27 Oct 2015

The Arti: The Adventure Begins (Wen Chang Huang, 2015)


Decenijama unazad, članovi porodice Huang bave se izradom marioneta i izvođenjem predstava, a poslednjih godina delatnost proširuju i na oblasti savremenih medija. Zahvaljujući "budaiši" (budaixi) serijalu Pili, koji se emituje na istoimenoj TV mreži u njihovom vlasništvu, stekli su armiju fanova, baš kao i čuveni Džim Henson na Zapadu.

U svet dugometražnih filmova ulaze sa akcionom fantazijom Legenda o svetom kamenu (Sheng shi chuan shuo, 2000), a na istom terenu ostaju i u najnovijem ostvarenju iz svoje radionice. Iza skromnog naslova Arti: Avantura počinje (za one koji umeju da čitaju kineski, 奇人密碼: 古羅布之謎) krije se spektakl veći od života, koji u alternativnu istoriju Kine uvodi natprirodne i elemente stimpanka.

Priča prati dvadesetineštogodišnjeg Moa i njegovu mlađu sestru Tong u potrazi za izvorom čudotvorne energije zvane Poreklo, potrebne za obnavljanje drvenog robota Artija, kojeg su nasledili od oca. Na putu do legendarnog grada Lulan nailaze na brojne prepreke, od uličnih bandi do ratnika iz plemena Lop, postajući pioni ambicioznog princa. Odlučujuća bitka je na pomolu, a sve troje će u istoj igrati značajnu ulogu.

Pripovedajući o požrtvovanju zarad viših ciljeva i čovekovom odnosu sa prirodom i tehnologijom, kao i prema drugima, a posebno porodici, Ven Čang Huang gazi dobro utabanim stazama. Međutim, uprkos tome što se drži "sigurnih" tema, uspeva da zgrabi i do kraja sačuva pažnju gledaoca i, još bitnije, izazove empatiju. Ono što fascinira je rediteljev odgovor na izazov koji leži u "oživljavanju" marioneta. Budući da im se izrazi lica ni u jednom trenutku ne menjaju, Huangov zadatak je da od glasovnih glumaca i animatora izvuče maksimum. Teatralnost u govoru i pokretima služi mu kao "injekcija duše" za fino izrezbareno drvo, koje u (sjajnim!) borilačkim sekvencama poseduje elastičnost akrobata iz igranih filmova.

Arti deluje kao gusto i maštovito preplitanje neke bajke iz opusa Hajaa Mijazakija i vušija-ekstravagance Džanga Jimoua, dok bez prestanka impresionira skoro bešavnim spojem lutkarske i CGI animacije, u pratnji elegantnog i nenametljivog muzičkog skora. Visoka estetska vrednost ogleda se u živopisnim pozadinama, velelepnim kostimima i detaljnoj opremi protagonista, kontrolisanih (nevidljivim) strunama. Magija je reč koja savršeno opisuje umetnost Huangovih, pa su iz tog razloga suvišni začini poput pop pesama ili sporadično infantilnog humora...

23 Oct 2015

Nie Yinniang (Hsiao-Hsien Hou, 2015)


Kina, IX vek. Politička previranja u militarizovanim provincijama oslabila su uticaj dinastije Tang, ali nad glavama korumpiranih guvernera nadvija se senka atentatorke Ćinjang (Šu Ki). Međutim, čak ni ona nije u stanju da digne ruku na čoveka u zagrljaju deteta, te odlučuje da se ogluši o naredbu. Njena starateljka i nalogodavka, princeza-monahinja Đijaksin (Fang-Ji Šu), po kazni je šalje u Veibo, gde je rođena. Nova meta joj je Tian Đin (Čen Čang), bivši verenik u koga je još uvek zaljubljena...

