26 Jun 2016

Karagoez catalogo 9,5 (Angela Ricci Lucchi & Yervant Gianikian, 1983)


Plivači. Japanka. Maskenbal. Jato pingvina. Podvodna fauna. Egzotične plesačice. Nestašna devojčica. Laboratorijski ogled. Crvenkapa i vuk. Tursko pozorište senki... Ovako bi mogli da glase naslovi mikro-poglavlja koja sačinjavaju ćutljivu doku-fantaziju Karagoez catalogo 9,5 (Katalog Karađoz 9.5, gde broj predstavlja format trake).

U pitanju je četrdesetpetominutna antologija arhivskih snimaka sa početka XX veka, koje su slikarka Anđela Riči Luči i arhitekta Jervant Đanikijan otkrili sredinom sedamdesetih, a potom usporili, redigovali, obojili kadrove i pretočili u opčinjavajući filmski mozaik.

Od egzotičnih prizora iz Afrike do segmenata pozorišnih, podvodnih i filmova ruskog glumca Ivana Možuhina (1889-1939), autorski par istražuje izraze lica, figure i pokrete "protagonista", vraćajući nas u vreme kada je sedma umetnost još uvek bila u povoju i dopuštajući nam da zavirimo i u najskrivenije kutke tadašnjeg života. Čarobne u svojoj "istrošenoj" lepoti i obavijene prozirnim velom misterije, naizgled nepovezane slike formiraju asocijativni lanac koji se pri iznenadnom kraju ne prekida, već produžava u nedogled. Nije baš najjasnije da li su gestovi i fizionomija jedino što interesuje reditelje ili postoje neka skrivena značenja, kojih možda ni oni sami nisu svesni. Tako, recimo, u jednom trenutku vidimo uglađenog gospodina koji propušta izvesnu damu u sobu i ulazi za njom, da bi se u sledećem pojavila meduza, koja navodi na pitanje: Da li je ta žarnjača simbol njegovih namera? A to nije izolovan slučaj.

Riči Lučijeva i Đanakijan pristupaju oprezno procesu restauracije, pa zato gledaocu ne nameću nikakav zvuk niti muzičku pratnju, a potpuna tišina ostavlja dosta prostora za kontemplaciju. Katalog Karađoz 9,5 će sasvim sigurno prijati ljubiteljima nemih, ali i Madinovih ostvarenja.

23 Jun 2016

Il giardino delle delizie (Silvano Agosti, 1967)

Naoružan oštrim antiklerikalnim stavom u svom dugometražnom debiju, Silvano Agosti otkriva negativne posledice buržoasko-katoličkog odgoja i uspeva da pomiri uticaje Bergmana i francuskog novog talasa. Detalje sa Bošovog čuvenog triptiha, od kojeg pozajmljuje naslov, koristi kao svojevrsne epigrafe za "poglavlja" koja slede.

Karla (prelepa i sugestivna Ida Gali, potpisana kao Evelin Sjuart) i Karlo (natušteni Moris Rone) provode prvu bračnu noć u hotelu na italijanskoj rivijeri. Ona je u trećem mesecu trudnoće, a on je gnevan zato što nije ni želeo da se ženi. Razloge za prezir prema "svetoj zajednici" otkrivaju invazivni snovi, halucinacije i sećanja na turbulentno detinjstvo. Susret i preljuba sa misterioznom strankinjom (glamurozna Lea Masari u nemoj ulozi) dodatno pojačavaju Karlovu anksioznost.

Stavljajući sebe i gledaoca u poziciju glavnog (anti)junaka, reditelj gradi ikonoklastičnu psihološku dramu, čiji narativ je isprekidan neprijatnim vizijama, a atmosfera zagušljiva i zlokobna. Dijaloge potiskuje u drugi plan, a likovima se često unosi u lice, kao da kamerom želi da zabeleži šta u datom trenutku misle i osećaju. Ovakvim postupkom neprekidno podiže tenziju, prepuštajući vas sumornim slikama iz Karlove podsvesti i tek svijenog, a već zapuštenog ljubavnog gnezda / kaveza.

