanje: Kako bi u makljaži 1-na-1 ili 3-na-3 (po ugledu na King of Fighters) izgledao svet Laguma i zmajeva? Varvari, vilenjaci (i njihova mračna sabraća), nemrtvi, nekromanseri, patuljci i trolovi, naoružani do zuba, ulaze u sudbonosne bitke, da bi se na kraju oprobali protiv Mantikore i zle čarobnice Thiele koja, žrtvujući samu sebe, priziva Bezimenog Kralja, ogromnog crvenog zmaja. Developer Eolith uvodi i RPG elemente, koji podrazumevaju upotrebu različitih napitaka, magičnih svitaka, skiptara života ili smrti i sličnih "drangulija" koje mogu da vam pomognu u odnošenju pobede. Zapravo, da biste se susreli sa čudovištem, moraćete da sakupite bar 25 ovih predmeta, jer u suprotnom nećete saznati epilog. Ukoliko izgubite od AI-a, u sledećem pokušaju pruža vam se mogućnost da odaberete neki od olakšavajućih "hendikepa". Chaos Breaker krasi izvrsna animacija CG likova, koji jedni druge seckaju uz muzičku pratnju na tragu skora nekog sword & sorcery epa. Najimpresivnija među prelepim pozadinama je ona u kojoj je nasukani brod u zagrljaju džinovskog oktopoda, mada za njom nimalo ne zaostaju ni ostale, počev od močvare sa otrovnim isparenjima, do ruševina drevnog grada, obraslog zelenilom.


~Spectral vs. Generation (2005)~

... je niskobudžetna borilačka igra zasnovana na RPG-ovima Spectral Force i Generation of Chaos kompanije Idea Factory, koje se odvijaju u fantastičnoj dimenziji Neverland. Pokazuje veliki napredak IGS-a u pogledu artwork-a, ako se uporedi sa debitantskom Alien Challenge i The Killing Blade, ali i pomak unazad u odnosu na velelepni Martial Masters. Po elegantnim sprajtovima i lepo oslikanim poprištima borbe SvG je u rangu sa beat 'em up-ovkama Knights of Valour i The Gladiator (aka Road of the Sword). Da je nastala u periodu posle Guilty Gear-a postaje jasno čim se upoznate sa kontrolama i načinom izvođenja lančanih i vazdušnih komboa, ali je kopiranje daleko čuvenijeg uzora ne čini pukim plagijatom. (Neki bi rekli da je to najveći kompliment.) Ljudi, demoni i bogovi, koji bez izuzetka spadaju u kategorije bishōjo i bishōnen, uglavnom rukuju oružjem, mada ima i onih koji veruju u sopstvene pesnice, a svako je opremljen i ekstravagantnim "konačnim udarom". Eklektičan saundtrek fina je kombinacija gitarskog zvuka, elektronike i istočnjačkih melodija.


~Chinmomi Fighters (2007)~

Iz gomile dōjin igara sa šablonom "A-B-C-special-super" za kreiranje komboa, Chinmomi Fighters se izdvaja po tome što se više ugleda na staru školu. Sadrži samo šest likova, ali se oni po veštinama prilično razlikuju, te zahtevaju drugačiji pristup pri kontroli. Kao najbizarniji izdvaja se Oshiri Mask, sa zadnjicom umesto glave iz koje šalje... hm, odgovarajuće "projektile". (Ah, taj japanski smisao za humor!) Među damama, kojih ima tri, titula Miss Twisted pripada Ruki (tj. Luci), sobarici koja ispod suknje krije dlakavu treću nogu (!) i služi se pajalicom, tiganjom i motornom testerom, a pomaže joj i leteći tanjir, koji njenog protivnika zasipa meteoritima! Pored ovo dvoje, tu je još i stereotipni shōnen-heroj, šotokan šiparica, punački starac sa šlemom, čiji pokreti podsećaju na foku, i oskudno odevena femme fatale, koja bi sudeći po potezima mogla biti plaćeni ubica. Lokacije na kojima se sukobljavaju su, poput njih, vrlo živopisne – od snežnih predela, sa Eskimima kao navijačima, preko ringa oko kojeg je okupljena masa ljudi, do suncem okupane plaže, gde se surferima i lepoticama u bikinijima pridružuje i grupa gusara. Epiloga nema - nažalost, jer ko zna kakvih bi se tu ludosti nagledali, pa je jedino što na kraju dobijate generički "Congratulations" i "Thank you for playing".