Inspirisan drevnom legendom, višestruko nagrađivani tajvanski reditelj Sjao-Sjen Hou po prvi put se oprobava u vušija žanru, isporučujući delo bezvremene lepote, dezorijentišuće priče i nedokučivih likova. Škrt na ekspoziciji i dijalozima, velom tajnosti obavija daleku prošlost kopnene Kine, stvarajući nepremostiv emotivni jaz između glavne junakinje i gledaoca. Sa pozicije strogog, kjubrikovski preciznog istoričara-filozofa, piše nadahnutu, ali hladnu tonsku poemu o (ne)ljudskosti, igrama moći i suočavanju sa moralnim dilemama, osvrćući se i na negativne aspekte tradicionalnih vrednosti. Letargičnim ritmom pripovedanja (premda bi ispravnije bilo reći - minuciozne rekonstrukcije perioda Tanga), postiže rigorozno-meditativnu atmosferu, dok osećaj mirnoće pojačava zvukom - minimalističkim ambijentalnim skorom Čijanga Lina. Spektakl ga uopšte ne interesuje, pa kratke akcione scene i specijalne efekte podređuje ritualima nekadašnje svakodnevice i "traganju za suštinom".

Od crno-belog, bresonovski svedenog prologa, do tihog epiloga na tragu Tarkovskog, Ubica (u originalu, Nie Ćinjang) oduzima dah, zbog čega zaslužuje epitet jednog od najatraktivnijih filmova 2015. Dizajn kostima i setova, koji potpisuje Ven-Ćing Huan, donosi ogromno bogatstvo boja i tekstura, odišući otmenošću i prefinjenošću. Direktor fotografije Mark Li Ping Bing neprekidno je na visini zadatka i hipnotiše gledaoca gotovo svakim kadrom. Maglom obavijene planine i jezera, kao sa slika kineskih majstora, galantne svilene odore i brižljivo dekorisane palate, obasjane svetlošću sveća, duboko se urezuju u pamćenje. Ali povremeno se stiče utisak da vizuelne kompozicije, u svoj svojoj veličanstvenosti, služe kao maska za skrivanje (f)rigidnosti sadržine, koja će verovatno odbiti (nestrpljivu) publiku izvan arthaus krugova.

16 Oct 2015

Garm Wars: The Last Druid (Mamoru Oshii, 2014)


Otvori svoj um, internacionalni naziv kontemplativne muzičke drame / instalacije Mezame no Hakobune (2005), mogao bi se uzeti kao Ošijeva poruka ljubiteljima njegovih dela, ali i onima koji sa istima tek treba da se upoznaju. Kada je prihvatite, verovatno ćete podjednako uživati u animacijama koje su ga proslavile, igranim filmovima koje otakui neretko izbegavaju i hibridnim ostvarenjima kao što su raspamećujući Avalon (2001) i sveža sajberpank fantazija Garm Wars: The Last Druid.

Poprište radnje je svet Anun (Annwn), koji je Stvoritelj Danan odavno napustio, a koji neprekidnim ratovima razaraju tri preživela plemena. Pripadnici Kumtaka vladaju tehnologijom, ali služe gospodarima zemlje (Briga), koji upravljaju glomaznim tenkovima, dok gracioznim letelicama Kolambe pripada vazdušni prostor. Iznenadna pojava poslednjeg druida, enigmatičnog bića Nasien-666, od zakletih neprijatelja, Kare-23 (Melani San-Pjer), Skeliga-58 (Kevin Duran) i Vida-256 (Lens Henrisksen), formira trio hodočasnika na "putu prosvetljenja". (Skupinu prati sveta životinja Gula, u tumačenju predivne Holi Vud, ženke baseta.)


Brojne indicije ukazuju na to da se iza neobičnih imena i brojeva, kao i ezoterične terminologije, krije nadogradnja zabranjenog militarističkog RPG-a iz gorespomenute poljsko-japanske koprodukcije. Stiče se utisak da se (prividno jednostavna) priča odvija u virtuelnoj stvarnosti, u kojoj se ogleda podsvest napredne veštačke inteligencije, a čiji su nesvesni robovi okoreli igrači. Po ovoj teoriji ili nekoj sličnoj (recimo, da je sve zapravo lucidan san mahnitog softvera) narativni skokovi i nepravilnosti u ritmu filma postaju sitni bagovi ili posledica nepodudarnosti na relaciji čovek-mašina. Otud i stereotipni likovi - lepa i vešta heroina, sklona samoispitivanju, odvažni i poslušni vojnik mekog srca i ostareli mudrac u potrazi za Istinom; kao i "mana-injekcije" za ponovno učitavanje.