Uprkos vatikanskoj cenzuri, odnosno odstranjivanju dvadesetak minuta iz originalne verzije, Vrt užitaka i danas deluje provokativno. Venčanje koje izgleda kao uvertira za crnu misu i vragolasta evharistija u vlažnom podrumu, sa razapetom lutkom kao zamenom za Hrista, jasan su odraz gamofobije i revolta izazvanog strogim religioznim vaspitanjem.

Podjednako upečatljiva je i scena snošaja između enigmatične dame i Karla, više nalik na borbu ili čak deo kakvog nasilnog rituala, zahvaljujući glasnoj i uznemirujućoj muzičkoj numeri u inače diskretnom skoru Enja Morikonea. Vredan pomena je i "drski" intermeco, koji pruža trenutak predaha i simbolizuje Karlovu unutrašnju borbu - jukstapozicija povorke ministranata i mladih na rok-žurci. A teško je zaboraviti i Karlin pogled u poslednjem kadru, na granici "između prekora i poziva u pomoć", kako primećuje Marko Makuloti u recenziji za B-Movie Zone. Aldo Skavarda, koji nekoliko godina ranije sarađuje sa Antonionijem na Avanturi, za Agostija čini isto što i Sven Nikvist za Bergmana - njegova fotografija je elegantna i evokativna.

21 Jun 2016

Endorphine (André Turpin, 2015)

 
Simoun je...
... trinaestogodišnjakinja koja svedoči ubistvu svoje majke, razvijajući neobičnu oralnu fiksaciju (i praveći crnu rupu na dlanu tokom sahrane).
... dvadesetpetogodišnja underground umetnica, opsednuta susetkom, mladom glumicom, i sklona napadima panike na parkingu koji opslužuje.
... šezdesetogodišnja profesorka kvantne i fizike čestica.

Njih tri mogle bi da budu ista žena u različitim životnim dobima, ali su vrlo verovatno ista žena u alternativnim stvarnostima. Sve one postoje istovremeno (a možda uopšte ne postoje?), baš kao i njihove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koje se sudaraju, prepliću, ponavljaju, kreću unazad, ulaze u nadrealnu petlju i jedna drugu preobražavaju, obično kada Simoun ostane bez svesti.


Sofi Neliz, Milen Mekkej i Liz Roa su podjednako uverljive u tumačenju protagonistkinje zarobljene u kocki sa etiketom prostor-vreme, sve dok Andre Turpen, poznatiji kao direktor fotografije u nekoliko ostvarenja Denija Vilneva i Gzavijea Dolana nego kao reditelj, istražuje prirodu snova, filmova, sećanja, traume, podsvesti, identiteta, predosećanja i, konačno, smrti. Endorphine se može opisati kao hladna i hermetična metafizička misterija koja postavlja brojna pitanja, ali uporno izbegava odgovore, na tragu Rezneovog L'Année dernière à Marienbad ili neke Linčove mozgalice. Deluje poput slagalice kojoj ne nedostaje nijedan deo da bi bila cela, ali čije je rešenje uvek nejasno i promenljivo.

Svedena paleta boja, stroga geometrija arhitekture i minimalistički skor, koji bruji u pozadini, stvaraju atmosferu hipnagogičkog košmara, koji počiva na iracionalnim (egzistencijalnim?) strahovima. A nakon buđenja iz istog, svet se čini još nepostojanijim... i sve je relativno.

20 Jun 2016

Украинская рапсодия (Сергей Параджанов, 1961)

"Sve pluta na Betovenovoj veličanstvenoj muzici."

Ukrajinska rapsodija, kao jedan od ranijih radova Sergeja Paradžanova, pruža uvid u rađanje velikog umetnika, koji će nekoliko godina kasnije snimiti svoje prvo remek-delo, Senke zaboravljenih predaka. U rukama ovog cenjenog i uticajnog poete, klišeizirana socrealistička melodrama postaje delo sublimne lepote.