~Zaros X Battle (2007)~

I Tajlanđani konja za trku imaju, doduše, "uvezenog" iz Zemlje izlazećeg sunca. Stiče se utisak da su svi sprajtovi preslikani iz slavnijih tabačina, a potom manje ili više vešto zamaskirani. Pet tag team-ova (+ dvojica skrivenih boss-ova) učestvuje u ponovnom uspostavljanju ravnoteže na relaciji svetlost-tama i pri tom traga za moći pomračenja koja je dovela do nemira. (Engleski jezik nije forte autorskog Aom & Oil Team-a, tako da je tekst priče vrlo nevešto napisan.) Gejmplej je pozajmljen iz više igara, ali nije dovoljno naštimovan, o čemu svedoči i naličje CD kutije - beskonačni komboi nisu atributi na koje se stavlja naglasak. Međutim, sa svim nedostacima, Zaros X Battle poseduje izvestan šarm, koji se delimično ogleda u umetanju "kontroverznih" detalja (šifra: Gaygound i noćni život). Kuriozitet za najradoznalije.


~Daemon Bride (2009)~

Bilo da se radi o sedmoj umetnosti ili, u ovom slučaju, video igrama, Japanci obožavaju da dekonstruišu hrišćansku mitologiju, a u tome su izvrsni koliko i Dejvid Linč u psihoanalizi. Daemon Bride je odličan primer te "kreativne blasfemije", a usredsređuje se na dešavanja nakon Velike tokijske katastrofe, prouzrokovane dolaskom anđela i demona na Zemlju. Oni sklapaju ugovore sa napuštenim štenetom (!) i trinaestoro ljudi, označavajući početak "plesa" prokletih i blagoslovenih. Na jednoj strani je Legija Svetog Reda, u vezi sa učeničkim odborom akademije Stella, a na drugoj pokret otpora i razočarani stanovnici sirotinjskog kvarta. Tanka je linija između dobra i zla, kažu scenaristi Examu-a (čuvenog po trilogiji Arcana Heart) i nije sve onakvo kakvim se na prvi pogled čini. A ono što ekipa umetnika isporučuje je neretko krajnje neočekivano, ali estetski rafinirano - Rafail je krilato prasence, Mamon otrovni oktopod, Haniel je stidljivi devojčurak, Belzebub patuljak-mazohista, Metatron jednooka metalna sfera, a Levijatan hibrid jezivog klovna i lopte za skakanje. Ne iznenađuje ni dizajn preostalih nad-bića (ovaploćenih grehova i vrlina), a toliko su dobro animirana (zajedno sa svojim saveznicima), da statičnost (bogatih) pozadina ništa ne oduzima od "slasti" vizuelizacije. Mehanizam borbe funkcioniše besprekorno.


~Daybreak of Heterodoxy (2011)~

Glavni razlog zbog kojeg se ovaj neizbrušeni dragulj našao na listi jeste The.House, stvorenje (ili entitet?) sa mini-kućom na vratu, odakle vas gađa stolovima i stolicama. Pored njega, prisutna su još samo četiri lika, ali je svaki od njih originalan i sa zadovoljavajućim setom poteza. Hail je antropomorfna lisica sa "rashlađujućim magijama", a N.O.A. lebdeća mecha-avet, koja je u stanju da menja svoj oblik. Blaze je simpatični robotić, a Georg kibernetički grmalj ogromne snage, toliko krupan i težak da ne može ni da skoči niti da se zatrči. Svi oni mogli bi da budu i personifikacije kompjuterskih virusa u virtuelnom prostoru, a sudeći po broju slobodnih slot-ova na izbornoj tabeli, bilo ih je planirano ukupno devet. Za razliku od većine naslova skrojenih uz pomoć endžina 2D Fighter Maker, ovde su dostupna tri nivoa težine i survival mod. Razorni "desperation" manevri, koji po nepisanom pravilu podrazumevaju kompleksnije kombinacije tastera, služe za izlazak iz škripca, kada vam je energija u "danger" zoni. (Link za preuzimanje)