Iz bogate baze podataka, "misleći sistem" izvlači i kombinuje nasumične informacije, izgrađujući strano okruženje u kojem je mitološka prošlost podvrgnuta tehnologizaciji i pokušavajući da pronađe razlog za nastavak "života". Uporedo sa njegovom unutrašnjom i egzistencijalnom borbom, protagonisti pokušavaju da reše individualne slagalice, prekopavajući po sećanjima i razmišljajući o budućnosti. Uloge su im, međutim, sitne u odnosu na onu koja pripada reprogramiranom "tamničaru".

Pored tipičnih preokupacija kao što su duša, iluzija, identitet i oružje visokog kalibra, Oši nam otkriva i zanimanje za keltsku kulturu, tako da se kroz film mogu spaziti dolmeni i triskelioni. Još jednom naglašavajući apsurdnost ratova, svoju omiljenu rasu pasa mistifikuje i obogotvoruje, pa Gulin blagoslov predstavlja kao retku privilegiju. Podsećajući nas da ništa nije onakvo kakvim se na prvi pogled čini, donosi obilje referenci na ranija ostvarenja iz sopstvenog opusa - od frizure glavne junakinje i uniformi po ugledu na one iz Kerberos Sage do duhovnih i filozofskih ideja iz Angel's Egg, Ghost in the Shell i Sky Crawlers, i sepije Avalon-a.

Od kompjuterski generisanih slika stvara gotovo avangardnu poeziju - kitnjaste vizuelne kompozicije koje, u skladu sa setingom, podražavaju izgled video igre. Ekstravagantne akcione scene i meditativni pasaži u pratnji su prepoznatljivih eteričnih melodija Kendžija Kavaija, koje kao po običaju daju sublimni karakter Ošijevoj viziji.

14 Oct 2015

2 x niskobudžetni američki film

Coherence (James Ward Byrkit, 2013)

Prijatna večera, na kojoj se okuplja osmoro prijatelja, pretvara se u lanac neugodnih događaja pod uticajem "Milerove komete" koja prolazi pored Zemlje. Isključivanje telefona (i pucanje ekrana) nakratko prekida opušteno ćaskanje, a Em (Emili Foksler), čiji dolazak suptilno najavljuje nedaće, koristi priliku da izloži bizarnu priču koja se navodno odigrala u Finskoj 1923. Uz smeh neverice, grupa se vraća neobaveznim temama, a onda nestaje struja i miris panike počinje da ispunjava vazduh...

U svom prvom bioskopskom ostvarenju, Džejms Vord Birkit, scenarista animiranog filma Rango, plete intrigantnu naučno-fantastičnu misteriju, oslanjajući se na teorije o multiverzumu i crpeći inspiraciju iz kultnog serijala Zona sumraka. Paradoksalnu situaciju, izazvanu astronomskom anomalijom, koristi kao okvir za preispitivanje stvarnosti i bavljenje problemima identiteta i međuljudskih odnosa. Bez klasičnog scenarija, samo sa individualnim instrukcijama, u smeli eksperiment uvlači oktet svojih poznanika, uglavnom anonimnih TV glumaca, čije bravurozne improvizacije odišu spontanošću i prirodnošću. I dok njihovi (zbunjeni) likovi donose naizgled ispravne odluke, pokušavajući da se sete svega što su čitali o kvantnoj fizici i Šredingerovoj mački, Birkit uspostavlja klaustrofobičnu, donekle jezivu atmosferu. Kretanje ograničava na jednu (sopstvenu) kuću i deo zamračene ulice, u ulozi vremensko-prostornog procepa, a "crne pauze" u montaži služe mu kao markeri za odvajanje alternativnih stvarnosti. Ono što u njegovom filmu ume da iritira jeste hotimična "neurednost" u rukovanju kamerom, premda ista ima smisla kao dezorijentišući faktor, i raspričanost protagonista, kojom se često zanemaruje glavo načelo vizuelnih umetnosti. Uprkos tome, Coherence je sasvim solidna, gledanja vredna metafizička zagonetka.