Fragmentarna priča ispletena je od sećanja dvoje ljubavnika, Oksane (Olga Reus-Petrenko) i Antona (Eduard Košman), koje razdvaja II svetski rat. Ona započinje školovanje na Konzervatorijumu, ali ga prekida kako bi se odazvala pozivu medicinske sestre, a on odlazi na front i dospeva u zarobljeništvo. Pošto se Antonu gubi trag, mnogi veruju da je mrtav, ali Oksana uporno čeka da joj se vrati, odbijajući udvaranje mladоg baritona Vadima (koga tumači operski pevač Jurij Guljajev).

Sudbine protagonista povezane su i preobražene klasičnom muzikom, tako da slobodno možemo reći da ona igra ključnu ulogu. Oksanin glas (koloraturni sopran Evgenije Mirošničenko), od kojeg "zriju raž, heljda i pšenica", očarava i strogi pariski žiri na takmičenju u prologu, a prožima i brojne druge sekvence, poput pastoralne na reci ili gotovo bajkovite pred ogledalom. Dragi joj u srušenom pozorištu piše pismo, dok njegov saborac svira Mesečevu sonatu, pa otud i replika navedena u zaglavlju ovog teksta. Uspomene na detinjstvo takođe su obeležene pesmom, kao i bekstvo iz voza, posle kojeg Anton pronalazi utočište u crkvi, gde ga skrivaju orguljaš i njegov sin. A deo baletske predstave, koju Oksana objašnjava oslepelom vojniku, nagoveštava očekivani susret, koji možda nije stvarnost, već njena uobrazilja.

Pored milozvučnih arija, značajan faktor u filmu su i boje, a posebno upečatljiva je upotreba crvene u prelazima između scena. U načinu na koji vizualizuje ruralnu idilu ogleda se rediteljeva ljubav prema folkloru, a na trenutke se mogu prepoznati i začeci specifičnog stila, kojem će se diviti mnogi savremenici, ali i mlađe kolege, od Tarkovskog do Tarsema. Antonov san, u kojem iz leda izvlači venac od cveća, samo je jedan u nizu "trikova" koje Paradžanov primenjuje u oplemenjivanju Ukrajinske rapsodije, pretvarajući mjuzikl u fantaziju i demonstrirajući prefinjen osećaj za kompoziciju i detalj.

13 Jun 2016

Avril et le monde truqué (Christian Desmares & Franck Ekinci, 2015) VS Tout en haut du monde (Rémi Chayé, 2015)

Kada biste u ring doveli otelovljenja animiranih filmova iz naslova ovog članka, borba bi u nekoliko rundi bila izjednačena - oba su koprodukcije i dugometražni debiji svojih autora, odigravaju se u prošlosti (jedan u alternativnoj, drugi u polufiktivnoj) i imaju mlade, sposobne i uporne protagonistkinje koje prate sopstvene snove i stopama bliskih predaka kreću u uzbudljivu avanturu, sazrevajući kao ličnosti.

Remi Šaje, koji je prethodno sarađivao sa Žan-Fransoom Lagionijem na L'île de Black Mór i Le tableau, Tomom Murom na The Secret of Kells i Dominikom Monferijem na Kérity, la maison des contes, priči pristupa iz ugla klasičnog pripovedača, čiji je osnovni princip jednostavnost. Tout en haute du monde deluje kao adaptacija kakve romana iz XIX veka u duhu igranih ostvarenja iz zlatnog doba Holivuda.

Odvažna petnaestogodišnja plemkinja Saša menja bezbednost doma u Sankt Peterburgu za rizično putešestvije ka severnom polu, ubeđena da će tamo pronaći Davaj, "nepotopljivi" brod svog dede koji se nije vratio sa poslednje ekspedicije. Bežeći od kuće, odnosno od aristokratskog poltronstva i spletki podmuklog i arogantnog princa, bez novca stiže u neimenovanu luku, gde će naučiti lekciju o životu bez srebrne kašike, pre nego što se otisne na pučinu ledenog mora.