~King of the Streets (2011)~

Igre nastale u domaćoj radinosti nisu nikakva novost, a jedna od njih je i australijska King of the Streets, dizajnirana u softverskim paketima Maya, 3D Studio Max i YoYo Game Maker (čije mogućnosti autor iscrpljuje do maksimuma). Inspirisana najpopularnijim tabačinama i drugorazrednim geto-filmovima, donosi osmoro narogušenih boraca i boss-a koji se transformiše u doping-monstruma (kids, don't use drugs!). Policajka na tajnom zadatku, kriminalci različitih profila i sportisti koji su umesto zvezda dotakli dno susreću se po budžacima metropole, rušeći sve prepreke pred sobom ne bi li osvojili pet miliona zelenbaća na ilegalnom turniru. Protivniku umeju da nanesu i fatalne povrede, kao u Mortal Kombat-u, ili ih prebiju do tajnih lokacija, kao u nastavcima franšize Dead or Alive. (Link za preuzimanje)


~Kinnikuman Muscle Fight (2013)~

... kao i KotS, dolazi iz kućne radionice, a počiva na mangi Kinnikuman, koja je čak petnaest puta adaptirana u anime, bilo da su u pitanju filmovi ili TV serije, odakle su zvučni efekti verovatno i pozajmljeni. Zavidna brojka od 48 ekstremno bizarnih likova ove parodične akcije su mišićavi superheroji i zlikovci koji se takmiče na rvačkom turniru i koriste najprljavije, najsmešnije i najnastranije napade kako bi došli do pobede. Uputstvo vam neće biti potrebno, jer se isti izvode sa neverovatnom lakoćom, pa i da niste ljubitelj izvornog materijala, ova ludorija će vam bar nakratko prijati. Sa šoljicom čaja tamo gde bi trebalo da bude glava, Tea Pack Man poliva protivnike vrelim napitkom, a Mixer Taitei objašnjava šta znači biti gnevni sokovnik. Tu su još i hodajući vokmen, opruga (sa slinky superom), planinska gromada i mutant iz Atlantide. Telo Planetmana sastoji se od minijaturnih verzija planeta Sunčevog sistema, Junkmanu šake menjaju delovi bodljikave prese, dok je šestoruki Ashuraman najverovatnije inspirisan indijskom mitologijom. (Link za preuzimanje)


~Inaho Town: Dynamite Bomb (2014)~

Sa samo 8 likova (od sexy kaubojke akrobate, preko prodavca ribe i profesionalnog rvača sa glavom tigra, do srednjoškolke sa mačem koji kao da ga je pozajmila od Gutsa iz mange/animea Berserk), IT:DB nudi pregršt zabave i intuitivni kombo sistem, sa mogućnošću nadovezivanja velikog broja udaraca bez mnogo napora. Deluje kao niskobudžetna verzija Chaos Code-a, ali joj uprkos tome ne nedostaje ni žara, niti raskošnih specijalnih efekata. Japanski jezik ne predstavlja gotovo nikakvu prepreku u igranju, mada ne bi bilo na odmet saznati nešto više o neobičnim građanima Inaha. Najpristupačniji lik je "vatreni" Kotetsu, ali zanimljivija od njega je Mana Dairokuten, veštica-bibliotekarka koja iz knjige po potrebi oživljava Robina Huda, Malu sirenu, Pepeljugu i Snežnu kraljicu. Odmah iza nje je Ohta Youzou, kibrog-detektiv čiji kec u rukavu je satelitska antena... (Demo)