Fire City: End of Days (Tom Woodruff Jr., 2015)

"Pakao je prazan, a svi đavoli su ovde." - citirajući Šekspira, Tom Vudruf Džunior uvodi gledaoca u svoj dugometražni prvenac, palp-noar-triler-horor-fantaziju nastalu putem kolektivnog finansiranja. Da se uopšte ne šali saznajemo već na samom početku, upoznajući se sa stanovnicima oronule stambene zgrade u siromašnom delu Los Anđelesa. Nekolicina demona, čija su prava lica skrivena od očiju smrtnika, živi među dilerima droge, narkomanima, prostitutkama i zlostavljačima dece i ljubavnih partnera. Hraneći se ljudskom patnjom, strahovima i izopačenošću, oni funkcionišu kao održavaoci status quo-a. Međutim, neko ili nešto preti da poremeti ravnotežu, a na (anti)heroju Etumu Vajnu je da otkrije ko ili šta je uzrok novog poretka stvari i da li / kako se on u njega uklapa.

Bilo da je posredi metafora o odnosu između vladajuće elite i običnih (potlačenih) građana ili demonizacija negativnih tekovina civilizacije, jedno je sigurno - Grad vatre je ono što bi na Zapadu nazvali "passion project". Tom Vudruf, koji je zavidnu karijeru izgradio kao majstor za specijalne efekte (The Terminator, Aliens, Straship Troopers, itd), vrlo dobro barata rediteljskom palicom, uspešno proširujući sumorni svet iz kratkometražnog prikvela Fire City: King of Miseries. Najbolju saradnju ima (očekivano) sa dizajnerskim timom iz kompanije ADI (Amalgamated Dynamics, Incorporated), čiji je čelnik, te smo u prilici da uživamo u sjajnim maskama sa retro šarmom. (Jedina ozbiljnija zamerka mogla bi se uputiti na račun sinhronizacije usana veprolikog Forda.) Kjaroskuro osvetljenje i fotografija Denija Grunsa čine da film izgleda kao kao neki zaboravljeni dragulj iz osamdesetih ili devedestih, dok su prljavi hodnici i stanovi protagonista utopljeni u "kisele" boje. Glumački ansambl se odlično bori sa teškom šminkom i prostetikom, ali i sa povremeno krutim dijalozima para neiskusnih scenarista, omogućavajući izbijanje emocija (i unutrašnje lepote) na površinu. Posebno bi valjalo pohvaliti slatku Kili Alonju, čiji lik (devojčica Sara) u nezahvalnu poziciju stavlja Etuma, u tumačenju Tobajasa Jelineka, koji po crtama lica i hrapavom glasu dosta podseća na Majkla Vinkota (The Crow) iz mlađih dana.

Čudan ritam kojim se odvija radnja možda će razočarati one koji (zbog reklamnog postera) očekuju više akcije, a ako su uz to još i pesimisti, nagoveštaj nade na kraju ovog egzistencijalističkog košmara verovatno neće lako progutati...

10 Oct 2015

Sleeping Beauty (Matthew Bourne, 2013) + Gokudō daisensō (Takashi Miike, 2015)

 
Verovatno se pitate kakve veze imaju balet po čuvenoj Peroovoj bajci i najnoviji film plodnog i hiperproduktivnog japanskog reditelja. Odgovor je jednostavan - vampiri. Mitološka bića iz slovenskih mitova i legendi ne prestaju da inspirišu i intrigiraju umetnike, te svoje mesto dobijaju i u "reimaginaciji" Uspavane lepotice i u redovima žilavih jakuza.

Britanski koreograf Metju Born, koji je deceniju ranije uspešno uveo agresivnost i homoerotski podtekst u Labudovo jezero, sa izvesnom dozom ironije pristupa još jednom delu Petra Iljiča Čajkovskog, čineći ga napetijim i uzbudljivijim. U njegovoj verziji, "nekada davno" je 1890. godina, a princezino krštenje osmišljeno je u duhu viktorijanske gotike.
 