Rad u krčmi stroge, ali saosećajne gazdarice Olge, čiji gosti su pretežno mornari, pokazuje se kao odličan trening za kasnije nošenje sa prilično nabusitom posadom. Nije na odmet ni to što se Saša brzo prilagođava, te može da izađe na crtu sujevernim i ženomrzačkim morskim vukovima. Olakšavajuća okolnost je prisustvo više nego prijateljski raspoloženog mladića njenih godina, ali njihova romansa mora da čeka neku zgodniju priliku. Među glečerima koji prete da svakog trenutka zdrobe plovilo, bitnije je ostati priseban i preživeti, što za plavokrvnu junakinju ne predstavlja preveliki problem. Snaga filma počiva na njenoj "devojačkoj moći" i jasnoj narativnoj strukturi, čija je konvencionalnost ublažena jedinstvenim vizuelnim dizajnom. Detalji su svedeni na minimum, tako da su likovi i pozadine definisani površinama iskrzanih ivica i pastelnih boja, a linije su izbegnute gde god je to bilo moguće. Uprkos tome, uverljivosti im ne nedostaje, za šta su dobrim delom zaslužni i glumci skriveni iza hiperstilizovanih slika.

Tout en haut du monde

Sašin sukob sa autoritetima i nemilosrdnim arktičkim okruženjem vredan je bar poštovanja, ako ne i divljenja, ali je zato uvrnuti svet koji stvara strip-umetnik Žak Tardi, a koji Demar i Ekansi donose na veliko platno, jednom rečju, očaravajuć. U alternativnoj 1941. godini Pariz je, sa dve Ajfelove kule, glavni grad Francuske imperije, kojom vlada Napoleon V i koja sa Ligom Amerikanaca vodi rat oko kanadskih šuma. Celu planetu potresa energetska kriza - svi renomirani naučnici vode se kao nestali, pa je čovečanstvo uskraćeno za nekoliko ključnih pronalazaka.

Deceniju nakon što (misli da) ostaje bez roditelja, Avril (glas predivne Marion Kotijar) pokušava da proizvede "ultimativni serum", ali u strogoj tajnosti (čitaj: u glavi džinovske statue cara), pošto je policija na tragu preostalim učenjacima. Razlog - njen najbolji prijatelj, crno-beli mačak Darvin koji govori zahvaljujući intervenciji mame Anete i tate Pola, smrtno je bolestan. Međutim, ona ne zna da joj je inspektor Pizoni za petama, niti da je mladi lopov Žulijus, koji je izvlači iz čupave situacije na vašaru, njegov saučesnik... I ovde zalazimo na teritoriju spojlera.

Emotivna drama, suptilna (a sporadično i urnebesna) komedija, napeta akcija i maštovita fantastika prepliću se u izvanrednoj i dinamičnoj priči koja se bavi ekološkim pitanjima i ljudskom prirodom, tj. neiskorenjivim nagonom za uništavanjem. Prepoznaju se različiti uticaji, od Langovog Metropolis-a, do Mijazakijevog Hauru no Ugoku Shiro, ali se Avril et le monde truqué ne čini derivativnim i na dobrom je putu da se pridruži kultnim animiranim filmovima, poput La Planète sauvage ili Gandahar.

Distopijski stimpank univerzum, kao iz najzadimljenijih snova, vrvi od kreativnosti - viseći tramvaji na relaciji Pariz-Berlin i transformativna viktorijanska kuća samo su par ekstravagatnih čuda retro-tehnologije koje ćete moći da vidite. Gotovo u svakom kadru pojavljuje se nešto što budi interesovanje (miševi-špijuni, na primer), a da izobilje detalja nimalo ne opterećuje. Teške linije i čađava paleta se podrazumevaju u oslikavanju metropole koja zavisi od uglja, a u završnih pola sata, po otkrivanju jazbine antagonista, stiže osveženje u vidu bujnog zelenila.