~Terrordrome (2014)~

Pre nekoliko godina, grupa ljubitelja horor filmova iz 70-ih, 80-ih i 90-ih odlučuje da endžin 2D Fighter Maker iskoristi za pravljenje tuče u kojoj bi snage odmerile ikone omiljenog im žanra. Leatherface, Tallman, Freddy Krueger, Michael Myers, Jason (i njegova undead verzija), Ash Williams, Herbert West, Pinhead, Chucky, Pumpkinhead, Maniac Cop, Candyman i ScreamFace besprekorno su rekreirani uz pomoć aplikacija za 3D modelovanje, postavljajući novi standard za tzv. fan-art. Spremni da se sakate mačetom, motornom testerom ili lancima, susreću se na prepoznatljivim "scenografijama" - mauzolej, Kristalno jezero, koliba u šumi, reanimatorova laboratorija itd. Prolozi i epilozi u Story modu začinjeni su humorom, budući da se svetovi ovih "babaroga" sudaraju i stapaju. Najsvežija verzija je iz 2014. i za preuzimanje je dostupna na zvaničnom sajtu: http://terrordrome-thegame.com


~Desembarcament (2015)~

... je most koji makljažu povezuje sa latino-sapunicama, a njegovi graditelji su Katalonci iz nezavisne kompanije ShiniGames. Kratko, ali slatko opustiće vas uz meštane sela Premija de Mar i morske pljačkaše, vraćajući vas u XV vek. Kao razlog iskrcavanja piratske posade u malo priobalno mesto, oni navode zatreskanost kapetana Omara u punačku (i za Martija verenu) Ester, koju naoružavaju drvenim vilama. Pored ovo troje, u spletke uvode i goropadnu Yumaru, Omarovu rođenu sestru i vernu saučesnicu u svim njegovim zločinima. Iako ih opskrbljuju sa svega dva specijalna i jednim super potezom, uspevaju da naprave sasvim pristojnu borilačku igru, naročito ako se uzme u obzir činjenica da im je ovo debi-projekat. Moderna digitalizovana grafika podseća na rotoskopske "crtaće", a u skladu sa odličnom zvučnom podrškom, stvara ugodan audio-vizuelni doživljaj. (Link za preuzimanje)


I šta drugo dodati na kraju osim: Round 3! Fight!

 (Podsetnik: Vol. I i Vol. II)

8 May 2015

Rose, c’est Paris (Bettina Rheims & Serge Bramly, 2010)


"Ovo nije film." - poručuju na početku fotografkinja Betina Rams i pisac Serž Bremli, citirajući reči francuskog avangardiste Remona Rusela, po kome "delo ne sme da sadrži ništa iz stvarnosti, već samo imaginarne kombinacije". Inspirisani palp feljtonom Fantômas sa početka XX veka i delima nadrealista, oni stvaraju igranu verziju istoimenog monografa; svojevrsnu odu ženskoj lepoti i omaž gradu svetlosti.

Rose, c’est Paris donosi melanž video art eseja, neobjašnjive misterije i prefinjene softcore erotike u nizu delirično očaravajućih tableaux vivants. Hir za hirom, fetiš za fetišom, autorski (i bračni) par oslikava bizaran, provokativan i simbolima krcat portret Pariza, zavirujući u svaki njegov kutak, bilo da je reč o groblju, kasapnici, luksuznom apartmanu ili napuštenoj fabrici. Njihove upečatljive vizuelne kompozicije često prodiru u domen iracionalnog - "Brineta, lopata i skelet", "Plavuša sa Lenjinovom bistom" i "Posrnula časna sestra" neke su od šifri pod kojima bi mogle da budu zavedene.