Tokom žovijalnog nastupa, tri vile i tri vilenjaka, među kojima je i moćni grof Lilak, ostavljaju darove u kolevci nestašne i radoznale devojčice, duhovito predstavljene "oživljenom" marionetom. Dolazak uvređene i sadistički nastrojene Karabos (impozantni Adam Maskel u drag queen izdanju), a potom bacanje i ublažavanje kletve, odlikuju se žestinom i najavljuju mračni preokret u priči. Dramatičnosti ovog čina doprinosi to što Hana Vasalo i Dominik Nort, oboje sjajni kao odrasla Aurora i njena prava ljubav, nose "bezlične" maske - logično, jer u tom trenutku niko ne zna kako će oni izgledati u budućnosti.
 
 
Maske padaju 1911-e, na dan punoletstva, kojeg su se kralj i kraljica pribojavali i kojim Born aludira na period vladavine kralja Edvarda VII, fokstrot i rastuću popularnost belog sporta. Nezvani gost na proslavi sada je Karadok (ponovo Maskel), elegantni i osvete željni sin pokojne Karabos, koji se za Aurorinu naklonost nadmeće sa baštovanom Leom. Ubod na trn tamnoplave ruže pokreće stogodišnji san, koji autoru pruža mogućnost za još dublju modernizaciju baleta, s obzirom na vremenski skok u 2011-u. Nakon gotovo nadrealnog pas de deux-a (ako se tako može nazvati tačka u kojoj Aurora lebdi iza zaključane kapije, dok Leo tuguje sa druge strane), Lilak (u moćnoj izvedbi Kristofera Marnija) po prvi put pokazuje zube i povampiruje (ili je bolje reći "povilenjačuje") ucveljenog mladića. Vekovno čekanje na buđenje drage može da počne.

Romantizovanje krvopija, protkano suptilnim humorom, pokazalo se kao odličan način za dekonstruisanje i obogaćivanje često adaptirane bajke, baš kao i okultni element u završnici, na Karadokovoj paklenoj zabavi. Izmene u karakteru glavne junakinje (koja malo podseća na Anastaziju iz TV filma La belle endormie Ketrin Breja) takođe imaju opravdanja - nemiran duh podiže je na noge čak i dok spava, kako bi učestvovala u oniričnom plesu mesečara, u šumi obasjanoj srebrnom svetlošću. Samo poljubac Bornu nije dovoljan za "srećno zauvek", a (ambivalentni?) lik Karadoka koristi da pošteno namuči "golupčiće". Magija i nesputana energija su ono što, pored vizuelno raskošne produkcije, predstavu čini zanimljivom svih stotinak minuta. Atraktivna kombinacija crne i crvene (na Karabosinom i kostimima u poslednjem činu) simbol je magnetske, jasno naglašene veze između erotike i smrti.


Mikeovo tumačenje vampira, kao prenosilaca kriminalnog virusa (koji od civila stvara jakuze), potvrđuje da je upotreba prideva bizarno, uvrnuto ili ekscentrično u istoj rečenici sa njegovim imenom čist pleonazam. Po cenu ograničavanja publike koja će biti u stanju da podnese ludiranje neslućenih razmera, Mike uključuje opciju "anything goes" na sokovniku ideja. Multižanrovski "igrani crtać" Gokudō daisensō (Jakuzapokalipsa, ako se poigramo sa prevodom na engleski jezik) vozi vas kroz galeriju ne baš pozitivnih likova, obično bučnih, šašavih i/ili sa kratkim fitiljem, brzinom koja povremeno izaziva vrtoglavicu.