Demar i Ekansi nas, kao i Šaje, podsećaju na lepotu 2D animacije, a mogu da budu ponosni i na sjajnu karakterizaciju likova, bez koje bi vizuelna raskoš sigurno izgubila na šarmu. Čak i "loši momci" (navodnici nisu slučajno postavljeni, jer ništa nije kao Darvinovo krzno) uspevaju da osvoje simpatije gledaoca. A ukoliko dosad niste zaključili ko odnosi pobedu u meču, definitivan odgovor je Avril et le monde truqué, iako zahteva znatno veću suspenziju neverice.

Avril et le monde truqué

10 Jun 2016

Eggshells (Tobe Hooper, 1969)

 "The only recollection of my childhood was
when I was a rooster."
 
Dugometražni prvenac Tobija Hupera (The Texas Chain Saw Massacre, Poltergeist, Lifeforce) smatran je izgubljenim do 2009. godine, kada je pronađen i restauriran, da bi 2013. bio objavljen kao bonus uz blu-ray izdanje drugog dela Teksaškog masakra. Autentični je predstavnik svog vremena, a može se okarakterisati kao hipijevska doku-drama u cinéma vérité stilu sa (naučno?)fantastičnim elementima.

U podrumu kuće koja pripada maloj ostinskoj komuni, pojavljuje se vanzemaljski (?) entitet, odnosno "kripto-embrionsko hiper-električno prisustvo", kako ga sam reditelj naziva, opisujući Eggshells kao film o "početku i kraju potkulture". Šta god bilo, "to" uspeva da se ugradi u zidove, manifestujući se kao "poluorganska sijalica", koja se poigrava umovima stanara, premda su oni već u tripu pod dejstvom marihuane. Prvi koji podleže uticaju nepoznate sile je mladi umetnik koga niko ne primećuje, a koji, nakon mačevanja sa samim sobom, pronalazi ljubav u šumarku nakićenom balonima. Ejmi i Dejvid se spremaju za venčanje, a povremeno diskutuju o komunizmu u kadi, dok se Toz, bit pesnik koga tumači scenarist Kim Henkel pod pseudonimom Boris Šnur, uparuje sa Mejlon, Ejminom drugaricom iz malog grada.

Bilo da je u pitanju besciljno umetničko samozadovoljavanje ili pokušaj portrestisanja života hipika u Ostinu i prikazivanja krhkosti (njihove?) stvarnosti (a možda i nešto sasvim treće?), Huper pruža odličnu lekciju o montaži (posebno hektičnoj) i donosi obilje briljantno komponovanih kadrova, često iz čudnih uglova. Demonstrira i istančan osećaj za ritam sekvenci - kako statičnih (poput one na stepeništu), tako i dinamičnih, koje uključuju stop-motion animaciju (samokrečenje sobe), time-lapse fotografiju (vožnja pre bizarnog epiloga) i, naravno, psihodeliju (dolazak misterioznog entiteta ili snošaj između Mejlon i Toza). Zrnasta tekstura slike oplemenjuje čak i najbanalnije scene svakodnevice, tokom kojih autor takođe istražuje mogućnosti ručne kamere. A kada razgovorima, najverovatnije improvizovanim, dođe kraj, reč preuzimaju egzotični instrumenti, sitar, ukulele i didžeridu, upotpunjujući groovy atmosferu.

Za ljubitelje ostvarenja kao što su The Trip (1967) i Easy Rider (1969), kao i za sve one koji sanjaju o leškarenju sa voljenom osobom na travi, pod mehurom od pleksiglasa.

9 Jun 2016

Synestheticon

I am falling again. It is black and soft.
But the extension of a soul might still be possible...

(clock to enlarge)

5 Jun 2016

Eternal

Maybe it is three, seven and twelve that convey the meaning,
or the magic of the numbers has vanished...



(click to enlarge)