Sve vreme, okreću vas na "podmuklom ringišpilu" lucidnih sećanja i neostvarenih želja, otmenih utvara, zamenjenih identiteta i nastranih fantazija, ne prekoračujući granicu dobrog ukusa. Pričom o nestanku Roz, jedne od sestara bliznakinja (Inge van Brujstegem) aludiraju na foto-roman Ljubav na levoj obali (1954) Eda van der Elskena. A u britke halucinogene sekvence suptilno upliću reference na radove drugih umetnika - Mena Reja, Marsela Dišana, Renea Magrita, Salvadora Dalija, Luisa Bunjuela, Alana Rob-Grijea i Dejvida Linča.

Šta se dogodilo sa devojkom - kidnapovanje, ubistvo ili nešto treće? Da li je ona uopšte postojala ili je reč o uobrazilji neimenovane junakinje? Nekoliko teorija, od kojih R&B grade izvitoperenu narativnu strukturu, postavljaju je u ulogu gejše, teroriste, neveste, konobarice, kabaretske igračice, slepog harmonikaša i člana pank-bande uzgajivačica cveća. I nijedna od ovih pretpostavki nije oslobođena lanaca mitova i podsvesti. Istinu možda znaju sirena u bakalnici i Đokonda u metrou...

Živi bokor ruža (Eva Doll) označava početak i kraj snoviđajnog ciklusa, u kojem se, pored anonimnih glumica i lepotica u različitim stadijumima obnaženosti, pojavljuju i poznatija lica - Mišel Jeo (kineski fantom), Naomi Kembel (pacijentkinja), Monika Beluči (duh Gale Dali), Lea Sejdu (grizeta u akvaduktu) i Šarlot Rempling (enigmatična madam Žako).

Kako ga god kategorisali, Rose, c’est Paris je estetski trijumf, koji akt predstavlja u novom svetlu, iznenađujući gledaoca iz minuta u minut.

5 May 2015

Ritual - Una Storia Psicomagica (Giulia Brazzale & Luca Immesi, 2013)


"Dok te milujem, vidim koliko si ostarila. Volim vas obe, i tebe i tvoju smrt." - jedna od najneobičnijih (i najlepših) izjava ljubavi dolazi iz usta Alehandra Hodorovskog, koji krade kratku scenu sa Anom Bonaso. Njegova kameo pojava nije slučajna, budući da naslov dugometražnog debija dueta Bracale i Imezi sadrži i naziv kombinovane terapeutske tehnike koju on koristi u lečenju emotivnih problema.

Psihomagija je upravo ono što je potrebno glavnoj junakinji, mladoj dizajnerki Lii (Dezire Đorđeti) koja boluje od teške depresije. Njeno stanje pogoršava veza sa dominantnim Viktorom (Ivan Franek), koji je primorava na abortus, zato što decu smatra teretom. Na preporuku svog psihijatra, Lia odlazi iz Rima u selo Mason, gde je nekada provodila leta. Odseda u staroj vili tetke Agate (Ana Bonaso), "šamanke" koju meštani smatraju sveticom i koja za nećaku priprema isceliteljski ritual...

Psihološka drama, koja se na momente obazrivo približava teritoriji horora, funkcioniše prevashodno zbog anonimne Đorđetijeve, koja se odlično snalazi u ulozi nesigurne i unezverene žene, neprestano na ivici mentalnog sloma. Što zbog melanholije u očima, a što zbog veštine da balansira na žici između razuma i ludila, suočavanja sa stvarnošću i vraćanja u detinjstvo, čini se kao da je Lia baš za nju napisana. Ništa manje uverljiv nije ni Franek, koji besprekorno tumači lik uglađenog "monstruma", a pohvale zaslužuje i Ana Bonaso kao dobronamerna nadrilekarka, koja u priču unosi element misticizma. Naturščici Nikola Arabi i Gaja Zike, kao "vilenjaci", opčinjavaju dečjom iskrenošću čak i onda kada njihova gluma nije na visini zadatka.