Zaplet, koji uključuje smrt voljenog i relativno pristojnog mafijaškog gazde Kamiure (Lili Frenki) i misterioznog, naizgled nepobedivog vođu stranog sindikata (šifra: žaba), u ovoj slasno-apsurdnoj farsi najmanje je važan. Već na samom startu krv pljušti na sve strane, a onda saznajemo da naš (anti)heroj Kagajama (Hajato Ičihara) ima osetljivu kožu, zbog čega odbija da se podvrgne tetoviranju. Klub sredovečnih muškaraca-pletilja u podrumu kafane koja nudi "crveni sake" i vodeni demon sa neugodnim zadahom neki su od reprezentativnih uzoraka iz laboratorije dementnog naučnika. A da gangsterska burleska bude još kitnjastija pobrinuli su se detalji poput grotesknog curenja uha i majstor borilačkih veština Jajan Ruhian, dobro poznat ljubiteljima akcione ekstravagance The Raid. Sudar ćaknutog i deadpan humora, kao i mešanje stop-motion i kompjuterskih efekata, kinetičnost, eksplozija boja i prenaglašena gluma, tipična za Mikeove protagoniste, stvaraju atmosferu sređenog haosa. Iako anarhična i na trenutke naporna, ova transgresivna fantazija za klasu je nadahnutija od jednako budalaste Kamisama no iu tōri (As the Gods Will), ali ne doseže zbunjujuće visine Izo-a i Gozu-a. Uprkos (ili možda zahvaljujući?) svojoj kakofoničnosti (i samoparodičnosti?), ima potencijala da doživi kultni status.

Večita borba dobra i zla, uz elegantnu muziku Čajkovskog, ili briljantno stilizovano nasilje, praćeno über-šegačenjem? Prednost dajem prvoj varijanti, ali za koju god se opredelite, nećete ostati ravnodušni.

6 Oct 2015

Shirley: Visions of Reality (Gustav Deutsch, 2013)

Austrijski multidisciplinarni umetnik Gustav Dojč daje novo značenje čuvenoj izreci Čarlsa Kejleba Koltona, te u njegovom najnovijem filmu imitacija postaje paravan za preispitivanje (američke) prošlosti. Iskreno (odnosno najiskrenije) divljenje prema umetnosti Edvarda Hopera on pokazuje igranim reprodukcijama trinaest slika, preobražavajući ih u epizode iz života fiktivne (i besmrtne?) glumice.

Prema sinopsisu sa zvaničnog sajta, Širli je atraktivna, harizmatična, odana i emancipovana žena, koja ličnim, profesionalnim i društveno-političkim angažmanom želi da utiče na tok istorije. Stvarnost Velike depresije, Drugog svetskog rata, makartizma i borbe za građanska prava ona ne prihvata kao datu, već kao promenljivu. Svoje stavove izražava putem monologa, na kojima počiva nekonvencionalni narativ, vodeći vas kroz 30-e, 40-e, 50-e i rane 60-e godine prošlog veka.

U izvrsnom "low key" tumačenju kanadske plesačice i koreografkinje Stefani Kaming, naslovna junakinja odiše gracioznošću, melanholijom, tajanstvenošću i pritajenim seksepilom. Širli je ključni faktor u pažljivo kontrolisanom procesu oživljavanja, ali i (post)modernizacije Hoperovih dela, uprkos tome što neke od njenih ideja danas deluju zastarelo. Ona je ovaploćenje usamljenosti, iza čijeg se prijatnog osmeha i zamišljeno-blagog pogleda skrivaju prividno nepristupačne emocije.

"Plastičnost" scenografije, koja preti da je asimilira, u nekoliko navrata zajedno sa partnerom, nemačkim glumcem Kristofom Bahom, značajno doprinosi iluziji filma - eksperimentalne drama-fantazije. Od prvog do poslednjeg kadra, u kojima "animira" Chair Car, Dojč ostaje dosledan jasnim i jednostavnim kompozicijama, po ugledu na svog uzora. Čak i onda kada odstupa od originalnih platana, bilo da se usredsređuje na detalj ili menja položaj ljudskih figura, nastoji da ispoštuje hoperovsku geometriju i odnos svetlosti i senki. A boje govore toliko glasno, da se na trenutke reči, zvuci i muzika pretvaraju u njihov odjek, nestajući kroz velike prozore ili lepeći se na ravne i prazne površine zidova.

Impresivni tableaux vivants pozivaju vas da u njih uronite i postanete deo velikog sna, kojem jedino nedostaje zov Noćnih Ptica...

4 Oct 2015

2 Oct 2015

Traumatica

Bella and Diavolo.
A neverending pas de deux...
... or a punishment for the wild rabbits?






(No pen was hurt during the making of this comic.)

Download: Traumatica @ Itch