Ljudska dimenzija sve troje ogleda se u njihovim slabostima, strahovima i sklonostima, u čijem se oslikavanju autorski par neretko služi jezikom podsvesti, postavljajući gledaoca u Liin položaj. Košmare i halucinacije, koji dodatno razgrađuju njen već prilično urušen svet, oni umeću na pravim mestima, ali im se može uputiti nekoliko zamerki na račun ritma filma. Zanimljivo je da se, uprkos linearnosti narativa, stiče utisak nekoherentnosti, što ide u prilog nezavidnoj situaciji u kojoj se Lia nalazi. A ono što reditelji vrlo dobro razumeju jeste značaj osvetljenja i scenografije u postizanju željene atmosfere, ali i pružanju uvida u karakter protagonista (posebno obratiti pažnju na enterijerska rešenja Viktorovog stana i Agatine kuće). Da su imali izvrsnu saradnju sa Lukom Koasinom, direktorom fotografije, kristalno je jasno od prvog do poslednjeg kadra, čija lepota ublažava mlitavost epiloga...

Iako poseduje izvesne nedostatke, Ritual: Psihomagična priča je sasvim solidno početničko delo, pa ostaje da vidimo da li će se za sledeće Đulija i Luka naoružati sa više hrabrosti i oštrine.

2 May 2015

Скорбное бесчувствие (Александр Сокуров, 1987)


Inspirisana komadom Kuća slomljenih srca Džordža Bernarda Šoa, eksperimentalna drama/fantazija (?) Скорбное бесчувствие (Bolna ravnodušnost) pruža satiričan pogled na englesku buržoaziju za vreme Prvog svetskog rata. Međutim, mogla bi se pročitati i kao univerzalna kritika apatije i svih nehajnih, egocentričnih i cenzuri sklonih vlasti, ali i kao oda "autističnoj" i umereno dekadentnoj umetnosti.

Nekoliko pripadnika više klase okuplja se u brodolikoj vili ostarelog kapetana Šutovera, potpuno se ograđujući od ostatka (uzburkanog) sveta. Neprestana pucnjava i eksplozije koje se čuju u pozadini za njih nisu ništa više od zujanja komaraca. U njihovom kraljevstvu letargije i nadmenosti, dangubljenje je dovedeno na (uzvišeni) nivo životnog stila. Neretko kriptični, non-sequitur dijalozi, putem kojih nekim čudom uspevaju da međusobno komuniciraju, stvaraju svojevrsni vakuum.

Hermetičnosti atmosfere značajno doprinosi i to što Sokurov uporno razgrađuje konvencije narativa i karakterizacije, utapajući priču i likove u mahovinom prekrivenu reku apsurda. Fiktivne, gotovo nadrealističke događaje prepliće sa crno-belim arhivskim snimcima Šoovih anegdota, ratnih dejstava, afričkih plemena i lova na lavove i polarne medvede, kojima daje čudan izgled vitoperenjem proporcija (aspect ratio) slike. A brbljanje protagonista (ili, bolje reći, antagonista?) sporadično preklapa sa nerazgovetnim šapatima i drugim dezorijentišućim zvucima, što će u kasnijim ostvarenjima postati njegov zaštitni znak.

I dok Eli Dan spava u krevecu za bebe, Randal voli da se, k'o od majke rođen, igra žmurke, i svira violinu, kada bude pronađen. Elin verenik Mangan umire u mračnoj i vlažnoj sobi sa statuom Ležećeg Bude i kasnije uskrsava, a Šutover čuva divljeg vepra Baltazara, pije da bi ostao trezan i u jednom trenutku izbacuje Šoa iz kuće. Arijadna i Hektor, u tumačenju baletskih igrača Ale Osipenko i Dmitrija Brjanceva, igraju luckasti ples, ona u kimonu, a on sa umetkom nalik samurajskoj punđi. Doktor Nož, porodični prijatelj, boljku utvrđuje njuškanjem...

Čak i da jeste upoznati sa izvornim delom (za razliku od autora ovih redova), postoji velika verovatnoća da će vas ovaj film, koji deluje kao da je nastao u nastupu kreativnog (i pravog) ludila, ostaviti zbunjenim. Ali će se zato pojedini kadrovi sigurno urezati u vaše pamćenje.